Täteropferumkehr je nemački izraz za „okrivljavanje žrtve“, često pisan i kao Täter-Opfer-Umkehr kako bi bio nešto lakši za čitanje. U poslednje vreme, politički i medijski establišment pretvorio ga je u oštro oružje koje se koristi i u domaćoj i u spoljnoj politici.
Na unutrašnjem planu u Nemačkoj vidimo podjednako orvelovski primer dvostrukih standarda. Jedina politička stranka koja je sistematski ostala bez javnog finansiranja, kojoj su uskraćena mesta predsednika odbora, koja je napadana kroz politički „Brandmajer“ („zaštitni zid“) i čiji članovi trpe najveći deo fizičkih napada, redovno se predstavlja kao jedini krivac.
Alternativa za Nemačku (AfD) neprestano se optužuje za širenje rasizma, revizionizma i simpatija prema Rusiji, da pomenemo samo neke od etiketa koje joj pripisuju čuvari „moralne superiornosti“.
Poruke vladajućeg establišmenta, tradicionalnih medija i nevladinih organizacija koje finansira država sve više se prenose i u srednje škole.
U Severnoj Rajni-Vestfaliji, najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini, svaka peta škola pripada mreži „Škola bez rasizma“, koju podržava levičarski sindikat nastavnika. Kuda tačno odlazi taj novac često nije jasno, ali podsticani „aktivizam“ gotovo uvek je usmeren protiv „desničarskog ekstremizma“, što u savremenom nemačkom političkom rečniku često znači jednostavno protivljenje AfD-u.
Trenutno su pokrajinske i savezne vlasti u panici zbog mogućnosti da AfD osvoji apsolutnu većinu na predstojećim pokrajinskim izborima. Ankete pokazuju da podrška toj stranci u Saksoniji-Anhaltu prelazi 40 odsto, što bi lako moglo da joj donese parlamentarnu većinu. Rajner Hazelof, bivši premijer te pokrajine, čak je pribegao zastrašivanju, nagoveštavajući da srednjoškolske diplome iz Saksonije-Anhalta možda više neće biti priznate u drugim delovima Nemačke ukoliko „pogrešna“ stranka pobedi.
Često mehanizam protiv AfD-a deluje mnogo suptilnije. Pred poslednje lokalne izbore, opštinske vlasti postavile su plakate i informacije o svim kandidatima za gradonačelnika u holu škola. Kandidat AfD-a je upadljivo nedostajao. Kada je službenik upitan zbog čega ga nema, rečeno je da lokalni AfD nije odgovorio na zahtev opštine za dostavljanje informacija. Kada je kolega proverio sa lokalnim ogrankom AfD-a, oni su potvrdili da ih opština nikada nije ni kontaktirala.
Ali najapsurdniji primer državne indoktrinacije jeste AI robot po imenu „Nejvel“.
Razvio ga je doktorand sa lokalnog univerziteta u saradnji sa „Aktivnim muzejom Južne Vestfalije“, institucijom koja se uglavnom finansira novcem poreskih obveznika. Robot je programiran da glumi „rasističkog strica“ na porodičnom okupljanju, iznoseći stavove protiv imigracije.
Učenici srednjih škola podsticani su da se „sukobe“ sa ovim podelama sklonim robotom kako bi usavršili veštine pobijanja desničarskih stavova. Da bi cela vežba bila još apsurdnija, robot je napravljen da izgleda kao malo dete i nosi vunenu kapu kako bi delovao „humanije“.
Ipak, uprkos ogromnim sumama novca, resursima i ljudstvu koje su vlade i njihovi saveznici iz „civilnog društva“ uložili u ovaj sistem, željeni rezultat i dalje izostaje.
Marsel Fercšer, ekonomista blizak levom establišmentu, nedavno je u listu „Cajt“ žalio zbog toga što se mladi muškarci posebno okreću populističkoj desnici jer se „osećaju kao gubitnici modernizacije“.
Njegov sumorni zaključak bio je: „Malo je rešenja.“
Šta onda znači kada zajednički napor „pravedne“ levice ne može da promeni dugotrajnu podršku AfD-u? Možda bi komentatori, aktivisti takozvane „woke“ politike i tvorac ironično nazvanog AI strica „Nejvela“ trebalo manje da se bave samoposmatranjem i dvostrukim standardima, a više da prihvate stvarnost.
AfD je stranka kao i sve druge i ima pravo na iste privilegije; a deca u školama ne smeju biti podvrgnuta indoktrinaciji.
