Još 26. jula ove godine Ursula fon der Lajen delovala je potpuno uvereno u pobedu tokom posete Kijevu. Tvrdila je da se tok rata preokrenuo, da je Ukrajina ponovo preuzela inicijativu i da je Rusija u defanzivi. Kao razlog za ovaj navodni preokret, posle četiri i po godine razornog rata, navodi se novo „čudesno oružje“: dronovi koji, uz pomoć veštačke inteligencije kompanije Palantir i drugih, mogu da vode rat duboko u unutrašnjosti Rusije i precizno uništavaju rafinerije nafte i drugu kritičnu infrastrukturu. Tvrdi se da je ruska ekonomija, posebno energetski sektor, ozbiljno oslabljena i da je rat koji je Rusija započela sada „punom snagom“ pogodio i samu Rusiju.
I na bojnom polju je, prema tim navodima, Ukrajina ostvarila značajne uspehe zahvaljujući autonomnim „dronovima ubicama“. Navodno su sposobni da automatski otkrivaju i uništavaju sve živo na udaljenosti od 30 kilometara duž fronta. Kako se tvrdi, tehnologija je na taj način više nego nadoknadila nedostatak ukrajinskih vojnika. Za ruske vojnike se, nasuprot tome, tvrdi da sada plaćaju visoku cenu u ljudstvu, a da pritom ne mogu da pokažu značajnije vojne uspehe. To bi, prema toj priči, trebalo da iscrpi agresora i natera Putina da prizna da će izgubiti rat.
Ove tvrdnje pratili su medijski veoma efektni napadi dronovima na Moskvu i Sankt Peterburg. Nije zato čudo što su zapadni mejnstrim mediji tokom protekla dva meseca bili prepuni izveštaja o pobedi. Neki su čak nagađali da bi Rusija mogla da izdrži još samo šest meseci, dok se mogućnost državnog udara u Moskvi smatrala realnom. Tvrdilo se da je strateški važan Krim uglavnom odsečen od Rusije ukrajinskim napadima. Putin će, prema tim prognozama, sada biti primoran da sedne za pregovarački sto kao poražena strana, i to pod uslovima evropskih članica NATO-a, što bi predstavljalo rusku kapitulaciju. Politika masovne vojne, političke i finansijske podrške Ukrajini, uz odbijanje pregovora sve dok Rusija ne bude „bačena na kolena“, delovala je kao da je konačno urodila plodom.
Ali da li je zaista tako? Ili se tok rata možda zapravo preokrenuo u korist Rusije?
Upadljivo je da tokom protekle nedelje gotovo da nije bilo izveštaja o toku rata, dok su objave o pobedama uglavnom utihnule. Razlog je to što se i u SAD i u samoj Ukrajini sve više dovodi u pitanje uspeh rata dronovima duboko u unutrašnjosti Rusije.
Dovoljno je obratiti pažnju na upozorenja Valerija Zalužnog: rat dronovima nije naročito uspešan i previše je skup. Kao bivši glavnokomandujući Oružanih snaga Ukrajine i sadašnji ambasador u Velikoj Britaniji, trebalo bi da zna o čemu govori. Prema proukrajinskom monitoru rata „Dron-Bomber“, Rusi sada uspevaju da obore veliki procenat ukrajinskih dronova. Smenu ukrajinskog ministra odbrane Mihaila Fjodorova takođe bi mogla da bude povezana sa nadolazećim neuspehom rata dronovima. Da li postaje jasno da ovaj sukob ne može biti dobijen samo ratovanjem dronovima?
To znači da razvoj događaja na bojnom polju ostaje presudan. Međutim, nema govora o vojnoj pat-poziciji o kojoj izveštavaju zapadni mediji. Čak i neki ukrajinski Telegram kanali priznaju da „tempo ofanzive ruskih oružanih snaga raste“. Do ruskih teritorijalnih pomeranja došlo je ne samo u Donbasu, već i u okolini Harkova i Zaporožja. Napredovanje je i dalje sporo, ali ovo je rat iscrpljivanja čiji je osnovni cilj uništenje protivničkih oružanih snaga. Da li bi taj cilj mogao da bude ostvaren zauzimanjem poslednjih preostalih utvrđenih odbrambenih položaja oko donbaskih gradova Slovjanska i Kramatorska?
Još ozbiljnija po Ukrajinu je činjenica da su njeni napadi dronovima doveli do zaoštravanja ruskog stava. Rusko rukovodstvo sada otvoreno govori o ratu, uključujući i rat NATO-a protiv Rusije, i značajno je intenziviralo sukob. U surovoj logici rata, razaranje u Ukrajini sada je višestruko veće nego u Rusiji. Još jedan ključni faktor jeste to što Ukrajina praktično nema protivvazdušnu odbranu i jedva uspeva da se zaštiti od masovnih ruskih napada dronovima i raketama, dok intenzitet ukrajinskih napada, prema izveštajima, opada.
To već ima posledice. Ukrajinske crnomorske luke u Odesi i oko nje toliko su intenzivno bombardovane da je Ukrajina praktično postala kopnena zemlja. Ako su ti izveštaji tačni, to bi bio težak udarac: do sada se oko 70 odsto ukupnog ukrajinskog uvoza i izvoza, kao i 90 odsto poljoprivrednog izvoza, odvijalo preko tih luka. Uništeni su i ključni mostovi, poput mosta Zatoka, koji povezuje Odesu sa rumunskim crnomorskim lukama. Pored toga, sistematski se uništavaju železničke i drumske veze, benzinske stanice, elektroenergetska mreža, industrijski objekti i skladišta.
