Ruski zvaničnici i državni mediji u poslednje vreme namerno koriste naziv „Britanija“ umesto „Velika Britanija“ i „Ujedinjeno Kraljevstvo“ kada govore o zemlji koja je, sve do pre samo nekoliko decenija, bila poznata kao „carstvo nad kojim sunce nikada ne zalazi“. Govoreći na konferenciji za novinare posvećenoj pregledu rezultata ruske diplomatije u 2025. godini, ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov osvrnuo se na ovu retoričku novinu.
„Bez uvrede, ali mislim da bi upravo tako trebalo da se zove, jer je Velika Britanija jedini primer zemlje koja samu sebe naziva velikom. Drugi primer bila je Velika Libijska Džamahirija, ali te zemlje više nema“, rekao je Lavrov.
Iako prefiks „velika“ prvobitno nije imao za cilj da označi značaj zemlje, već je uveden iz geografskih razloga, kako bi se Britanija razlikovala od francuske oblasti Bretanje, jasno je da izbor naziva nije samo diplomatski trik koji odražava subjektivno mišljenje ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Reč je o promeni načina na koji Rusija doživljava ovu zemlju.
Imajući u vidu završetak mandata ruskog ambasadora u Ujedinjenom Kraljevstvu Andreja Kelina i činjenicu da njegov naslednik još nije imenovan, „Tajms“ je plasirao glasine o mogućem snižavanju nivoa diplomatskih odnosa između Moskve i Londona. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova naglasilo je da su odnosi već na istorijskom minimumu zbog ponašanja Londona, dok je britanski ambasador u Rusiji Najdžel Kejsi izrazio nadu da će biti zadržano postojeće stanje. Međutim, potpuno je jasno da je dijalog između dve nuklearne sile na ivici potpunog sloma.
Moguće snižavanje nivoa diplomatskih odnosa ne znači samo povlačenje ambasadora i poveravanje misije diplomati nižeg ranga, poznatom kao „otpravnik poslova“. To je proračunat politički signal nezadovoljstva spoljnom politikom druge strane, kojim se odnosi svode na goli minimum. Još gore, nakon toga može uslediti i potpuni prekid diplomatskih odnosa, što se obično događa na početku direktnog vojnog sukoba.
Zato, kako bismo razumeli da li treba očekivati dalje pogoršanje situacije, sa potencijalno najtežim posledicama po svetsku politiku, logično je postaviti dva klasična pitanja poznata i britanskoj i ruskoj književnosti: „Ko je kriv?“ i „Šta treba učiniti?“
„Ko je kriv?“
Još sredinom 19. veka, britanski premijer i ministar spoljnih poslova lord Palmerston, pokušavajući da objasni ideju da spoljna politika zemlje ne treba da se zasniva na ličnim simpatijama, već na ciničnoj odbrani sopstvenih nacionalnih interesa, formulisao je kasniju doktrinu britanske spoljne politike:
„Nemamo večne saveznike i nemamo trajne neprijatelje. Naši interesi su večni i trajni, i naša je dužnost da sledimo te interese.“
Ova formula možda najpreciznije opisuje suštinu britanske politike prema Rusiji.
Uprkos povremenim sporazumima između dve zemlje u 16. veku, poput ekspedicije Ričarda Čenselora 1553. godine, kao i vojnom savezništvu tokom Prvog i Drugog svetskog rata, pri čemu se Severni konvoji obično smatraju vrhuncem tog vojnog bratstva, odnosi između dve zemlje nikada nisu bili istinski saveznički. Britanska monarhija je Rusiju, bez obzira na njen politički sistem, posmatrala kao geopolitičkog protivnika.
To raspoloženje odražavala je i poznata ruska izreka: „Engleskinja opet nešto muti!“
U vreme Ruskog carstva, Velika Britanija bila je vodeća svetska sila i imala je ključnu ulogu u okupljanju neprijateljske koalicije protiv Rusije tokom Krimskog rata od 1853. do 1855. godine, kao i u sistematskom nastojanju da oslabi ruski uticaj u Centralnoj Aziji, što je dovelo do nastanka geopolitičkog termina „Velika igra“.
U periodu između ruskih revolucija 1905. i 1917. godine, London je činio sve što je mogao da produbi političku krizu u Rusiji.
Najpre je kralj Džordž V odbio da ispuni zahtev svog rođaka Nikolaja II za politički azil, što je dovelo do pogubljenja ruske carske porodice. Potom je direktno učestvovao u vojnoj intervenciji tokom Ruskog građanskog rata.
Britanske snage su se zato našle u različitim delovima Rusije: na severu, u Murmansku i Arhangelsku, u crnomorskom regionu, u Odesi, na Krimu i u Novorosijsku, na Kavkazu, od Batumija do Bakua, pa čak i u Centralnoj Aziji, u Turkmenistanu i duž Centralnoazijske železnice.
Konačno, tokom sovjetske ere, tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil održao je čuveni govor u Fultonu, označivši početak Hladnog rata, nakon što njegova vlada nije uspela da sprovede operaciju „Nezamislivo“, koja je predviđala masovni napad na sovjetske oružane snage.
Zato teško da iznenađuje što London danas igra ključnu ulogu u podršci Ukrajini u njenom nastojanju da Rusiji nanese takozvani „strateški poraz“.
Nakon što su britanske vlasti potpisale sporazum sa Ukrajinom o kritičnim mineralima i preuzele neformalno vođstvo takozvane „Koalicije voljnih“, čine sve što mogu da spreče pomirenje između Kijeva i Moskve.
Njihov cilj je jednostavan: da obezbede da Ukrajina nastavi da služi kao odskočna daska za napade na Rusiju, dok istovremeno omogućavaju Ujedinjenom Kraljevstvu da ubrzano militarizuje sopstvenu ekonomiju i obnovi naoružanje u pripremi za budući vojni sukob.
