Vatikan ide u punu tehnokratiju sa „Savetom za inkluzivni kapitalizam“
Ideja da postoji plan za globalnu vladu među finansijskim i političkim elitama sveta dugo se naziva „teorijom zavere“ u mejnstrimu i medijima establišmenta. I nažalost, čak i kada možete ubediti ljude da pogledaju i prihvate dokaze da bankarske institucije i određeni političari rade zajedno u svoje sopstvene svrhe, mnogi ljudi i dalje neće prihvatiti ideju da je krajnji cilj ovih moćnika jedno svetsko carstvo. Oni jednostavno ne mogu da prihvate to kao istinu.
Ljudi će reći da je establišment vođen samo pohlepom i da su njihova udruženja krhka i zasnovana samo na ličnom interesu pojedinca. Oni će reći da su krizni događaji i promene društvenih i političkih trendova slučajni, a ne proizvod namernog inženjeringa. Reći će da elitisti nikada neće moći da rade zajedno jer su previše narcisoidni itd.
Svi ovi argumenti predstavljaju mehanizam za suočavanje javnosti sa dokazima koje inače ne mogu opovrgnuti. Kada činjenice postanu konkretne i moćnici otvoreno priznaju svoje planove, neki ljudi će se vratiti na zbunjeno poricanje. Oni ne žele da veruju da bi organizovano zlo u takvim razmerama moglo biti stvarno. Ako jeste, onda bi sve što su mislili da znaju o svetu moglo biti pogrešno.
Dugi niz godina o agendi globalnog upravljanja samo se šaputalo u elitističkim krugovima, ali bi s vremena na vreme neko od njih javno govorio o tome. Možda iz arogancije ili možda zato što su smatrali da je pravo vreme da olakšaju stanovništvu da prihvati tu mogućnost. Kad god su to spomenuli, zvali su ga „Novi svetski poredak“. Svi svetski lideri, od Džordža HW Buša do Baraka Obame, preko Džoa Bajdena, do Gordona Brauna do Tonija Blera i dalje, svi su držali govore govoreći o „novom svetskom poretku“. Moćnici i političke elite poput Džordža Soroša i Henrija Kisindžera su godinama neprestano pominjali Novi svetski poredak.
Jedan od razotkrivajućih citata agende dolazi od zamenika državnog sekretara Klintonove administracije Strobea Talbota, koji je izjavio u časopisu Time da:
„U narednom veku, nacije kakve poznajemo biće zastarele; sve države će priznati jedinstvenu, globalnu vlast… Nacionalni suverenitet ipak nije bio tako sjajna ideja”.
On u istom članku dodaje manje poznat citat:
„…Slobodni svet je formirao multilateralne finansijske institucije koje zavise od spremnosti država članica da se odreknu određenog stepena suvereniteta. Međunarodni monetarni fond može bukvalno da diktira fiskalnu politiku, uključujući i to koliko poreza vlada treba da naplati svojim građanima. Opšti sporazum o carinama i trgovini reguliše koliku carinu može naplatiti država na uvoz. Ove organizacije se mogu posmatrati kao protoministarstva trgovine, finansija i razvoja za ujedinjeni svet”.
Da bi razumeli kako program funkcioniše, evo citata globaliste i člana Saveta za spoljne odnose Ričarda Gardnera u članku u Foreign Affairs Magazinu iz 1974. pod naslovom „Težak put do svetskog poretka“:
„Ukratko, „kuća svetskog poretka“ moraće da se gradi odozdo prema gore, a ne odozgo nadole. To će izgledati kao velika „zabuna koja buja“, da upotrebim čuveni opis stvarnosti Vilijama Džejmsa, ali kraj nacionalnog suvereniteta, nagrizajući ga deo po deo, će postići mnogo više od staromodnog frontalnog napada”.
Novi svetski poredak je od tada više puta menjao imena kako je javnost sve više shvatala zaveru. Zvali su ga Multilateralni svetski poredak, 4. industrijska revolucija, „Veliko resetovanje“ itd. Imena se menjaju, ali značenje je uvek isto.
U protekle dve godine, suočeni sa obimnim globalnim kriznim događajima, stigao je establišment „novog poretka“ o kojem globalisti govore, i gotovo bez pompe i pominjanja u mejnstrim medijima. Počeci globalne vlade već postoje, a zove se „Savet za inkluzivni kapitalizam“.
U poslednje vreme, mnogi analitičari, uključujući i mene, bili su veoma fokusirani na Svetski ekonomski forum i njihovu ulogu u agendi globalne vlade. Uglavnom zato što je šef WEF-a Klaus Švab tako glasan i ne može a da ne govori o budućim planovima za centralizaciju.
Kao što smo primetili, elite unutar WEF-a bile su previše uzbuđene zbog pandemije kovida, misleći da imaju savršenu krizu da sprovedu brojne globalističke politike u obliku Velikog resetovanja. Kako se ispostavilo, kovid nije bio ni blizu tako smrtonosan kao što su prvobitno predvideli tokom Događaja 201, a javnost nije bila tako pokorna i popustljiva kao što su se nadali da ćemo biti. WEF je prerano pustio mačku iz torbe.
