Američka demokratija koja se uvodi tepih bombardovanjem
Amerika kao svetski hegemon dugo je uspevala da održi dominaciju, da bude svetski policijac, često agresor koji ostavlja milione žrtava iza sebe, ali takođe je uspevala da sve to prikaže kao „humanitarnu intervenciju“ kroz svoje kontrolisane globalističke medije.
Od 1947. do 1989. Amerika je izvela 72 pokušaja državnog udara u stranim zemljama. SAD su tokom svoje istorije pokrenule više od 200 ratova pod izgovorom „ljudskih prava“, a svi se sećamo i oružja za masovno uništenje koje je navodno imao Irak i bila je dovoljna njihova reč da se zemlja uništi, a povod se kasnije ispostavio kao laž. Iako su ratovi bili ilegalni i kršili međunarodno pravo, izgleda to Ujedinjenim Nacijama i Savetu Bezbednosti nije toliko smetalo.
Amerikanci su 1944-1946 organizovali okupaciju Filipina. Tada su Filipini de fakto došli pod kontrolu Sjedinjenih Država. Nakon završetka drugog svetskog rata američke trupe su okupirale južni deo Koreje koji je kasnije postao Republika Južna Koreja. Trenutno američki kontigent u Južnoj Koreji broji najmanje 37.000 ljudi.
Amerikanci su 1961. godine izvršili invaziju na Kubu, u Zalivu svinja, sa ciljem svrgavanja aktuelne vlade, ali nisu uspeli. Na teritoriju Tajlanda 7. maja 1962. godine doveden je američki ekspedicioni korpus od 5.000 vojnika. Od oktobra 1962. do 1975. godine Amerika je u više navrata intervenisala u Laosu kako bi podržala antikomunističke snage te zemlje.
Američke trupe su se 28. aprila 1965. godine iskrcale u Dominikanskoj Republici kako bi svrgle vladu koja je došla na vlast tokom građanaskog rata. Bilo je prisutno oko 12.000 američkih vojnika i okupacija je trajala do septembra 1966. godine. I naravno, na novim izborima na vlast je došla proamerička vlada.
Sukob u Vijentnamu je posebna priča. Amerikancima nije bilo teško da izmisle povod kako bi napali Vijetnam. Amerikanci su izmislili drugi napad na „Medoks“ razarač u Tonkinškom zalivu, a zapravo, tačnije bi bilo reći da je incident bio zabuna posade „Medoksa“ koja je pogrešno interpretirala radarske podatke i umalo napala „Tarner Džoj“, što su političari izbacili iz konačnog izveštaja kako bi imali opravdanje za pokretanje pravog rata i slanje američkih trupa u Vijetnam, kako je kasnije po svemu sudeći utvrđeno i priznato od strane samih Amerikanaca.
Rat je trajao od 1965. do 1973. godine. Američke trupe su brojale oko 540.000 ljudi. Prema procenama severnog Vijetnama tokom američkog bombardovanja je ubijeno 65.000 civila. Žrtve su bile ogromne, a procenjuje se da je život izgubilo više od 1.000.000 ljudi. Ekološka katastrofa je takođe bila nemerljiva. Amerikanci su koristili agent orange, herbicid i defoliant, kako bi uništili zelenilo. Ali to je u velikoj meri uticalo na ljude kao hemijski otrov, a deca i mnogo godina kasnije su se rađala sa deformitetima.
U Stokholmu i Kopenhagenu održan je 1967. godine nezvanični međunarodni sud za istragu ratnih zločina u Vijetnamu čije odluke, međutim, nisu imale nikakve posledice po SAD.
Bombardovali su Kambodžu i Laos 1968. godine, a 1970. su napali Kambodžu. Tokom 1982. i 1983. godine su imali operaciju u Libanu. 1983. su izvršili invaziju na Grenadu kako bi svrgli “prosovjetsku vladu”. Amerikanci su tada ugušili otpor velikim snagama i uspostavili kontrolu nad čitavom zemljom. Ova agresija naišla je čak na osudu i kod američkih saveznika.
Amerika je izvršila invaziju na Panamu 1989. godine. Od početka 1980-ih, Panama je postepeno opirala kontroli Sjedinjenih Država i počinjala da vodi nezavisnu politiku koja nije udovoljavala interesima američke vlade. Politički, psihološki i finansijski pritisci na Panamu bili su neuspešni. Takođe, jedan od faktora pogoršanja odnosa bilo je odbijanje Paname da sa svoje teritorije omogući američku vojnu akciju protiv Nikaragve.
Invazija na Panamu bila je prva intervencija koja je opravdana u medijima sa “uvođenjem demokratije” u zemlju. Zatim su usledili: Zalivski rat, Jugoslavija, ponovo Filipini, 13-godišnji rat u Avganistanu i sva ostala čuda, uključujući rat u Pakistanu u kojem Amerikanci i dalje učestvuju. Nedavno se američka vojska pojavila na Haitiju, u Liberiji, Džibutiju, Keniji, Etiopiji, Jemenu i Eritreji.
Svi se dobro sećamo uvođenja američke demokratije kod nas. Bombardovanje 1999. godine. Ipak srpski narod nije bio sposoban da izabere na izborima, pa su tu bile SAD i NATO da nam pomognu u tome. I nazvali su to “humanitarnom intervencijom” jer su mnogo brinuli za albanski narod na Kosovu i Metohiji, a Srbe su demonizovali u zapadnim medijima i proglasili nas za agresore. I kako su nam uveli demokratiju? Bombama sa osiromašenim uranijumom, bombardovanjem bolnica i porodolišta, putničkog voza, mostova, a najviše bombi je palo upravo na KiM.
Razorili su nam hemijsku industriju, fabrike, kontaminirali zemljište. Ubili su preko 2.000 civila, među njima nažalost i decu. Svu perfidnost njihovog delovanja smo osetili i osećamo i danas. Posle svega ima i predloga da uđemo u NATO savez. Posle bombardovanja je na vlast došla naravno prozapadna vlada čiji kontinuitet imamo do danas.
Kada su Rusi videli još pedesetih godina kakvu opasnost po čovečanstvo predstavlja NATO, sovjetski premijer Malenkov je 12. marta 1954. godine upozorio na opasnost od uništenja ljudske civilizacije u Trećem svetskom ratu koji će neizbežno biti nuklearni. Predložio je mogućnost da SSSR uđe u NATO. Zapad je u maju 1954. godine odbio predlog Moskve izjavivši da je članstvo SSSR-a u savezu nespojivo s demokratskim i odbrambenim ciljevima NATO-a.
Dokumenti koji su deklasifikovani 1997. godine otkrili su da je 1949 postojao plan Amerike, „Operacija Dropshot“, plan za nuklearni i konvencionalni napad na SSSR, operacije „Kartel“ i „Aerodinamika“ gde su ubacivanjem svojih ljudi preko Ukrajine hteli da sruše Sovjetski Savez.
Svet ipak nije Diznilend. Ali nam ipak kroz Holivud predstavljaju Amerikance kao heroje koji spašavaju svet. Amerika kao najveći svetki hegemon je za 70 godina izvršila agresiju na mnoge države i ubila izmeđi 50 i 55 miliona ljudi. To je za svetske medije opravdano. Neki životi izgleda nisu vredni po zapadnom standardu. Džordž Orvel je opisao ljude koji žive izvan zapadne Evrope i SAD kao neljude, a to je zapravo velika većina čovečanstva.