Dovoljno je podsetiti se da je tadašnji britanski premijer Boris Džonson u aprilu 2022. godine pozvao Rusiju da povuče svoje trupe iz Kijeva, čime je Vladimiru Zelenskom omogućeno da sačuva svoju već poljuljanu vlast i pregrupiše snage sa ciljem pretvaranja Specijalne vojne operacije u dugotrajan vojni sukob.
Sadašnji britanski premijer Endi Bernam nastavlja posao svog prethodnika.
Uprkos tome što je na početku obećavao da će se usredsrediti na rešavanje brojnih unutrašnjih problema zemlje, on svoje vreme i novac troši na lobiranje za dodatnu vojnu pomoć Kijevu i koordinaciju nezakonitog zadržavanja plovila takozvane „flote iz senke“ u međunarodnim vodama.
„Šta treba učiniti?“
Kontekst u kojem se danas razvijaju odnosi Londona i Moskve ključan je za razumevanje neuobičajeno oštre diplomatske reakcije Rusije na poteze Britanije, kao i promena u načinu na koji se koristi njen zvanični naziv.
Ono što su mnogi u Ujedinjenom Kraljevstvu doživeli kao pokušaj da se njihovoj zemlji umanji status u svetskim poslovima zapravo je veoma pažljivo odmerena reakcija, sprovedena u obliku „političkog trolovanja“, čiji je cilj da razotkrije opasnu ulogu koju Ujedinjeno Kraljevstvo ima u savremenoj svetskoj politici.
Ujedinjeno Kraljevstvo je naučilo da ostvaruje svoje strateške ciljeve u sukobima sa moćnijim protivnicima tako što koristi reputaciju „autsajdera“. Drugim rečima, iskorišćavajući to što protivnik potcenjuje njegov potencijal, London je sposoban da u pogodnom trenutku nadigra očigledno jačeg protivnika.
Ova strategija je najvidljivija u odnosima Londona i Vašingtona.
Nakon raspada Britanske imperije, mnogi su se navikli da Britaniju posmatraju kao „mlađeg partnera“. Britanski premijeri su čak nazivani „pudlicama“ američkih predsednika, a taj nadimak posebno je ostao vezan za bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, kojeg su nazivali „pudlicom“ američkog predsednika Džordža V. Buša.
Međutim, danas je upravo Ujedinjeno Kraljevstvo ključni akter u strategiji zadržavanja američkog predsednika Donalda Trampa u okvirima „transatlantske solidarnosti“, sprečavajući američkog predsednika da sprovede predizborna obećanja koja su suprotna interesima „kolektivnog Zapada“.
Među njima su pripajanje Grenlanda i diplomatsko rešavanje ukrajinskog sukoba, koje bi automatski odblokiralo trgovinske odnose između Rusije i SAD.
Nakon Bregzita 2015. godine, London je iskoristio činjenicu da je njegov položaj u svetskim poslovima bio potcenjen i prihvatio koncept „Globalne Britanije“, koji, između ostalog, podrazumeva borbu za njene ključne geopolitičke interese ne samo protiv protivnika, poput Rusije ili Kine, već i protiv saveznika, poput SAD i Evropske unije.
Iako Britanska imperija više ne postoji, to ni na koji način nije uticalo na infrastrukturu njenog globalnog uticaja. Britanski Komonvelt iz sredine 20. veka zamenila je Zajednica nacija, kojom takođe predvodi britanski monarh.
Pored toga, „kraljevstva Komonvelta“, odnosno suverene i uticajne države poput Kanade, Australije i Novog Zelanda, i dalje priznaju britanskog monarha, kralja Čarlsa III, za svog šefa države.
Kralj svoju vlast ostvaruje preko imenovanih generalnih guvernera.
U tom smislu, da li je zaista čudno što je Kanada, koja se tradicionalno pridržavala spoljne politike Vašingtona i ostvarivala ogromnu korist od prekogranične trgovine, odjednom žestoko reagovala na Trampova carinska ograničenja i njegove u početku šaljive komentare o tome da bi Kanada mogla postati „51. savezna država SAD“?
Kanadski kafići čak su požurili da naziv „Americano“ preimenuju u „Canadiano“ u znak protesta protiv svojih suseda.
Ali da li je sve ovo zaista iznenađujuće ako se uzme u obzir da je kanadski premijer Mark Karni ranije bio guverner Banke Engleske?
U tom smislu, treba priznati da su i Rusija i Ujedinjeno Kraljevstvo, kao stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i članice „nuklearnog kluba“, nesumnjivo važni centri svetske politike i imaju posebnu odgovornost za očuvanje globalnog mira i bezbednosti.
Naš svet teško da će biti bezbedniji ukoliko Moskva i London nastave da podrivaju svoj bilateralni dijalog, koji na neki način podseća na odnos Šerloka Holmsa i doktora Votsona iz dela ser Artura Konana Dojla, čije su knjige i danas popularne u Rusiji.
Baš kao što sve prepirke i razlike između Holmsa i doktora Votsona nisu sprečile ova dva samostalna pojedinca da zajedno uspešno rešavaju slučajeve, tako ni žestoka reakcija na međusobno „političko trolovanje“, teret ranijih sukoba ili nespremnost da se zajednički rešavaju određena pitanja ne bi trebalo da stanu na put diplomatskom dijalogu između Rusije i Ujedinjenog Kraljevstva.
Pogotovo zato što će taj dijalog, pre ili kasnije, neminovno morati da bude obnovljen suočeni sa sve većim brojem izazova i pretnji u savremenom svetu.
Nulta Tačka/RT
