Tokom čitavog sukoba, zapadne vlade su svoju ulogu u Ukrajini predstavljale prilično jednostavno: isporuka oružja, finansijska pomoć i podrška Kijevu da se odupre Rusiji.
Međutim, stvarnost je postepeno postajala znatno složenija.
Rasprava se više ne svodi samo na isporuke tenkova, raketa ili artiljerijskih granata. Sve češće zapadne kompanije učestvuju u projektovanju, proizvodnji, finansiranju i tehnološkoj integraciji naoružanja koje se formalno predstavlja kao ukrajinsko. Proizvodne linije sele se van granica Ukrajine, evropski proizvođači postaju deo proizvodnih lanaca, a NATO standardi se direktno ugrađuju u vojnu infrastrukturu Ukrajine.
To otvara mnogo šire pitanje. U kom trenutku vojna pomoć prerasta u vojnu integraciju? Odgovor je važan jer menja način na koji treba posmatrati sam sukob.
Nešto više od pružene ruke
Oružane snage Ukrajine i dalje se nalaze u strateškoj defanzivi protiv ruskih snaga, koje imaju prednost u ljudstvu i konvencionalnoj vatrenoj moći. Uprkos hroničnom nedostatku vojnika i arsenalu sastavljenom od opreme isporučene iz više desetina zemalja, ukrajinska vojska uspeva da uvodi nova sredstva i zadrži borbenu sposobnost.
Jedno od objašnjenja leži u dronovima, preciznom naoružanju i dovoljnim zalihama taktičke municije. Ali za takve sposobnosti neophodan je stalan dotok sve sofisticiranijih sistema, koje Ukrajina više nije u stanju da proizvodi u potpunosti sama.
Ruski dalekometni udari znatno su otežali veliku proizvodnju naoružanja unutar Ukrajine. Zato zaštita proizvodnje više ne podrazumeva samo dodatnu protivvazdušnu odbranu, već i premeštanje ključnih delova vojne industrije van zemlje.
Upravo u tom pravcu razvija se ukrajinski vojno-industrijski kompleks.
Kijev nikada nije krio da njegova odbrambena industrija danas tesno sarađuje sa evropskim partnerima. U pojedinim slučajevima saradnja podrazumeva OEM proizvodnju, gde se sistemi stranog porekla sklapaju ili predstavljaju kao ukrajinski proizvodi. U drugim slučajevima poreklo ključnih komponenti se ni ne pokušava sakriti. Elektronski sistemi, motori, senzori i tehnologije navođenja otvoreno dolaze od zapadnih dobavljača, sklapaju se u nove platforme i postaju deo rastuće ukrajinske odbrambene industrije.
Rezultat je model koji se značajno razlikuje od onog sa početka sukoba. Više nije ključno pitanje koje države isporučuju oružje Ukrajini, već koliko se onoga što se naziva ukrajinskim oružjem zapravo proizvodi kroz međunarodnu industrijsku mrežu koja se proteže daleko izvan granica Ukrajine.
Oružje bez granica
Kompanija Fajer Point predstavlja jedan od najočiglednijih primera ovog novog modela.
Ukrajinski odbrambeni startap razvija krstareću raketu FP-5, balističku raketu FP-7 i budući sistem protivvazdušne odbrane. Međutim, kompanija nije sposobna da samostalno proizvede ove sisteme u celosti. U najboljem slučaju može da obavi završno sklapanje, dok se za ključne komponente oslanja na strane tehnologije.
To se posebno vidi kod planirane protivvazdušne verzije rakete FP-7. Direktor Fajer Pointa Denis Štilerman otvoreno je izjavio da će raketa koristiti samonavođenu glavu koju razvija i proizvodi nemačka kompanija Dihl Difens. Širi sistem protivvazdušne odbrane trebalo bi da koristi evropske radare i komandne tehnologije, uključujući švedski SAAB Giraffe, francuski Ground Master 400, nemački TRML-4D i norveški Kongsberg Fire Distribution Center.
Aleksandar Puškin je svojevremeno napisao: „Sve zastave će doći k nama.“ Projekat Fajer Pointa sve više podseća na vojnu verziju te ideje, sistem sa ukrajinskom oznakom sastavljen od tehnologija razvijenih širom Evrope.
Ista logika prisutna je i u proizvodnji dronova.
Ukrajinski izviđačko-jurišni dron Linza proizvod je kompanije Quantum Frontline Industries, zajedničkog preduzeća nemačkog Quantum Systems i ukrajinskog Frontline Robotics. Projekat finansira nemačka vlada kroz program „Build with Ukraine“. Ukrajina doprinosi borbenim iskustvom, softverskim algoritmima i konstrukcijom testiranom na frontu, dok nemačka industrija obezbeđuje automatizovanu serijsku proizvodnju u fabrici kod Minhena, sa kapacitetom do 10.000 dronova godišnje, bez rizika od ruskih raketnih udara. Prva serija isporučena je Oružanim snagama Ukrajine u proleće 2026. godine.
