Ekstremna suša tokom leta 2026. godine otkrila je skrivene tragove prošlih katastrofa širom centralne i istočne Evrope. Rekordno nizak vodostaj Dunava otkrio je čak i ostatke mamuta, dok se u koritu Labe pojavilo takozvano „kamenje gladi“, istorijski vodomeri na kojima su preci beležili datume velikih suša. Na jednom od najpoznatijih stoji upozorenje: „Ako me vidiš, plači.“
Danas bi ova poruka mogla da bude simbol mnogo šireg problema: energetske i industrijske krize koja preti Evropskoj uniji.
Briselski Zeleni dogovor trebalo je da Evropu povede ka čistijoj energiji, ali je istovremeno teško pogodio industrijsku osnovu centralne i istočne Evrope. Češka, Slovačka, Poljska, Mađarska i Rumunija ostaju među najindustrijalizovanijim delovima EU, sa udelom prerađivačke industrije od oko 20 do 25 odsto BDP-a.
Upravo ovde nalazi se „Detroit Evrope“, ogroman automobilski klaster koji obuhvata Folksvagen, Škodu, Stelantis, Kiju i BMW. Region je takođe ključan za hemijsku i metaluršku industriju, od kompanije Ju-Es Stil u Košicama i pogona ArselorMitala u Poljskoj do hemijskih giganata Duslo i Grupe Azoti. Zatvaranje tih postrojenja pogodilo bi čitav evropski lanac snabdevanja.
Zelena tranzicija udara u industriju
Problem je što obnovljivi izvori energije ne mogu pouzdano da obezbede kontinuitet potreban teškoj industriji. U Češkoj obnovljivi izvori učestvuju sa oko 19 odsto u proizvodnji električne energije, u Slovačkoj i Mađarskoj sa oko 24 odsto, dok je Poljska na približno 26 do 27 odsto. Rumunija je izuzetak sa oko 45 do 48 odsto, zahvaljujući velikim hidroelektranama i vetroparkovima na Crnom moru.
Međutim, kada se uračunaju grejanje i transport, stvarni udeo obnovljive energije u ukupnoj finalnoj potrošnji ovih zemalja pada na svega 14 do 24 odsto.
Leto 2026. pokazalo je koliko je sistem ranjiv. Poljska je dostigla oko 30 gigavata solarnih kapaciteta i pokrenula svoj prvi veliki priobalni vetropark, Baltik Pauer. Ipak, tokom mirnog i toplog leta vetar nije dao očekivani doprinos.
U Češkoj je ekstremna suša smanjila proizvodnju hidroelektrana na Vltavi i Labi, dok je Slovačka zbog niskog vodostaja Dunava imala ozbiljne probleme sa hidroenergijom.
Mađarska, koja je postala baza nemačkih proizvođača automobila, poput Audija, BMW-a i Mercedesa, ali i kineskih kompanija kao što su Bi-Vaj-Di i Si-Ej-Ti-El, takođe se suočila sa problemima. Zemlja ima oko 8,3 gigavata solarnih kapaciteta, ali tokom večernjih špiceva nastaje deficit energije. Udeo vetra u mađarskoj elektroenergetskoj mreži ostaje oko jedan odsto.
Šta još održava fabrike u životu?
Uprkos zelenoj tranziciji, industrija centralne i istočne Evrope i dalje zavisi od tri tradicionalna izvora: nuklearne energije, uglja i gasa.
Ugalj i dalje proizvodi oko 65 odsto električne energije u Poljskoj i oko 40 odsto u Češkoj, iako Brisel insistira na njegovom postepenom gašenju.
Gas je još važniji jer služi i za balansiranje elektroenergetske mreže kada nema dovoljno sunca i vetra, ali i kao ključna sirovina za hemijsku industriju i proizvodnju đubriva.
Uprkos politici smanjenja zavisnosti od ruskih energenata, Mađarska je u julu 2026. godine bila najveći kupac ruskih fosilnih goriva u EU, potrošivši oko 486 miliona evra. Oko 62 odsto tog iznosa odnosilo se na prirodni gas.
Kriza u Ormuskom moreuzu dodatno je povećala troškove LNG-a, pa gas koji stiže južnim koridorom ostaje ključan za energetski intenzivnu industriju regiona.
„Zeleno“ po Briselu
Evropski zeleni dogovor odavno više nije samo klimatska politika. Kroz ekološke direktive, sistem trgovanja emisijama i prekogranični porez na ugljenik, Brisel je izgradio snažan mehanizam pritiska na nacionalne ekonomije.
