Sve intenzivnije upozorenje o opasnosti koju predstavlja „AI koji izmiče kontroli“ poslednjih nedelja izaziva sve veću pažnju javnosti, dok se istovremeno pojavljuju pozivi na strožu regulaciju veštačke inteligencije.
Kritičari ovog narativa smatraju da bi aktuelni talas upozorenja mogao predstavljati svojevrsnu kampanju straha, posebno imajući u vidu brzinu kojom se iste poruke šire kroz mejnstrim medije, društvene mreže i među političkim komentatorima.
Jedna od najalarmantnijih tvrdnji koja se poslednjih dana pojavljuje u javnosti jeste da veštačka inteligencija ima „10 odsto šanse da uništi čovečanstvo pre kraja ove decenije“.
Tvrdnja je postala jedna od glavnih tema u medijima i na društvenim mrežama, dok se istovremeno povlače paralele sa ranijim kampanjama upozorenja o klimatskim promenama i kovidu, u kojima su takođe iznošene krajnje alarmantne prognoze.
Posebnu pažnju izazvao je slučaj Džejkoba Koksona, koji je predstavljen kao bivši istraživač veštačke inteligencije u kompanijama OpenAI i Antropik.
Kokson je objavio da napušta Antropik, navodeći etičku zabrinutost zbog opasnosti koju predstavlja „neregulisana“ veštačka inteligencija.
Njegova ostavka ubrzo je postala tema ekskluzivnog članka u Volstrit žurnalu, dok je istovremeno objavljena i tema na Tviteru/X-u sa naloga koji se pripisuje Koksonu i koji, prema dostupnim informacijama, ranije nije bio korišćen.
U roku od nekoliko sati njegove tvrdnje postale su viralne, a brojni mediji i javne ličnosti počeli su da ih prenose i dodatno pojačavaju.
To je izazvalo sumnje kod pojedinih posmatrača da bi moglo biti reči o unapred pripremljenom „lansiranju narativa“, imajući u vidu gotovo istovremeno širenje iste poruke kroz različite delove političkog i medijskog spektra.
U približno isto vreme kada je Kokson dospeo u mejnstrim medije, Džo Rogan je u svojoj emisiji ugostio još jednog istraživača veštačke inteligencije koji je izneo slična upozorenja o potencijalnim opasnostima ove tehnologije.
Ubrzo su se pojavili i drugi stručnjaci koji su podržali Koksonovu procenu rizika ili ocenili da je ona čak previše blaga.
Među njima je i Džefri „otac veštačke inteligencije“ Hinton, koji je za Bi-Bi-Si rekao da se slaže sa procenom prema kojoj postoji 10 odsto šanse da veštačka inteligencija ubije svaku osobu na Zemlji u naredne tri i po godine.
Iako nije jasno na koji bi način takav scenario konkretno mogao da se dogodi, fokus javne debate sve više se pomera sa pitanja da li je pretnja realna na pitanje šta bi trebalo preduzeti.
Jedan od najčešće pominjanih odgovora jeste regulacija.
Sa pozivima na određeni oblik regulacije složile su se javne ličnosti iz različitih delova političkog spektra, uključujući Meta Volša i Glena Grinvalda.
Kokson je, između ostalog, pomenuo mogućnost sklapanja međunarodnog sporazuma o neširenju veštačke inteligencije, po uzoru na sporazume koji postoje u vezi sa nuklearnim oružjem.
Međutim, ideja o međunarodnom sporazumu kojim bi se kontrolisao razvoj i širenje AI tehnologije nije nova. Slične predloge prethodnih meseci iznosili su brojni ljudi, uključujući Bila Gejtsa.
Postavlja se pitanje kako bi jedan globalni sporazum o veštačkoj inteligenciji izgledao, šta bi konkretno postigao i, najvažnije, ko bi kontrolisao njegovo sprovođenje.
Američki kongresmen Bil Foster ranije je na Tviteru govorio o mogućnosti „ojačanog“ interneta, što je otvorilo dodatna pitanja o tome kakva bi ograničenja mogla biti uvedena.
To bi, između ostalog, moglo podrazumevati ukidanje „nepraćenog pristupa“ AI postrojenjima, ograničenja anonimnih plaćanja ili uvođenje sistema kojim bi korisnici morali da dokažu da su stvarne osobe.
Pojedini predlozi otvaraju čak i mogućnost da internet dobije svojevrsne „granice“, odnosno da se pristup određenim mrežama, bazama podataka ili sadržajima ograničava na osnovu lokacije korisnika.
Posebno kontroverznu ideju predstavljaju takozvani „prekidači za hitno isključivanje“.
I SAD i Velika Britanija razmatraju mehanizme koji bi omogućili vlastima da u određenim okolnostima isključe AI sisteme.
Prošle nedelje grupa članova britanskog Doma lordova pozvala je vladu da dobije mogućnost deaktiviranja moćnih AI sistema, ali i isključivanja centara podataka u zemlji ukoliko bi tehnologija predstavljala pretnju po nacionalnu bezbednost.
Takvi predlozi otvaraju pitanje ko bi imao kontrolu nad tim mehanizmima i pod kojim uslovima bi oni mogli biti aktivirani.
Kritičari upozoravaju da bi strah od „AI-ja koji izmiče kontroli“ mogao poslužiti kao opravdanje za uvođenje daleko šire kontrole interneta i digitalne infrastrukture.
U takvom scenariju vlade bi mogle dobiti ovlašćenja da ograniče ili ugase pristup pojedinim sajtovima, mrežama ili čak čitavom internetu ukoliko bi određeni AI sistem bio proglašen „pretnjom po nacionalnu bezbednost“.
Dodatni problem predstavljalo bi označavanje određenog sadržaja, korisničkih interakcija ili naloga kao potencijalno povezanih sa veštačkom inteligencijom.
Pristup bi mogao biti ograničen na osnovu lokacije ili IP adrese, dok bi korisnici mogli biti primorani da potvrde svoj identitet ili „dokažu da su ljudi“ putem skeniranja lica ili sličnih tehnologija.
Moguća su i ograničenja pristupa određenim regionima, bazama podataka ili finansijskim transakcijama, uz dodatne provere za korisnike koji bi prekoračili određene pragove.
Kritičari upozoravaju da bi internet nakon takve regulacije mogao postati znatno restriktivniji nego danas, dok bi postojeći sistemi digitalnog nadzora mogli izgledati relativno blago u poređenju sa onim što bi usledilo.
U tom kontekstu, upozorenja o „AI-ju koji će uništiti čovečanstvo“ ne posmatraju se samo kao pitanje tehnološkog rizika, već i kao potencijalno opravdanje za širenje državne kontrole nad internetom, komunikacijama i digitalnom infrastrukturom.
Ključno pitanje zato nije samo koliko je realna opasnost od nekontrolisane veštačke inteligencije, već i kakve bi posledice po slobodu interneta mogla imati regulacija uvedena u ime sprečavanja te opasnosti.
Ako se javnost ubedi da predstavlja pretnju koja zahteva vanredne mere, prostor za uvođenje novih oblika nadzora i kontrole mogao bi se značajno proširiti.
Zbog toga kritičari aktuelnog talasa upozorenja pozivaju na oprez i upozoravaju da bi strah od buduće pretnje mogao postati sredstvo za uvođenje kontrolnih mehanizama koji bi ostali na snazi i nakon što neposredna opasnost nestane.