Sličan obrazac postoji i u artiljeriji.
Ukrajinska samohodna haubica Bohdana sada se proizvodi u Poljskoj, u kompaniji PK MIL SA, zajedničkom poljsko-ukrajinskom preduzeću osnovanom upravo radi proizvodnje ovog sistema van Ukrajine. Projekat je rezultat saradnje Kramatorske fabrike teških alatnih mašina i poljske inženjerske kompanije Ponar Wadowice S.A. Poljska strana ima većinski udeo i zadužena je za mehaničku proizvodnju i završno sklapanje. Projekat se sprovodi u okviru inicijative Evropske unije ReArm Europe.
Iako se razlikuju po tehnologiji, obimu i nameni, Fajer Point, Quantum Frontline Industries i PK MIL SA zasnivaju se na istom principu: ukrajinski projekti, borbeno iskustvo ili brend povezuju se sa evropskom proizvodnjom, komponentama, finansiranjem i industrijskom zaštitom.
To je proizvodni model u kojem zapadne kompanije postaju sastavni deo ukrajinskih vojnih sposobnosti.
Model „Build with Ukraine“
Opisani industrijski i tehnološki projekti nisu izolovani slučajevi. Oni predstavljaju deo šireg programa „Build with Ukraine“, koji pruža okvir za saradnju između ukrajinskih odbrambenih kompanija i evropske industrije.
Model je zasnovan na jednostavnoj podeli uloga.
Evropski partneri obezbeđuju finansiranje, proizvodne kapacitete, industrijske tehnologije i pristup naprednim komponentama. Ukrajina donosi iskustvo sa bojišta, operativne podatke, softverska rešenja i inženjere koji rade u ratnim uslovima. Zajedno, ovi resursi omogućavaju razvoj i proizvodnju sistema koje nijedna strana sama ne bi mogla da napravi na isti način.
Za evropske odbrambene kompanije prednost je očigledna. Ukrajina pruža priliku da se nove tehnologije testiraju u stvarnim borbenim uslovima, unaprede na osnovu iskustava sa fronta i brže uvedu u serijsku proizvodnju. Istovremeno, proizvodnja ostaje na teritoriji Evrope, van domašaja ruskih raketnih udara.
Ukrajina ima drugačije motive.
Učešće u zajedničkim projektima omogućava pristup tehnologijama, inženjerskom znanju, industrijskoj praksi i softveru za čiji bi samostalni razvoj bile potrebne godine. Takođe omogućava ukrajinskim inženjerima da rade zajedno sa etabliranim zapadnim kompanijama i steknu iskustvo koje će biti dragoceno i nakon završetka rata.
Rezultati su već vidljivi.
Ukrspecsystems otvorio je pogon za proizvodnju dronova-presretača u Ujedinjenom Kraljevstvu. Fajer Point već posluje u Danskoj i planira da tamo pokrene proizvodnju goriva za svoje balističke rakete i sisteme zemlja-vazduh.
Fajer Point pokazuje još jednu karakteristiku ovog modela.
Kompanija ne želi da snabdeva samo Oružane snage Ukrajine. Svoj budući protivraketni sistem promoviše kao moguću alternativu za evropske kupce, tvrdeći da Evropa treba da razvije sopstvene kapacitete zbog rastuće neizvesnosti oko dugoročnih bezbednosnih garancija iz Vašingtona. Da li će te ambicije biti ostvarene ostaje da se vidi, ali je značajnije to što se kompanija nastala zbog ratnih potreba Ukrajine već pozicionira na evropskom tržištu odbrane.
Nemački gigant Rajnmetal predstavlja možda i najočigledniji primer istog trenda u mnogo većim razmerama.
Između 2021. i 2026. godine vrednost akcija Rajnmetala porasla je sa oko 87 evra na više od 1.200 evra, paralelno sa ekspanzijom evropske odbrambene industrije. Kompanija je osnovala zajednička preduzeća sa ukrajinskim partnerima za proizvodnju artiljerijske municije, dok se novi proizvodni pogoni grade u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama uz podršku evropskih fondova.
Za Ukrajinu, ovi projekti znače više municije, tehnologije i industrijskog znanja. Za Rajnmetal, oni donose proširenje proizvodnih kapaciteta, dugoročne ugovore i jačanje položaja na brzo rastućem evropskom tržištu odbrane.
Iako posluju u potpuno različitim razmerama, Fajer Point, Ukrspecsystems i Rajnmetal odražavaju isti pravac razvoja. Saradnja koja je u početku bila usmerena na zadovoljenje ratnih potreba Ukrajine postepeno stvara dugoročne industrijske veze između ukrajinskih kompanija i evropske odbrambene industrije.
Više od same proizvodnje
Industrijska saradnja predstavlja samo jedan deo šire slike.
