Transuhmanizam je Nova Religija postmodernog vremena
Svedoci smo rađanja nove vere. To nije teistička religija. Zaista, za razliku od hrišćanstva, judaizma i islama, ona zamenjuje lični odnos sa transcendentnim Bogom u kontekstu vernika sa vatrenim i radikalno individualističkim zagrljajem ogoljene materijalističke lične rekreacije.
Štaviše, za razliku od ortodoksnog hrišćanskog, judaističkog i islamskog uverenja da su ljudska bića sastavljena i od materijalnog tela i od nematerijalne duše – i da su oba važna – pristalice nove vere shvataju da imamo telo, ali ono što je zaista važno je um, koji se na kraju svodi na puku hemijsku i električnu razmenu. Zaista, suprotno hrišćanskom pogledu na postojeći raj ili, recimo, budističkom shvatanju sveta kao iluzije, nova vera insistira na tome da je fizičko sve što je bilo, jeste ili će ikada biti.
Takvo razmišljanje vodi u nihilizam. Tu nova religija ostavlja iza sebe prošle materijalističke filozofije, nudeći pristašama nadu. Tamo gde tradicionalni teizam obećava lično spasenje, nova vera nudi izglede za spasavanje putem radikalnog produženja života postignutog tehnološkim primenama – postmoderni obrt, ako hoćete, na obećanju vere o večnom životu. Ova nova religija je poznata kao „transhumanizam“, i ona je veoma popularna među novim bogatašima iz Silicijumske doline, univerzitetskim filozofima i među bioetičarima i futuristima koji traže udobnost i blagodeti vere bez pratećih odgovornosti sledenja dogme, traženja oproštaja, ili iskupljenja za greh – strani koncept transhumanistima. Zaista, transhumanizam je religija za naše postmoderno vreme.
Transhumanistički proroci predviđaju nadolazeći neo-spasonosni događaj poznat kao „Singularnost“
Transhumanizam daje dva ključna obećanja. Prvo, ljudi će uskoro steći povećane kapacitete, ne kroz duboku molitvu, meditaciju ili ličnu disciplinu, već samo uzimanjem pilule, inženjeringom našeg DNK ili na drugi način iskorištavanjem medicinske nauke i tehnologije za prevazilaženje normalnih fizičkih ograničenja. Još ubedljivije, transhumanizam obećava da će pristalice uskoro doživeti, ako ne večni život, onda barem neograničeno postojanje – na ovom, a ne na onom svetu – kroz čuda primenjene nauke.
Tu transhumanizam postaje istinski eshatološki. Transhumanistički proroci predviđaju nadolazeći neo-spasonosni događaj poznat kao „Singularnost“ – tačka u ljudskoj istoriji kada krešendo naučnog napretka postaje nezaustavljiv, omogućavajući transhumanistima da se ponovo stvore po sopstvenoj zamisli. Želite da imate vid jastreba? Uredite to u nekoliko gena. Želite da podignete svoj IQ? Pokušajte sa moždanim implantom. Želite da izgledate kao morž? Pa, zašto ne? Različiti potezi za različite ljude, zar ne znate?
Što je najvažnije, u post-Singularnom svetu, sama smrt će biti poražena. Možda ćemo više puta obnavljati svoja tela kroz zamenu kloniranih organa ili ćemo kriogenski zamrznuti naše glave da bismo omogućili eventualno hirurško vezivanje za drugo telo. Međutim, najveća nada transhumanista je da zauvek sačuvaju svoje umove (opet, za razliku od duša) putem ličnog učitavanja u kompjuterske programe. Da, transhumanisti očekuju da će na kraju živeti beskonačno u sajber prostoru, stvarajući sopstvenu virtuelnu stvarnost, ili možda, spajajući svoje svesti sa drugima kako bi iskusili više-biće.
Transhumanisti su odbacivali svaku sugestiju da je njihov pokret oblik ili zamena za religiju. Ali poslednjih godina, to poricanje se sve više gubi. Na primer, Juval Harari, istoričar i transhumanista sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, rekao je za Telegraf: „Mislim da će verovatno u sledećih 200 godina Homo sapiens nadograditi sebe u neku ideju o božanskom biću, bilo putem biološke manipulacije ili genetskog inženjeringa stvaranjem kiborga, delom organskog, delom neorganskog”.