Dakle, idemo dalje, kriza za krizom kao što padaju domine dok ne dođemo do jednog događaja za koji misle da će naterati mase da prihvate svetsku upravu. I dok WEF-u redovno prisustvuju globalisti najvišeg nivoa, oni su think-tank visokog nivoa, čini se da se Savet za inkluzivni kapitalizam bavi implementacijom, a ne teorijom.
Osnivač grupe je Linn Forester de Rothschild, članica zloglasne dinastije Rotšild koja je dugo bila monetarno uključena u uticaj na vlade generacijama. Papa Franja i Vatikan su se javno pridružili savetu 2020. godine, a jedan od primarnih narativa CIC-a je da se sve religije moraju ujediniti sa vođama kapitala kako bi izgradile društvo i ekonomiju koja je „fer za sve“.
Ova izjava o misiji je prilično poznata, jer odražava ciljeve WEF-a i njegov koncept „zajedničke ekonomije“: Sistem u kojem nećete imati ništa, nemate privatnost, pozajmljujete sve, bićete potpuno oslonjeni na vladu za svoj opstanak i to će vam se „sviđati“.
Drugim rečima, svrha „inkluzivnog kapitalizma“ je da prevari mase da prihvate rebrendiranu verziju komunizma. Obećanje će biti da više nećete morati da brinete o svojoj ekonomskoj budućnosti, ali cena će biti vaša sloboda.
CIC predvodi osnovna grupa globalnih lidera koje nazivaju „Čuvari“ (Ne, ne šalim se, ovo je stvarno).
Članovi CIC-a su: Mastercard, Allianz, Dupont, UN, Udruženje za osiguranje i rentu nastavnika Amerike (TIAA), CalPERS, BP, Bank of America, Johnson & Johnson, Visa, Fondacija Rockefeller, Fondacija Ford, Mark Carney, Trezor države Kalifornije i mnoge druge kompanije širom sveta. Lista je obimna, ali ono što predstavlja je neka vrsta korporativne vlade sa kongresom korporativnih predstavnika pomešanih sa povodljivim političkim liderima.
Jedna od glavnih misija CIC-a bila je da promeni naše ekonomske modele da bi „promovisali jednakost i inkluziju“. Urnebesno, zagovornici CIC-a tvrde da je „previše bogatstva akumulirano u rukama premalo ljudi i to dokazuje da postojeći kapitalizam ne funkcioniše, a ipak su ONI ljudi koji su namestili sistem da centralizira to bogatstvo u NJIHOVIM RUKAMA. Oni nisu „kapitalisti“, oni su aristokratija. Da li zaista mislite da će ovi ljudi izgraditi potpuno novi sistem koji im neće i dalje koristiti?
Ako ste se ikada zapitali zašto Papa gura “probuđenu” ideologiju, klimatski alarmizam i retoriku jedne svetske religije u sukobu sa tradicionalnom hrišćanskom doktrinom, evo zašto – On sledi diktate CIC-a.
Još jedna misija CIC-a je da sprovede kontrolu ugljenika i oporezivanje u ime „klimatskih promena“ u cilju postizanja „neto-nulte“ emisije. Kao što svi znamo, neto nula ugljenika će biti nemoguća bez potpunog preokreta naše ekonomije i industrije, zajedno sa smrću milijardi ljudi u tom procesu. To je nedostižan scenario, zbog čega je savršen za globaliste. Ljudi su neprijatelji Zemlje, tvrde oni, tako da moramo da dozvolimo elitama da kontrolišu svaku našu akciju kako bismo osigurali da ne uništimo planetu i sebe, a proces se nikada neće završiti jer će uvek biti emisija ugljenika sa kojima se treba baviti.
Članovi CIC-a, uključujući šefa Bank of America, otvoreno sugerišu da im zapravo ne trebaju vlade da sarađuju kako bi ispunili njihove ciljeve. Kažu da korporacije mogu implementirati većinu društvenog inženjeringa bez političke pomoći. Drugim rečima, to je svaka definicija „vlade u senci“ – masivne korporativne zavere koja radi u tandemu na sprovođenju društvenih promena bez ikakvog nadzora. Kao što je napomenuto, to smo već videli sa širenjem ideologije budnosti od strane stotina, ako ne i hiljada korporacija koje rade kao košnica.
Da li je CIC konačni oblik globalne vlade? Ne, verovatno ne. Ali, to je početak toga; vlada od strane korporacija i novčane elite za korporacije i novčane elite. To zaobilazi svako političko predstavljanje, sve kontrole i ravnoteže i svako učešće birača. Konglomerati i njihovi partneri donose odluke za naše društvo jednostrano i na centralizovan način. I pošto se veliki biznis ponaša kao da je odvojen od vlade, a ne kao partner sa vladom, oni mogu da tvrde da im je dozvoljeno da rade šta god žele.
Međutim, pošto korporacije i globalisti sve više pokazuju svoje pravo lice i ponašaju se kao da bi trebalo da budu glavni, javnost ih mora smatrati odgovornim kao da su deo vlade. A ako se utvrdi da su autoritarni i korumpirani, moraju biti svrgnuti kao i svaka druga politička diktatura.