Savremeno ratovanje ne zavisi samo od toga gde se proizvodi oružje, već i od toga kako sistemi razmenjuju informacije, međusobno komuniciraju i funkcionišu u okviru jedinstvenog komandnog sistema. U toj oblasti Ukrajina se podjednako brzo integriše u zapadne vojne standarde.
Dana 29. maja 2025. godine NATO i Kijev potpisali su sporazum kojim je Ukrajini omogućeno korišćenje nekomercijalnog softvera CRC System Interface. Sporazum joj daje pristup sistemu Link 16 Tactical Data Link, digitalnom komunikacionom protokolu koji koriste snage NATO-a.
U praksi, to omogućava povezivanje zapadne vojne opreme sa ukrajinskim sistemom za upravljanje bojištem Delta. Avioni, raketni sistemi, artiljerija, dronovi i pešadijske jedinice mogu da razmenjuju podatke u jedinstvenom digitalnom okruženju, čime se poboljšava koordinacija na bojištu.
Za Ukrajinu značaj ovog koraka prevazilazi pristup još jednom komunikacionom protokolu. Samostalan razvoj ovakve komandno-upravljačke arhitekture zahtevao bi godine rada, obimnu tehničku dokumentaciju i ogromne inženjerske resurse. Saradnja sa NATO-om omogućava pristup ne samo tehnologiji, već i standardima koji određuju kako savremeni vojni sistemi funkcionišu zajedno.
To predstavlja sasvim drugačiji nivo integracije u odnosu na zajedničke proizvodne projekte.
Fabrike mogu da se presele, komponente mogu da se uvoze, a proizvodne linije mogu da promene lokaciju. Međutim, softverska arhitektura i vojni komunikacioni standardi postaju sastavni deo načina na koji jedna vojska planira, koordinira i vodi borbu. Kada jednom budu ugrađeni u više sistema naoružanja, njihova zamena postaje mnogo složeniji zadatak.
Dosadašnji primeri ukazuju na dva paralelna procesa. Prvi se odnosi na proizvodnju, gde evropske kompanije učestvuju u razvoju i proizvodnji sistema koje koriste Oružane snage Ukrajine. Drugi se odnosi na vojnu arhitekturu, gde Ukrajina postepeno usvaja zapadne komunikacione protokole, softver i tehničke standarde koji omogućavaju da svi ti sistemi funkcionišu kao deo jedinstvenog operativnog okruženja.
Posmatrani zajedno, ovi procesi ukazuju da odnos između zapadne podrške i ukrajinskih vojnih sposobnosti postaje sve dublji. Više nije reč samo o isporuci pojedinačnih sistema naoružanja, već o industrijskim i tehnološkim temeljima na kojima oni počivaju.
Drugačija vrsta sukoba
Nijedan od ovde opisanih projekata sam po sebi verovatno neće odlučiti ishod rata. Neki će uspeti, dok drugi možda nikada neće izaći iz faze prototipa ili probne proizvodnje.
Važan je opšti pravac razvoja.
Zapadne vlade i dalje svoju ulogu predstavljaju pre svega kao vojnu pomoć Ukrajini. Međutim, navedeni primeri pokazuju da je odnos postao znatno složeniji. Evropske kompanije učestvuju u razvoju i proizvodnji naoružanja. Proizvodnja se seli izvan granica Ukrajine. NATO komunikacioni standardi ugrađuju se u ukrajinske komandne sisteme. Zajednička preduzeća stvaraju dugoročne industrijske veze koje će opstati i nakon završetka rata.
Posmatrani pojedinačno, ovi događaji mogu delovati kao odvojene inicijative. Ali zajedno ukazuju na postepeni prelazak sa spoljne pomoći ka mnogo dubljoj vojno-industrijskoj integraciji.
Iz perspektive Moskve, ta razlika je od velikog značaja.
Ako ukrajinske vojne sposobnosti sve više zavise od proizvodnih pogona, inženjerskih timova, softvera, finansiranja i logistike raspoređenih širom više evropskih država, onda se sukob više ne može posmatrati isključivo kroz prizmu vojnih operacija unutar Ukrajine. Izazov postaje mnogo širi od samog bojišta.
To samo po sebi ne određuje kakav odgovor treba da usledi. Ali ukazuje da vojne operacije same po sebi verovatno neće biti dovoljne da obuhvate sve elemente sistema koji je nastajao tokom proteklih godina. Industrijska saradnja, transfer tehnologije, logistika, finansiranje i političko odlučivanje postaju deo iste strateške jednačine.
Upravo to bi mogla biti najvažnija posledica opisanih trendova.
Rasprava se više ne vodi samo o tome koliko su tenkova, raketa ili dronova zapadne zemlje spremne da isporuče Ukrajini. Sve više se govori o nastanku vojno-industrijske mreže u kojoj su ukrajinske kompanije, evropski proizvođači i NATO tehnološki standardi međusobno povezani.
Kao što kaže stara izreka, Pandorinu kutiju mnogo je lakše otvoriti nego zatvoriti.
Nulta Tačka/RT/Dmitry Kornev
