NOVI VID SEGREGACIJE! KOVID PASOŠI SU SAMO POČETAK!
„Događaju se stvari za koje smo bili zabrinuti da će se dogoditi.“ – Angus Johnston, profesor na Gradskom univerzitetu u New York-u.
UKOLIKO ŽELITE DA DOĐETE DO SLOBODNIH, PROVERENIH I ZABRANJENIH INFORMACIJA, PRATITE REDAKCIJU NULTE TAČKE NA TELEGRAMU – ,,Nulta Tačka – Telegram kanal”
Zamislite to: nacionalni sistem klasifikacije koji vas ne kategoriše samo prema vašem zdravstvenom statusu, već omogućava vladi i da vas sortira na stotinu drugih načina: prema polu, orijentaciji, bogatstvu, zdravstvenom stanju, verskim uverenjima, političkom gledištu, pravnom statusu, itd.
Ovo je klizava padina na koju krećemo, ona koja počinje sa vakcinalnim pasošima i završava se nacionalnim sistemom segregacije.
Već je počelo.
Svakim danom sve više privatnih preduzeća i vladinih agencija na državnom i saveznom nivou zahteva dokaz o vakcinaciji protiv COVID-19 kako bi pojedinci radili, putovali, kupovali, pohađali školu i generalno učestvovali u društvenom životu.
Bez obzira na nečije mišljenje o vladinom postupanju s pandemijom COVID-19, ovo je uznemirujući predlog za državu koja tvrdi da ceni prava pojedinca i čiji je zakon o pravima napisan tako da favorizuje prava manjina.
Dozvoljavajući vladinim agentima da uspostave lakmus test za pojedince da se mogu baviti trgovinom, kretanjem i bilo kojim drugim pravom koje odgovara životu u navodno slobodnom društvu, to postavlja temelje za društvo „pokažite mi svoja dokumenta“ u kojem se od vas zahteva da se u svakom trenutku identifikujete na zahtev bilo kog državnog službenika koji to zahteva iz bilo kog razloga.
Takve taktike mogu brzo prerasti u težnje pojedinaca ka moći jer se ovlašćuju vladini predstavnici da primoraju svakoga da dokažu da su u skladu sa svim statutima i propisima. Zapamtite, postoje hiljade statuta i propisa. Zaista, u ovom dobu preterane kriminalizacije, procenjuje se da prosečni Amerikanac nesvesno krši najmanje tri zakona dnevno.
Tako je i pravo na slobodno kretanje potkopano, preuzeto i prepisano u privilegiju koju je država dodelila onim građanima koji su spremni da se pridržavaju mera.
Nekada smo „mi ljudi“ imali pravo da dolazimo i odlazimo kako želimo, bez straha da će nas zaustaviti, ispitati policija ili prisiliti da se identifikujemo. Drugim rečima, osim ako policija nije osnovano sumnjala da je neko lice osumnjičeno za neko delo, nije imala zakonsko ovlašćenje da zaustavi osobu i zahteva identifikaciju.
Nažalost, u ovom dobu COVID-19, to neograničeno pravo na slobodno kretanje suprotstavljeno je vladinoj moći da u trenutku zatvori zajednice. I u ovom potezanju konopca između individualnih sloboda i moći vlade, „mi ljudi“ smo na gubitku.
Sada se vakcinalni pasoši, ograničavanje sloboda bez potvrde o vakcinaciji i ograničenja putovanja mogu činiti malim, neophodnim koracima u pobedi u ratu protiv virusa COVID-19, ali to je samo velika propaganda. Oni su samo potrebni policijskoj državi u njenim nastojanjima da dodatno ispere mozak stanovništvu verujući da vlada legitimno ima moć da sprovede tako očigledne činove autoritarizma.
Ovo je način da zatvorite narod i zatvorite naciju.
Nema nikakve razlike ako se takva državna taktika policije sprovodi u ime nacionalne bezbednosti ili zaštite granica ili čineći zemlju ponovo zdravom: filozofija ostaje ista, a to je način razmišljanja koji nije prijateljski nastrojen prema slobodi.
Ne možete imati i jedno i drugo.
Ne možete živeti u ustavnoj republici ako dozvolite vladi da se ponaša kao policijska država.
Ne možete tvrditi da cenite slobodu ako dozvolite vladi da deluje kao diktatura.
Ne možete očekivati da će se vaša prava poštovati ako dozvolite vladi da se sa nepoštovanjem i krajnjim zanemarivanjem vladavine zakona odnosi prema kome god želi.