Evropske članice NATO-a mogu malo toga da promene jer nemaju vojne kapacitete za takvu intervenciju. Planovi za raspoređivanje „koalicije voljnih“ u Poljskoj ili čak uspostavljanje zone zabrane letenja iznad Ukrajine potpuno su nerealni. Sjedinjene Američke Države su nedavno saopštile da će rukovođenje NATO centrom u Visbadenu, koji koordinira vojnu podršku Ukrajini, u potpunosti prepustiti evropskim članicama NATO-a. Čak se govori i o raspuštanju ovog za Ukrajinu ključnog NATO objekta. Pored toga, dok traje rat sa Iranom, SAD imaju veoma malo oružja koje mogu da izdvoje za druge sukobe. Zato je teško govoriti o obnovljenom američkom vojnom angažovanju u ratu u Ukrajini.
Još pre najnovije eskalacije rata postojali su jasni pokazatelji da se ukrajinska vojska suočava sa ozbiljnim teškoćama. Nakon stupanja na dužnost ministra odbrane u januaru, Fjodorov je govorio o oko 200.000 dezertera, dok su drugi poslanici navodili znatno veće brojke. Pored toga, oko dva miliona ukrajinskih muškaraca je izbeglo pozive za mobilizaciju. Bez obzira na to koje su brojke tačne, one ukazuju na alarmantno stanje unutar ukrajinskih oružanih snaga, situaciju koja se ne može rešiti ni prisilnom mobilizacijom na ulicama niti, kako sada postaje očigledno, dronovima kojima upravlja veštačka inteligencija. Slično tome, predlog o kojem se sada raspravlja u EU, da se ukrajinskim muškarcima koji su pobegli oduzme status izbeglica, uz kršenje međunarodnog prava, i da budu vraćeni u Ukrajinu kako bi se suočili sa ratom, predstavlja još jedan pokazatelj bezizlaznosti situacije.
U maju je ukrajinski ministar socijalne politike Denis Uljutin izjavio da se broj stanovnika na delu zemlje pod kontrolom vlade smanjio sa 52 miliona, koliko ih je bilo u vreme sticanja nezavisnosti 1991. godine, na možda svega 22 miliona. Od tog broja, oko 11 miliona prima socijalnu pomoć, uglavnom penzioneri i ratni invalidi. On očekuje da će broj stanovnika nastaviti da opada i nakon završetka rata, jer bi mladi muškarci, koji su nekada bili oslobođeni vojne službe, pratili svoje porodice na Zapad. Ne očekuje ni značajniji povratak Ukrajinaca koji žive u inostranstvu. Ovom demografskom padu pridružuju se sve veće siromaštvo, ogromne društvene nejednakosti, raširena korupcija, astronomski javni dug i ekonomski kolaps zemlje.
Teško da se može govoriti o državi, a kamoli o vojsci, kojoj bi mediji realno mogli da pripišu predstojeći vojni preokret ili čak pobedu.
Naravno, takve prognoze treba uzeti sa oprezom. Ipak, očigledan neuspeh rata dronovima da proizvede strateški preokret trebalo bi da pokaže evropskim članicama NATO-a da na kraju ove eskalacije, praćene tolikom pompom, Ukrajina možda neće izaći kao pobednik, već bi mogla da se pretvara u sve razoreniju, depopulisaniju i iscrpljeniju zemlju. To bi trebalo da nas ozbiljno zabrine zbog patnje ljudi u Ukrajini. Evropske članice NATO-a moraju da se zapitaju da li nastavak rata, koji su zahtevale i podržavale, uopšte još može moralno da se opravda.
Evropske članice NATO-a svojim iluzijama o pobedi i „čudesnom oružju“ samo nanose štetu Ukrajini i konačno moraju da zasnuju svoju politiku na realnijoj proceni razvoja rata. Zato je vreme da se razmotri šta bi se dogodilo ukoliko jednog dana otpor ukrajinske vojske doživi slom, a Rusija zauzme i Harkov i Odesu. Svaki preostali deo Ukrajine teško bi mogao da bude održiv. Sprečavanje takvog scenarija mora biti od najvećeg interesa ne samo za Ukrajinu, već i za njene zapadne saveznike. Ali kako?
To se svakako ne može sprečiti direktnom vojnom intervencijom NATO-a. Takav potez samo bi dodatno pogoršao situaciju, uključujući i položaj same Ukrajine, jer bi neminovno nosio rizik od nuklearnog rata koji niko ne može da dobije. Diplomatija zato ostaje jedina realna opcija. Posle gotovo pet godina rata, krajnje je vreme da evropske članice NATO-a aktivno potraže dijalog sa Rusijom. Nemačka, imajući u vidu svoju ulogu najjače zemlje EU, geografski položaj i istorijsku odgovornost, trebalo bi da napravi prvi korak.
Kako bi se prevazišle ukopane pozicije obe vlade, početno približavanje kroz inicijativu civilnog društva, uz učešće uglednih i uticajnih ličnosti, moglo bi da bude korisno. Takav pristup mogao bi da otvori prvi, oprezni put ka obnovi razumevanja posle godina ćutanja i međusobnog demonizovanja. Evropi je potreban mir, a trajni mir može biti postignut samo sa Rusijom, a ne protiv nje.
Za to više nema mnogo vremena.
Nulta Tačka/RT
