„STRUČNJACI“ I DALJE ĆUTE! UZ MINIMALNU STOPU VAKCINISANOSTI SMRTNI SLUČAJEVI U AFRICI DALEKO ISPOD NIVOA EVROPE I AMERIKE
U nevakcinisanoj Africi, nema umiranja od Civida kao što se to dešava u tehnološko razvijenim društvima zapada, gde se poštuju sve mere i slušaju samo autoriteti.
Od samog početka panik-demije, narativ je bio sledeći: primenite ozbiljna ograničenja ili će vaša populacija doživeti krvoproliće.
Mrtvačnice će biti preplavljene, ukupan broj mrtvih će biti zapanjujući. S druge strane, bili smo uvereni da će one jurisdikcije koje su zaključane videti samo delić broja smrtnih slučajeva.
Zatim, kada su vakcine postale dostupne, narativ je modifikovan u „Ubacite metke u oružje“ i onda će Covid prestati da se širi. S druge strane, zemlje bez vakcina će se i dalje suočavati sa masovnim žrtvama.
Narativ o zaključavanju je, naravno, već temeljno oboren. Jurisdikcije koje nisu zaključavane ili su usvojile samo slaba i kratka zaključavanja završile su sa brojem smrtnih slučajeva od covida koji je bio sličan ili manji od broja umrlih u zemljama koje su usvojile drakonska ograničenja. Zagovornici karantina rekli su da bi zaključanim zemljama bilo mnogo bolje. Ovi ljudi su očigledno pogrešili.
Neustrašivi rastućom neverodostojnošću narativa o izolaciji, globalne zdravstvene birokrate ipak udvostručuju prinudne vakcine – kao što sada vidimo u Austriji – i i dalje smo uvereni da se samo zemlje sa visokom stopom vakcinacije mogu nadati da će izbeći katastrofalne ishode kovida.
Ipak, iskustvo u podsaharskoj Africi dovodi u pitanje oba ova narativa: brojke u Africi su bile daleko, daleko niže nego što su stručnjaci upozoravali da će biti slučaj.
U Africi se dešava nešto „misteriozno“ što zbunjuje naučnike, rekla je Vafa El Sadr, predsedavajuća za globalno zdravlje na Univerzitetu Kolumbija. „Afrika nema vakcine i resurse za borbu protiv Covida 19 koje ima Evropa i SAD, ali nekako se čini da im ide bolje“, rekla je…
Manje od 6% ljudi u Africi je vakcinisano. SZO je mesecima opisivala Afriku kao „jedan od najmanje pogođenih regiona na svetu“ u svojim nedeljnim izveštajima o pandemiji.
Ipak, katastrofa za Afriku je dugo bila predviđena iz nekoliko razloga, čak i van dostupnosti vakcina. Na primer, poznato je da su blokade posebno nepraktične u najsiromašnijim delovima sveta. To je zato što stanovništvo u mestima sa nerazvijenom ekonomijom ne može jednostavno da sedi kod kuće i živi od ušteđevine ili duga. Umesto toga, ovi ljudi moraju da odu u svet i svakodnevno zarađuju za život. Alternativa je gladovanje. Štaviše, veliki deo ovog posla se obavlja u neformalnoj ekonomiji, tako da sprovođenje karantina postaje posebno teško.
Takođe se pretpostavljalo da će kovid biti posebno smrtonosan u Africi zbog činjenice da mnoga velika domaćinstva žive u malim stambenim jedinicama.
Ali ta „konvencionalna mudrost“ se suočava sa realnošću kovida u Africi, a to je da je bilo manje smrtnih slučajeva.
„Stručnjaci“ su opipavali okolo, tražeći moguća objašnjenja.
Neki izvori, na primer, insistiraju na tome da je nizak broj smrtnih slučajeva samo artefakt nepotpunog izveštavanja o infekcijama kovidom i da je „problem bio nedostatak dobrih kvalitativnih podataka“.
Ali Richard Wamai sa Univerziteta Northeastern odbacuje tvrdnju da se sve radi o prijavljivanju slučajeva i kaže da „lokalni sistemi za prijavljivanje smrtnih slučajeva u Africi otežavaju skrivanje žrtava Covida-19“.
