Nadrealne scene u Šangaju(VIDEO)
Ljudi gladuju, nemaju zalihe, jer je najavljeno da će karantin trajati četiri dana. Svi su besni, pored mera, broj zaraženih ne pada. Popuštaju živci, ljudi vrište sa prozora, to sam videla svojim očima, kaže za Sputnjik glumica Suzana Nikolić, koja je zajedno sa 26 miliona stanovnika Šangaja zbog korone zaključana više od dve nedelje.
I pored strogih epidemioloških mera, najveći finansijski centar u Kini juče je imao više od 25 hiljada novih asimptomatskih slučajeva korone. Svi zaraženi su automatski prebačeni u centralni karantin. Kućno lečenje nije dozvoljeno, jer vlasti smatraju da će tako zaustaviti zarazu.
„Uopšte ne možemo napolje, prodavnice ne rade, apoteke ne rade, nema apsolutno ničega. Najavljivali su da će trajati samo nekoliko dana, četiri dana istočni deo grada, pa zapadni još četiri i da ćemo se otvoriti, tako da nas je ovo sve nespremne dočekalo. Ulicama prolaze samo psi lutalice, retko koji automobil, osim kola Hitne pomoći“, kaže Nikolićeva.
Građani Šangaja u velikom stresu, nestaje i hrana
Ona dodaje da pre svega postaje ugroženo mentalno zdravlje stanovnika Šangaja, ona je jaka, vežba, meditira, radi onlajn sa studentima koji su zaključani u domu od 11. marta, ali stres, kaže postaje neizdrživ.
Za razliku od Pekinga u kome je život pod ključem tekao besprekorno, u Šangaju se, kaže Nikolićeva, koja poslednje tri godine predaje glumu na šangajskoj pozorišnoj akademiji, sve raspada. Najveći problem je dostava hrane, koje nema. Namirnice kupljene za prve, najavljene dane zaključavanja, odavno su nestale.
„Hrana je ovde postala jako cenjena roba, ljudi inače naručuju sve onlajn, nisu se opskrbili. Ja imam nešto konzervirane hrane, uvek imam, zlu ne trebalo, ali ima ljudi koji gladuju. U mojoj zgradi ima puno stranaca, živim u popularnoj francuskoj koloniji. Komšija Mađar mi je u početku lokdauna rekao, danas nisam ništa jeo, još mi je preostalo pet obroka, ne znam kuda ovo vodi, pa kalkulišem, jedan dan ne jedem,, drugi jedem“.
Onlajn kupovina, faktički skoro jedini način kupovine u Šangaju, je stala. Ljudi su počeli da se organizuju po grupama na internetu. Neka dobra duša uvek nešto ima, kaže, pa se hrana razmenjuje, a ponešto i kupi. U toj nabavci posebno se ističu mlade Kineskinje.
„Strašno su spretne, znaju gde se može nešto nabaviti, ali kada roba posle nekoliko dana stigne, nastaje novi problem, jer Kinezi veruju da se virus prenosi preko tih paketa, dezinfikuju ih, a nemaju dovoljno volontera. Šangajčani su ljuti. Ja kao stranac nemam pravo to da kažem, prenosim ono što čitam po grupama domaćih ljudi“, kaže Nikolićeva.
This unverified video is allegedly screams from apartments in Shanghai as the city goes through a full week of lockdown where you can’t leave for any reason
Sounds like hell. Can anyone confirm this? pic.twitter.com/f7jQtX5Ziq
— ELIJAH (@ElijahSchaffer) April 10, 2022
Svi na testiranje svaki dan
Svet je obišla slika represivnih mera na kojoj se deca razdvajaju od roditelja koja je razljutila Kineze. Pod velikim pritiskom javnosti, pogotovo stranaca, to pravilo je promenjeno. Nikolićeva kaže da sve Šangajce testiraju svaki dan i to unosi dodatni strah. Iako jaka, kaže, postaje pesimista, jer pored sve muke, brojevi ne padaju.
„Asimptomatski slučajevi rastu, ne znam koliko ovo može još trajati. Ne razumem kako se taj virus širi, preko čega. Oni misle preko vazduha, kroz ventilaciju. Pre neki dan je iz komšiluka iz zgrade do moje odveden paralizovani čovek od 80 godina, godinama nije izašao napolje. Pozitivan, kako? Nema milosti, odveli su ga u centralni karantin. Spoznaja da se može dogoditi da ti test bude pozitivan, da nemaš nikakve simptome, da nisi bolestan, a ne možeš ostati kod kuće, već da te vode, je strašna“, kaže Nikolićeva.
Ona dodaje da su stanari njenog kvarta tri puta dobili malo hrane od države, nešto svežeg povrća i po tri kilograma pirinča, ali da mnogi koji žive u ovom poslovnom centru u kući nemaju ni posuđe u kome bi kuvali, jedu na poslu, a i od kuće naručuju hranu.
Svi su na gubitku
U Šangaju, dodaje Nikolićeva, svi su na gubitku, većina fabrika zaustavila je proizvodnju, na gubitku su mnoge kompanije koje posluju u jednom od najvećih gradova biznis – centara na svetu. Svi su na gubitku, osim dostavljača hrane, do koje se dolazi čudnim kanalima. Oni dnevno zarade i po 10 hiljada juana, odnosno hiljadu i po evra. Sve cene su otišle u nebo, posebno cene hrane.
„U svemu je dobro što sam upoznala predivne ljude, Kineze i strance, solidarišu se, pomažu jedni drugima, ali organizacija nije dobra, ovo je katastrofa, u mom komšiluku je neko vrištao, vrištao… Imam prijatelja u toj zgradi, poslala sam mu poruku, pitala šta se dešava. Ništa, jedna žena je pukla, živci su joj popustili i počela je vrištati. Ne mogu više, ljudi su na rubu živaca. Vidim svoje kineske prijatelje, uvek su ponosni na domovinu, na sve, vidim da svi pucaju po šavovima“, zaključuje Nikolićeva.
MARIO ZNA i ALEKSANDAR ŠARGIĆ- Budućnost zavisi od ovoga- Upravo gledamo rušenje SVETSKOG PORETKA
