Tokom napete razmene argumenata, Ilon Mask je rekao glavnoj urednici magazina Ekonomist Zani Minton Bedous da je građanski rat u Britaniji neizbežan ukoliko se nastavi sadašnji trend, koji prema njegovim rečima pokreće masovna migracija ljudi čija su uverenja u sukobu sa zapadnom civilizacijom.
Kao odgovor, Zani Minton Bedous optužila je Maska da podržava „krajnju desnicu“ i da daje prostor rasistima.
Mask je predstojeći sukob nazvao „suočavanjem sa posledicama“, odbacio optužbe za rasizam i preokrenuo situaciju protiv novinarke koja je pokušala da predstavi zalaganje za kontrolu granica i protivljenje silovanju i ubistvima kao ekstremizam sa margine društva.
Kada je novinarka insistirala da živi u Britaniji i njegovu tvrdnju nazvala „besmislicom“, Mask joj je uzvratio:
„Vi živite veoma izolovan život!“
Zatim je dodao:
„Ako imate veliku i brzo rastuću grupu ljudi čija su uverenja suprotna zapadnim vrednostima, u nekom trenutku će doći do suočavanja sa posledicama.“
Mask je opisao takav scenario kao neizbežan i rekao da je „velika šteta“ što glavni mediji odbijaju da prepoznaju pretnju zapadnoj civilizaciji.
Na pitanje da li je rasista ili protiv muslimana, Mask je odgovorio direktno:
„Moja partnerka je napola Indijka i sa njom imam četvoro dece. Jedno od njih je dobilo ime po poznatom indijskom fizičaru. Zato bih rekao da nisam rasista.“
Nastavio je:
„Ako ljudi dolaze u neku zemlju sa stavovima koji su suprotni njenim vrednostima, ja sam protiv toga. Protiv sam silovanja i ubistava, protiv sam nametanja pravila i zakona koji su suprotni onome što smo prihvatili na Zapadu.“
Napad novinarke bio je jasan.
Here‘s the full Economist interview of Elon Musk (84 minutes). pic.twitter.com/ZG3yKAXqJv
— Ragnar (@RoaringRagnar) July 24, 2026
Ona je Maskovu podršku partijama koje se zalažu za zaštitu granica i očuvanje kulturnog kontinuiteta predstavila kao podršku „krajnjoj desnici“ i čak „veoma marginalnim partijama“.
Mask je odbio takvu kvalifikaciju.
„Ne, ja podržavam NORMALNE ljude“, rekao je. „Ono što vi LAŽNO nazivate krajnjom desnicom.“
Ukazao je da su isti stavovi, poput sigurnih granica, bezbednih gradova i razumnog trošenja novca, bili deo glavnog političkog toka pre samo 10 ili 15 godina.
Govori Baraka Obame ili Hilari Klinton o tim temama danas bi, prema njegovim rečima, bili proglašeni „trampovskim ekstremizmom“ od strane „ludačke levice“.
Kada je Bedous rekla da ga ljudi „preziru“, Mask je ostao ravnodušan:
„Nije me briga, ali činjenica da me, kao što ste sami rekli, prati četvrt milijarde ljudi pokazuje da me mnogo više ljudi zapravo voli nego što me ne voli. I mislim da mnogo više ljudi mrzi vas i medije nego što vi shvatate.“
Obrazac je, kako se navodi u tekstu, poznat. Stavovi koje su nekada zastupali političari centra-levice danas se označavaju kao ekstremni, kako bi se svaka odbrana zapadnih normi mogla predstaviti kao problematična. Mask je to kritikovao bez izvinjenja.
Maskovo upozorenje o Britaniji nije samo teorijsko razmišljanje. Ono dolazi u trenutku kada britanska vlada preduzima poteze koji, prema njegovim kritičarima, izgledaju kao tiha priprema za unutrašnje podele.
Prošle godine profesor Dejvid Betz sa Kings koledža u Londonu upozorio je da je zvanična priča o opasnosti od ruske invazije zgodan izgovor za jačanje infrastrukture i stvaranje građanske milicije za slučaj unutrašnjeg sukoba.
Prema njegovim rečima, nisko poverenje u institucije, političke podele i demografske promene guraju Britaniju ka građanskim nemirima.
Pre samo nekoliko dana britanska vlada pozvala je domaćinstva da naprave zalihe dugotrajne hrane, vode, lekova i radio-aparata na navijanje, dok je najavila najveću vojnu vežbu kućne odbrane u poslednjih nekoliko decenija, operaciju Albiston Šedou, ponovo predstavljenu kao odgovor na hibridne pretnje iz Rusije. Betz ostaje pri stavu da je pravi problem unutrašnji, a ne spoljašnji.
Maskovi najnoviji komentari povezuju te činjenice jednostavnim narativom.
Velika Britanija je doživela ponovljene nerede povezane sa neuspesima migracione politike, od Sautporta do Sautemptona i drugih mesta. Zvanične reakcije su često delovale kao da postoje dvostruki standardi. Istovremeno, država promoviše pripreme za krizne situacije i sprovodi velike vežbe unutrašnje odbrane, dok insistira da je glavna opasnost Rusija.
Kritika profesora Betza i drugih akademika jeste da je to politički prihvatljiviji način da se izbegne suočavanje sa dubljim problemom: društvom čija je povezanost oslabljena zbog brzih demografskih promena i odbijanja elita da razgovaraju o sukobu vrednosti.
Mask, kako se navodi u tekstu, samo izgovara ono što mnogi ne žele da kažu naglas. Masovni dolazak ljudi koji odbacuju osnovne zapadne principe, poput jednakosti pred zakonom, slobode govora i zaštite žena i dece, stvara tenzije koje ne nestaju same od sebe.
Kada mediji i političke elite svaku raspravu o tim problemima proglašavaju „krajnjom desnicom“, pritisak se samo povećava.
Britansko rukovodstvo može nastaviti da se pretvara da pretnje dolaze samo iz Moskve ili od građana koji primećuju promene u sopstvenim gradovima. Mask se ne pretvara. A isto, zaključuje tekst, ne bi trebalo ni oni kojima je stalo do civilizacije koja za sada još uvek omogućava ovakve intervjue.
