Izjava Ursule fon der Lajen o 10 biliona evra štednje građana otvara ozbiljna pitanja o tome koliko daleko Brisel želi da ide u usmeravanju privatnog kapitala.
Ovo je veoma složena tema, ali ju je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen u petak predstavila na svoj, veoma specifičan način. Govoreći pred francuskim poslovnim liderima na skupu MEDEF-a „La Rencontre des Entrepreneurs de France“ u Parizu, bivša ministarka odbrane govorila je o korišćenju bankarske štednje građana EU za pokretanje posrnule evrozone i evropske privrede.
Poruka je bila jasna: prema najmoćnijoj „briselskoj birokratkinji“, privatna svojina, koja građane štiti od prekomernog uplitanja države, očigledno više nije nedodirljivi stub društva.
Centralno planiranje, ludilo subvencija i sve veće državno uplitanje. To je Brisel pod lupom.
Svakako, ogromni javni dugovi i odlazak kapitala sa starog kontinenta, zajedno sa hiljadama patenata i desetinama hiljada visoko kvalifikovanih stručnjaka koji odlaze, neizbežno bude politički apetit za privatnim bogatstvom građana.
Nemilosrdna eksproprijacija ili naređeno preusmeravanje novca, birokratskim jezikom rečeno „aktiviranje kapitala“, trebalo bi da reši probleme koje je sam Brisel proizveo svojom tvrdoglavom klimatskom politikom, preteranom regulacijom i stalnim državnim intervencijama.
Fon der Lajen je pred poslovnim liderima bila eksplicitna: Evropa ima štednju, rekla je, ali taj novac nažalost stoji po strani. Čak deset biliona evra nalazi se kao gotovinska štednja privatnih domaćinstava na bankovnim računima, navela je fon der Lajen, poput klasičnog centralnog planera koji više ne može da skine pogled sa bogatstva građana.
Prema njenim rečima, evropska privreda sada mora da taj kapital stavi u funkciju svojih kompanija.
Sve ovo sve više podseća na eru Eriha Hone-kera. Fon der Lajen sve više poprima obrise njegove socijalističke ideološke naslednice.
Fon der Lajen prati put kojim je krenuo nemački kancelar Fridrih Merc. I on je još pre više od godinu dana otkrio štednju Nemaca kao potencijalni politički kapital. Takođe je govorio o mogućnostima koje bi otvorilo ono što je nazvao „aktiviranjem“ tog novca.
Ursula fon der Lajen i Fridrih Merc tako ne otkrivaju samo dubok etički i ideološki jaz. Oni razmatraju mogućnost sve većeg državnog nadzora nad privatnim bogatstvom građana koji su i dalje njegovi stvarni vlasnici.
Gotovo tragikomično deluje ekonomsko neznanje ova dva politička aktera EU, koja se sve otvorenije okreće neliberalnoj ideologiji.
Bankarski depoziti ni izdaleka nisu beskoristan novac koji samo stoji sa strane. Iz perspektive bankarskog sektora, depoziti klijenata predstavljaju jedan od ključnih izvora finansiranja i likvidnosti, ugrađenih u sistem novca i kredita i omogućavaju bankama da odobravaju zajmove.
Bankarski kredit u savremenom monetarnom sistemu ne nastaje jednostavnim prosleđivanjem već postojećih depozita. Komercijalne banke stvaraju novi novac kroz kreditiranje, iako taj proces ne treba shvatiti kao mehaničko „umnožavanje“ postojećih depozita.
Novac građana na bankovnim računima ima brojne funkcije, od ličnog upravljanja likvidnošću i čuvanja novca do finansiranja i upravljanja bankarskim procesima.
Tako masivno mešanje u složenu i osetljivu strukturu likvidnosti i kreditiranja bankarskog sektora ne bi bilo samo radikalan oblik socijalističke politike. To bi predstavljalo direktan udar na samo funkcionisanje bankarskog sistema.
Ipak, EU će posegnuti za sve snažnijim intervencijama jer je, kada je reč o finansijama, očigledno stigla do zida.
Od 2028. godine počinje otplata 800 milijardi evra vrednog evropskog duga kroz program „NextGenerationEU“. Govor fon der Lajen pred poslovnim liderima formalno je bio usmeren na privatni sektor, ali se u stvarnosti odnosio na finansiranje evropskog dužničkog sistema.
Brisel sada sve više traži svaki mogući izvor novca koji bi mogao da održi evropski kreditni sistem, a „aktiviranje“ privatne štednje očigledno se pojavljuje kao jedna od mogućnosti.
Francuska je uhvaćena u dužničkoj spirali. Novo zaduživanje ove godine iznosi 5,7 odsto BDP-a, dok politički zastoj u parlamentu praktično onemogućava bilo kakvu ozbiljnu fiskalnu konsolidaciju.
I Nemačka će sledeće godine imati novo zaduživanje veće od pet odsto BDP-a ako se uračunaju deficit lokalnih samouprava, posebni fondovi i fondovi socijalnog osiguranja. Zbog toga zajedničko finansiranje putem evroobveznica, objedinjavanje ogromnog duga pod okriljem Evropske komisije i aktivna pomoć Evropske centralne banke postaju sve realnija mogućnost.
I tu se krug zatvara.
Dok kapital napušta stari kontinent kroz svaki preostali i još otvoreni kanal, finansijske potrebe ideološkog eksperimenta EU i njenih država članica rastu do neslućenih razmera.
Samo sistem zelenih subvencija iz godine u godinu troši milijarde. Međutim, konačni udar preko ekonomske ivice mogao bi da dođe od novootkrivenog evropskog apetita za militarizmom.
Vojni kejnzijanizam, međutim, nije ekonomska alternativa slobodnom tržištu. To je samo još jedna fiskalna rupa koju političko rukovodstvo u panici kopa poslednjih meseci.
Sledeće poglavlje je, prema autoru, praktično već poznato: Brisel će se odlučiti za masovnu kontrolu kretanja kapitala.
Okvir za to već se oblikuje. Za dve godine trebalo bi da bude uveden digitalni evro, najpre u pilot-fazi, a gotovo sigurno kasnije kao monetarni standard koji bi Briselu omogućio potpunu kontrolu transfera novca u inostranstvo.
Na stolu je i zabrana građanima EU da imaju bankovne račune u inostranstvu, koja se, prema ovoj tvrdnji, uvodi postepeno, zajedno sa digitalnim identitetom i strogom regulacijom kripto-sektora.
Polako, ali sigurno, kapije se zatvaraju.
U suštini, tako socijalizam uvek funkcioniše: jednog dana centralnim planerima ponestane tuđeg novca. Tek tada počinje represivna mašinerija moćne centralne vlasti.