U članku za International Journal of Environmental Research and Public Health, Wamai i njegovi koautori zaključuju: „[Ne]nema dokaza da su podaci o smrtnosti od Covida-19 manje tačno prijavljivani u Africi nego drugde“ i „Dok prava slika infekcije i smrtnost na kontinentu tek treba da se u potpunosti pojave, kvalitet podataka za druge bolesti, kao što je HIV/AIDS, ukazuje da Afrika ima kapacitet da prikupi i prijavi validne podatke o nadzoru bolesti.
U svakom slučaju, Svetska zdravstvena organizacija izveštava da smrtni slučajevi od Covid-a u Africi čine samo 2,9 odsto smrtnih slučajeva od Covid-a , dok afrička populacija čini 16 odsto ukupnog svetskog broja.
Ukupan broj Covid-a u Africi mogao bi se udvostručiti ili utrostručiti, a Afrika bi i dalje prolazila daleko bolje od Evrope i Amerike.
Wamai takođe napominje da je u ovom trenutku „[i] verovatno da je SARS-CoV-2 već bio široko rasprostranjen kroz Afriku…. Ako je tako, široko rasprostranjena infekcija će verovatno takođe dovesti do široko rasprostranjenog prirodnog imuniteta.
Drugim rečima, stalne tvrdnje zdravstvenih zvaničnika – kako u Africi tako i drugde – da je masovna smrt odmah iza ugla sa „sledećim talasom“ izgledaju sve neuverljivije.
Sve je verovatnije da nedostatak smrtnosti od Covida-a u Africi nije posledica problema sa podacima niti situacije u kojoj je Covid do sada bio „ograničen“. Pa zašto onda Africi ide mnogo bolje od bogatog Zapada?
Naravno, zagovornici prisilnog zatvaranja i prinudnih vakcina bi radije ignorisali ovo pitanje, ali neosporna realnost afričkog iskustva primorala je mejnstrim istraživače da javno priznaju načine na koje mnogi faktori mogu da objasne rasprostranjenost Covida izvan stope vakcinacije i mandata maskiranja.
Na primer, spominjanje da je gojaznost važan faktor u smrtnosti od covida u prošlosti je verovatno izazvalo divljanje u medijima zbog „sramoćenja masti“. Ipak, situacija u Africi je primorala dobro informisane da priznaju da, gojazna populacija očigledno više pati od covida. U Africi, nije iznenađujuće, otkrivamo da su stope gojaznosti daleko ispod onih u Severnoj Americi i Evropi.
Druga moguća objašnjenja koja su prosleđena kao razlozi za situaciju u Africi uključuju prethodnu izloženost drugim koronavirusima, mlade populacije, manji broj pacijenata kojima nedostaju cink i vitamin D, ranu upotrebu vakcinacije Bacillus Calmette-Guerin, klimu, genetsku pozadinu i opterećenje parazitima. Razmatrajući afričku „enigmu“, jedna grupa istraživača u časopisu Colombia medica usudila se čak da sugeriše da je moguće – iako to u ovom trenutku nije konačno pokazano – da je „masovna preventivna kampanja javnog zdravlja protiv Covid-a možda održana, nehotice, u neke afričke zemlje sa masovnom upotrebom ivermektina u zajednici.“
Na Zapadu, međutim, medijske priče oko Covida stalno su bile „Ćuti, ostani kod kuće, ubodi se i prestani da sumnjaš u stručnjake za prinudne vakcine“. Na sreću, međutim, afrička situacija je primorala mnoge istraživače da postavljaju nezgodna pitanja.
U stvari, neverovatno je da Afrika nije prevaziđena masovnom smrću s obzirom na to da su blokade usled Covida i mere „ublažavanja“ Covida doprinele osiromašenju i masovnom izgladnjivanju na kontinentu. Ili kako kaže nemački DV News, „Mere uvedene za usporavanje širenja novog koronavirusa guraju milione ljudi u Africi u tešku glad“. I kao što Wamai primećuje, „[neki] od viška smrtnih slučajeva u Africi „mogu se pripisati ne bolesti, već merama zatvaranja koje prekidaju pristup medicinskoj nezi za druge bolesti.“
Ali Afrika nije dobila krvoproliće koje je obećano, i kako je jedan Nigerijac rekao: „Rekli su da će biti leševa na ulicama i sve to, ali ništa slično se nije dogodilo.
NultaTačka/Mises.org