Nemačka hoće da bude stalna članica SB UN: Podržite našu kandidaturu
Prema Harariju, ljudski izumi religije i novca omogućili su nam da pokorimo zemlju. Ali s obzirom da tradicionalna religija jenjava na Zapadu – i ko to može poreći? – veruje da su nam potrebne nove „fikcije“ koje će nas povezati. Tu dolazi do transhumanizma:
Religija je najvažniji izum ljudi. Dokle god su ljudi verovali da se sve više oslanjaju na ove bogove, njih je bilo moguće kontrolisati. Sa religijom, to je lako razumeti. Ne možete ubediti šimpanzu da vam da bananu uz obećanje da će dobiti još 20 banana u raju šimpanzi. Neće to učiniti. Ali ljudi hoće.
Ali ono što vidimo u poslednjih nekoliko vekova je da ljudi postaju moćniji i više im nisu potrebne štake bogova. Sada govorimo: „Ne treba nam Bog, samo tehnologija“.
Ha! Stari stereotip bradatog hrišćanskog fanatika u ogrtaču i sandalama sa natpisom: „Kraj je blizu!“ je zamenjen transhumanističkim prozelitizatorima kao što je pisac Rej Kurcvajl (slavnog Gugla) čiji je bestseler transhumanistički manifest naslovljen, Singularnost je blizu.
Ne mogu da završim ovaj esej a da ne istaknem apsolutno ključnu razliku koja se mora povući između transhumanizma i ortodoksnih vera, posebno hrišćanstva. Najviši ideal hrišćanstva je ljubav. Sveti Jovan jevanđelist je napisao: „Bog je ljubav“. Hristos je zapovedio hrišćanima da „ljube jedni druge kao što sam ja voleo vas“. Otuda vernici shvataju da hrišćanski život zahteva oblačenje siromašnih, posećivanje bolesnih i zatvorenika, itd. Jer, kao što je Isus poučio u priči o ovcama i jarcima, kada ovo činimo „najmanjem od ovih, vi ste to učinili meni”.
Nasuprot tome, najviša vrlina transhumanizma je inteligencija
Nasuprot tome, najviša vrlina transhumanizma je inteligencija, zbog čega je povećanje kapaciteta ljudskog mozga drugo najpoželjnije poboljšanje pokreta nakon pobede nad smrću. Tako je New Scientist izvestio da je transhumanistički preduzetnik Brajan Džonson uložio 100 miliona dolara u razvoj implantata za povećanje inteligencije. „Stigao sam do inteligencije“, citira Džonsonova priča, jer „mislim da je to najdragoceniji i najmoćniji resurs koji postoji“.
U svoj transhumanističkoj literaturi koju sam pročitao, video sam malo interesa za povećanje ljudske sposobnosti da voli, izvan najtelesnijeg razumevanja tog pojma. Možda je to zato što čak i grubi materijalisti shvataju da ljubav prevazilazi aktiviranje neurona, približavajući nas koliko god smo sposobni da izrazimo božansko. Zaista, nije slučajno da nam je jedan drevni teista dao naš najdublji opis ljubavi:
Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, ja sam gong koji odjekuje ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i razumem sve tajne i svako znanje; ako imam svu veru da pomeram planine, a ljubavi nemam, ništa sam. Ako dam sve što imam, i ako predam svoje telo da se hvalim, a ljubavi nemam, ništa ne dobijam.
Ljubav je strpljiva, ljubav je ljubazna. Nije ljubomorna, nije pompezna, nije naduvana, nije bezobrazna, ne traži svoje interese, nije razdražljiva, ne razmišlja o povredi, ne raduje se greškama, već se raduje sa istinom. Sve podnosi, sve veruje, svemu se nada. Ljubav nikada ne greši.
Ni u jednom transhumanističkom manifestu nećete naći ništa tako duboko, smisleno i da, inteligentno kao ljubavni diskurs Svetog Pavla. Zaista, čak i ako se na kraju preobrazimo u post-čovečanstvo, sve dok i osim ako eksponencijalno ne proširimo svoju sposobnost da volimo – što je duhovna disciplina, a ne mehanički poduhvat – nikada nećemo postati stvorenja kakva čeznemo da budemo.
