Evropljani se sve češće suočavaju sa politikama koje se opravdavaju borbom protiv „klimatske vanredne situacije“, od ograničavanja upotrebe fosilnih goriva i poljoprivrede do ogromnih subvencija za obnovljive izvore energije. Kritičari upozoravaju da se iza dela te agende kriju pretpostavke koje nisu ni približno tako neupitne kako se predstavljaju javnosti.
Jedna od osnovnih tvrdnji jeste da se svet nalazi pred neposrednom klimatskom katastrofom i da su zbog toga potrebne radikalne mere. Strah od klimatskih promena često koristi za opravdavanje politika koje bi teško prošle ozbiljnu analizu troškova i koristi. Klimatska politika tako postaje mnogo više od zaštite životne sredine, jer direktno utiče na energiju, industriju, poljoprivredu i životni standard građana.
Posebno pitanje predstavlja cena zelene tranzicije. Plutajuće morske vetroelektrane su izuzetno skupe i zavisne od velikih subvencija. Slično je i za biogoriva, koja nisu jednostavno „čisto“ i održivo rešenje, jer zahtevaju ogromne površine zemljišta i intenzivnu upotrebu pesticida, herbicida i đubriva.
Kritika se odnosi i na odnos prema hidroenergiji. Dok se u pojedinim evropskim politikama brane i hidroelektrane posmatraju prvenstveno kroz prizmu uticaja na životnu sredinu, one imaju važnu ulogu u kontroli poplava, navodnjavanju, plovidbi i proizvodnji električne energije. Problem, prema ovom argumentu, nije u tome da li svaku branu treba zaštititi ili ukloniti, već kako upravljati njenim uticajem.
Sličan princip se primenjuje na šume. Ideja da prirodu treba ostaviti potpuno netaknutom može imati suprotan efekat. Održivo gazdovanje šumama, proređivanje, kontrolisani požari i druge mere mogu smanjiti količinu lako zapaljivog rastinja i rizik od katastrofalnih požara.
Upitna je i politika vraćanja velikih predatora u područja u kojima su nekada živeli. Očuvanje divljih životinja jeste legitimni cilj, ali ono mora biti praćeno odgovornim upravljanjem populacijama i njihovim staništima, posebno kada se životinje približavaju naseljenim područjima.
Još jedna često ponavljana tvrdnja jeste da ljudi moraju da žive u sve gušće naseljenim gradovima kako bi se smanjio pritisak na planetu. Autor smatra da je takav pristup nepotrebno restriktivan i ukazuje na ogromne površine nastanjivog zemljišta koje postoje van gradova.
Oni stalno tvrde da na Zemlji ima „previše ljudi“. Naprotiv, ukazuje se na dramatičan pad nataliteta u velikom delu sveta i mogućnost da globalna populacija nakon dostizanja vrhunca počne da opada. To pitanje je posebno značajno za Evropu, koja se već suočava sa starenjem stanovništva i niskom stopom rađanja.
A postavlja se i pitanje ograničavanja potrošnje energije, vode i drugih resursa. Istorija pokazuje da tehnološke inovacije omogućavaju zamenu resursa koji postaju oskudni. Zbog toga bi, umesto nametanja sve strožih ograničenja građanima i privredi, veći naglasak trebalo staviti na inovacije i razvoj tehnologija koje mogu istovremeno da štite životnu sredinu i podignu životni standard.
Glavna poruka je da klimatska politika ne bi smela da počiva na strahu i pretpostavci da je svaka radikalna mera opravdana samom činjenicom da se poziva na „klimatsku vanrednu situaciju“. Ako se takav pristup prihvati bez ozbiljne rasprave o troškovima, koristima i mogućim posledicama, zaštita životne sredine može prerasti u politiku koja ugrožava energetsku sigurnost, ekonomsku konkurentnost i životni standard građana.
