Američki Pentagon priprema vojnu infrastrukturu za scenario katastrofalnog rata i potpunog kolapsa civilnog sistema. Međutim, planovi koji predviđaju da vojne baze nastave da funkcionišu čak i ako ostatak zemlje ostane bez struje, komunikacija i osnovnih zaliha otvaraju ozbiljno pitanje: da li se vlast priprema da zaštiti građane ili pre svega da sačuva sopstvenu moć?
U okviru inicijative pod nazivom FORTRESS, američka vojska planira da velike vojne baze širom SAD osposobi za samostalan rad u trajanju od najmanje 90 dana u slučaju katastrofalnog poremećaja. Plan uključuje prenosive nuklearne reaktore, nezavisne elektroenergetske sisteme, zalihe goriva i municije, rezervne komunikacione mreže, kao i mogućnost da civilne fabrike pređu na ratnu proizvodnju.
Pentagon ove mere predstavlja kao pripremu za vanredne situacije. Međutim, kritičari upozoravaju da planovi stavljaju opstanak vojne mašinerije u prvi plan, dok ostaje nejasno šta bi se dogodilo sa običnim građanima ukoliko bi došlo do potpunog raspada infrastrukture.
Ko bi obezbedio struju bolnicama? Ko bi snabdevao stanovništvo hranom i lekovima ako lanci snabdevanja prestanu da funkcionišu? I ko bi garantovao da vanredna vojna ovlašćenja neće postati trajna zamena za ustavnu vlast?
Pripreme za katastrofu i širenje državne kontrole
Autor teksta upozorava da se ove pripreme ne mogu posmatrati odvojeno od dugogodišnjeg širenja bezbednosnog aparata u SAD. Masovni nadzor, militarizacija policije, raspoređivanje vojske na domaćem terenu i sve šira izvršna ovlašćenja predstavljaju, prema njegovoj oceni, zabrinjavajući trend.
Kao primer navodi i vojni snimak „Megacities: Urban Future, the Emerging Complexity“, objavljen 2016. godine, koji prikazuje moguću budućnost velikih gradova do 2030. godine. U toj projekciji urbane sredine suočavaju se sa siromaštvom, bolestima, nezaposlenošću, prenaseljenošću, urušavanjem infrastrukture i građanskim nemirima. Gradovi postaju poprišta sukoba, a stanovništvo se u pojedinim scenarijima posmatra kao potencijalna prepreka vojnim operacijama.
Takav pristup otvara pitanje da li bi građani u kriznim situacijama bili tretirani kao ljudi kojima je potrebna zaštita ili kao bezbednosni problem koji treba kontrolisati.
Privremena ovlašćenja koja postaju trajna
Posebno se ukazuje na opasnost od planova za kontinuitet državne vlasti, koji decenijama obuhvataju rezervne komandne centre, zaštićene komunikacije, alternativne lokacije i procedure za očuvanje funkcionisanja institucija tokom katastrofa.
Kao primer navode se i planovi povezani sa kontroverznim projektom balske sale u Beloj kući, koji uključuju podzemne zaštićene prostorije, skloništa, bezbedne komunikacione sisteme i medicinske kapacitete.
Autor ne osporava da država mora da se priprema za vanredne situacije. Međutim, upozorava da očuvanje državnog aparata ne sme da znači očuvanje vlasti bez ustavnih ograničenja. Kontinuitet vlasti mora da podrazumeva i opstanak Kongresa, sudova, pravnog postupka, slobode govora i štampe, kao i prava građana da ospore zloupotrebu državnih ovlašćenja.
U suprotnom, kontinuitet državne vlasti mogao bi da se svede na kontinuitet političke moći.
Kao upozorenje navodi se period nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, kada su uvedeni Patriot Act, prošireni nadzor bez sudskih naloga, tajni sudski postupci i druga vanredna ovlašćenja. Mere koje su predstavljane kao privremeni odgovor na krizu vremenom su postale trajni deo američkog bezbednosnog sistema.
Država postoji zbog građana, a ne obrnuto
U slučaju velikog kolapsa vojska bi mogla da zadrži nezavisne izvore energije, komunikacije, zalihe i komandnu strukturu, dok bi civilne institucije bile preopterećene ili potpuno onesposobljene. Tada bi se otvorila ključna pitanja: ko odlučuje kojim zajednicama će biti pružena pomoć, gde će biti uvedena ograničenja kretanja, ko određuje kada je vanredno stanje završeno i ko može da ospori naređenja?
Što je kriza veća, veće je i iskušenje vlasti da ukine ili zaobiđe ustavna ograničenja u ime bezbednosti. Iskustvo, prema autoru, pokazuje da se ovlašćenja stečena tokom vanrednih situacija retko u potpunosti vraćaju građanima.
Suština problema nije u tome što vojska želi da očuva snabdevanje i funkcionisanje svojih baza tokom katastrofe. Problem nastaje kada opstanak vojne infrastrukture postane važniji od opstanka društva koje ta vojska treba da štiti.
Država nije samo vojska, komandni centri, naoružanje i političko rukovodstvo. Nju čine građani, porodice, bolnice, škole, lokalne zajednice i institucije koje omogućavaju slobodan život.
Zato autor zaključuje da vlast ne sme da zaboravi zbog koga postoji. Njena dužnost je da sprečava katastrofe, štiti stanovništvo i poštuje ustavna ograničenja, a ne da po svaku cenu obezbedi sopstveni opstanak.
Vlast koja u katastrofi sačuva sebe, a napusti građane i ustavni poredak, nije spasla državu. Spasla je samo samu sebe.