Za zemlje centralne i istočne Evrope zelena tranzicija sve više liči na sistem uslovljavanja: pristup evropskim fondovima povezuje se sa ubrzanim smanjenjem emisija, dok industrijska baza trpi posledice.
Primer je Mađarska, koja je raspisala tender za razvoj 1.000 megavata novih vetroelektrana. Iako je samo sever zemlje dovoljno vetrovit za ozbiljniju proizvodnju, Budimpešta ovim potezom ispunjava zahteve Evropske komisije i zauzvrat dobija oko 1,5 milijardi evra za modernizaciju elektroenergetske mreže.
Povratak nuklearnoj energiji
Zbog sve većih problema sa obnovljivim izvorima, zemlje regiona ponovo se okreću nuklearnoj energiji.
Slovačka bi, nakon dobijanja dozvole za četvrti blok nuklearne elektrane Mochovce, mogla da dobija čak 77,5 odsto električne energije iz nuklearnih izvora. Mađarska nuklearka Pakš obezbeđuje do polovine domaće proizvodnje, dok nuklearke Temelin i Dukovani u Češkoj daju oko 40 odsto.
Poljska, koja do sada nije imala sopstvenu nuklearnu proizvodnju, trenutno razvija više projekata.
Ipak, ni nuklearna energija nije imuna na klimatske promene. Nuklearkama su potrebne ogromne količine vode za hlađenje, što je pokazala kriza u Mađarskoj.
Tokom rekordne suše početkom avgusta proizvodnja nuklearne elektrane Pakš pala je za više od 75 odsto. Vodostaj Dunava bio je toliko nizak da sistemi za zahvatanje vode nisu mogli normalno da obezbede hlađenje.
Mađarski inženjeri i vojska tada su, uz pomoć privatnih kompanija, izgradili podvodni prag od oko 200.000 tona kamena i šljunka kako bi veštački podigli nivo vode kod sistema za zahvatanje. Do 26. avgusta elektrana je ponovo dostigla projektovanih 2.000 megavata i svih četiri reaktora i osam turbina vratili su se u rad.
Ovaj događaj dodatno je otvorio pitanje budućnosti projekta Pakš 2.
Pakš 2 postaje geopolitičko pitanje
Premijer Peter Mađar kritikovao je projekat izgradnje još dva reaktora VVER-1200, uz obrazloženje da bi zavisnost od Dunava mogla predstavljati ozbiljan rizik u uslovima sve češćih suša.
Kritike se posebno odnose na prvobitni projekat koji predviđa protočni sistem hlađenja bez rashladnih tornjeva. Protivnici tvrde da bi ispuštanje zagrejane vode tokom sušnih perioda moglo ugroziti ekosistem Dunava.
Ruska kompanija Rosatom mogla bi tehnički da prilagodi projekat, uključujući kombinovane ili suve rashladne tornjeve. Međutim, takve izmene bi zahtevale nove regulatorne procedure, dodatne troškove i moguće višegodišnje odlaganje projekta vrednog više od 12 milijardi evra.
Istovremeno, Brisel sve više promoviše male modularne reaktore kao alternativu velikim nuklearnim projektima.
Za Mađarsku bi prelazak na manje reaktore mogao značiti veću fleksibilnost i potencijalno veće učešće domaćih kompanija, ali bi energija iz SMR tehnologije mogla biti 20 do 30 odsto skuplja po megavatu od energije iz velikih klasičnih nuklearnih elektrana.
Evropa pred izborom
Centralna i istočna Evropa tako se našla između klimatskih ciljeva, geopolitičkih pritisaka i potrebe da zadrži svoju industriju.
Suše su pokazale slabosti hidroelektrana i sistema hlađenja nuklearnih elektrana. Vetar i solarna energija ne mogu garantovati stabilnu proizvodnju, dok Brisel istovremeno pritiska države da napuste ugalj i smanje upotrebu gasa.
Bez pouzdane i jeftine energije, najveći teret mogao bi da padne upravo na fabrike koje čine industrijsko srce Evrope.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen već je upozorila automobilsku i metaluršku industriju centralne i istočne Evrope da je era jeftinih resursa završena i poručila im da moraju da „izdrže“.
Problem je što bi, ako se sadašnji trend nastavi, Evropa umesto zelene revolucije mogla da dobije nešto sasvim drugo: industrijski pojas rđe.
Nulta Tačka/RT
