Prava pošast! Evo kako se NATO širio Evropom

NATO, čije funkcionisanje krši načela suvereniteta i jednakosti država sadržanih u Povelji Ujedinjenih naroda, proširio se u poslednje dvadeset i tri godine kršeći sve međunarodne ugovore.

„Proširenje NATO-a poslednjih godina postiglo je velik uspeh i takođe je utrlo put daljem proširenju EU“, izjavio je Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg prošle subote na Konferenciji o sigurnosti u Minhenu. Da bi se u potpunosti razumele njegove reči, potrebno je rekonstruirati ovu istoriju „velikog uspeha“.

Počelo je upravo 1999. godine – kada je NATO ratom uništio Srbiju i na samitu u Vašingtonu najavio da će „sprovoditi vojne operacije kao odgovor na krize koje nisu predviđene članom 5. izvan teritorija Saveza“. Zaboravio je da se NATO obavezao s Rusijom da se „ne proširi ni centimetar na istok“, uključuje prve tri zemlje bivšeg Varšavskog pakta: Poljsku, Češku Republiku i Mađarsku.

Zatim je 2004. proširenje nastavljeno na još sedam zemalja: Estonija, Letonija, Litvanija (bivši delovi SSSR-a); Bugarska, Rumunija, Slovačka (bivše članice Varšavskog pakta); Slovenija (bivši deo Jugoslovenske federacije).

NATO je 2009. godine uključio Albaniju (nekad članicu Varšavskog pakta) i Hrvatsku (bivšu članicu Jugoslavenske federacije); 2017. godine Crna Gora (bivši deo Jugoslavije); 2020. godine Severna Makedonija (bivši deo Jugoslavije). U dvadeset godina NATO je narastao sa 16 na 30 zemalja.

VANREDNO UKLJUČENJE IZ BUNKERA! MARIO ZNA I SAŠA BOROJEVIĆ

Na taj način Vašington ostvaruje trostruki rezultat.

Proširuje vojni savez do granica Rusije, čak i na teritorije bivšeg SSSR-a, čiju zapovednu polugu drži: vrhovni zapovednik savezničkih snaga u Evropi „tradicionalno“ je uvek američki general kojeg imenuje predsednik Sjedinjenih Država, a ostale ključne komande takođe pripadaju SAD-u.

U isto vreme, Vašington se približava zemljama Istoka. Rumunija i Bugarska osigurale su SAD-u važne vojne baze Kostanca i Burgas na Crnom moru .

Treći rezultat koji je Vašington postigao širenjem NATO-a na istok jačanje je vlastitog uticaja u Evropi. Od deset zemalja srednje istočne Europe koje su pristupile NATO-u između 1999. i 2004., sedam ih se pridružilo Evropskoj uniji između 2004. i 2007.

Danas 21 od 27 zemalja Evropske unije pripada NATO-u pod američkom komandom.

Prema standardima NATO-a, Severnoatlantsko veće, političko telo Saveza, ne odlučuje većinom, već uvek „jednoglasno i prijateljski“, odnosno u dogovoru s onim što se odlučuje u Vašingtonu. Učešće najvećih evropskih sila u tim odlukama obično se odvija tajnim pregovorima s Vašingtonom uz uzajamne ustupke. To znači dalje slabljenje evropskih parlamenata, koji su već lišeni stvarnih ovlasti odlučivanja u spoljnoj i vojnoj politici.

U takvom kontekstu Evropa je sada u još opasnijoj situaciji nego što je bila tokom Hladnog rata. Još tri zemlje – Bosna i Hercegovina (bivši deo Jugoslavije), Gruzija i Ukrajina (bivši delovi SSSR-a) – kandidati su za pristupanje NATO-u. Stoltenberg, glasnogovornik SAD-a, a ne NATO-a, kaže:

„Držimo otvorena vrata, a ako je cilj Kremlja imati manje NATO-a na ruskim granicama, dobiće samo više NATO-a“. U eskalaciji između SAD-a i NATO-a, koji je očito predodređen da eksplodira veliki rat u srcu Evrope, u igru dolazi nuklearno oružje. Za tri meseca u SAD-u će započeti masovna proizvodnja novih nuklearnih bombi B61-12, koje će biti stacionirane pod američkim zapovedništvom u Italiji i drugim evropskim zemljama, verovatno i na istoku, čak i bliže Rusiji. Osim toga, u Evropi SAD ima dve kopnene baze u Rumuniji i Poljskoj i četiri ratna broda opremljena raketnim sistemom Aegis, koji mogu ispaliti i krstareće rakete s nuklearnim naoružanjem. Takođe pripremaju nuklearne projektile srednjeg dometa koji će biti razmešteni u Evropi protiv Rusije, protiv izmišljenog neprijatelja, koji može destruktivno reagovati ako bude napadnut.

Tome se pridodaju i ekonomski i društveni učinci sve veće vojne potrošnje. Na sastanku ministara obrane Stoltenberg je trijumfalno najavio da je „ova godina sedma godina za redom da će se povećati izdvajanja za odbranu evropskih saveznika, koja su se od 2014. povećala za 270 milijardi dolara“. Javni novac i dalje se preusmerava iz socijalne potrošnje i produktivnih ulaganja.

Autor: Manlio Dinucci: Nagrađivani je autor, geopolitički analitičar i geograf, Pisa, Italija. Naučni je suradnik u Centru za istraživanje globalizacije (CRG).

NultaTačka/SrbinInfo