Ako ste u iskušenju da opravdate ove drakonske mere iz bilo kog razloga – radi brige o zdravlju, ekonomiji ili nacionalnoj bezbednosti – pazite: uvek postoji efekat bumeranga.
Bez obzira na opasne prakse koje dozvoljavate vladi da sada sprovodi, budite uvereni, te iste prakse mogu i biće korištene protiv vas kada vlada odluči da se usmeri na vas.
Rat protiv droge pokazao se kao rat protiv naroda, vođen sa SWAT timovima i militarizovanom policijom. Rat protiv terorizma pokazao se kao rat protiv naroda, vođen uz nadzor bez naloga i pritvor na neodređeno vreme za one koji se usude da se s tim ne slože.
Rat protiv imigracije se pokazao kao rat protiv naroda, vođen sa lutajućim vladinim agentima koji su zahtevali „papire, molim vas“.
Pokazalo se da je ovaj rat protiv COVID-19 još jedan rat protiv naroda, vođen sa svim naoružanjem za nadzor i mehanizmima za praćenje koji su na raspolaganju vlade. Vidite, kada govorite o osnaživanju državnih agenata da nadgledaju stanovništvo kako bi kontrolisali i sprečili širenje ovog virusa, zapravo govorite o stvaranju društva u kome lične karte, kontrolni punktovi i centri za pritvor postaju rutinsko oružje koje vlada koristi za kontrolu i suzbijanje stanovništva, bez obzira na pretnju.
Niko nije bezbedan.
Niko nije imun.
“I kao što ilustrujem u svom novom romanu, Dnevnici Erika Blaira, niko ne ostaje pošteđen muke, straha i bola u životu u policijskoj državi”, kaže John W. Whitehead.
To je poruka koja se emituje 24 sata dnevno sa svakom novom vladinom propagandom, svakim novim zakonom koji kriminalizuje inače zakonite aktivnosti, svakim novim policajcem u kontrolnom mehanizmu, svakom novom nadzornom kamerom koja baca budno oko, svakom senzacionalističkom vešću koja uzbuđuje i odvlači pažnju, svakim novim zatvorom ili zatočeničkim centrom izgrađenim za smeštanje uzbunjivača i drugih nepoželjnih, svakom novom sudskom presudom koja daje vladinim agentima zeleno svetlo za pretres i krađu i silovanje i pustošenje građanstva, svakom školom koja se opredeljuje za indoktrinaciju umesto za obrazovanje, i svakim novim opravdanjem zašto bi trebalo da se povinuju vladinim pokušajima da pregaze Ustav.
Da, COVID-19 je učinio značajan danak naciji emocionalno, fizički i ekonomski, ali su na pomolu još veće opasnosti.
Sve dok „mi ljudi“ dopuštamo vladi da pogazi naša prava u takozvano ime nacionalne bezbednosti, stvari će biti gore, a ne bolje.
Već je gore.
Ovu istu debatu o opasnostima vladinog preterivanja vodimo poslednjih 50 i više godina, ali izgleda da ne učimo, ili ako naučimo, naučimo prekasno.
Zanimljivo je da se ova pravila, ograničenja i zahtevi za vakcinalni pasoš COVID-19 poklapaju sa vremenskim rokom u kojem države moraju da se pridržavaju Zakona o ličnim dokumentima, koji nameće standarde za lična dokumenta, poput državnih vozačkih dozvola, uvod u nacionalni identifikacioni sistem.
Donošenje nacionalne lične karte predstavlja vrhunski uređaj za praćenje ljudi.
U nedostatku nacionalne lične karte koja bi policijskoj državi učinila zadatak da nadzire, prati i izdvoji pojedine osumnjičene daleko lakše, „mi ljudi“ se već pratimo na bezbroj načina: putem naših državnih vozačkih dozvola, matičnih brojeva, bankovnih računa, kupovina i elektronskih transakcija; biometrija; putem dopisnih i komunikacionih uređaja (e -pošta, telefonski pozivi i mobilni telefoni); preko čipova ugrađenih u naša vozila, identifikacionih dokumenata, čak i odeće.
Dodajte ovome činjenicu da se preduzeća, škole i drugi objekti sve više oslanjaju na otiske prstiju i prepoznavanje lica da bi nas identifikovali. Sve vreme, kompanije za prenos podataka kao što je Acxiom sakupljaju ogromne količine ličnih podataka kako bi pomogle aerodromima, trgovcima na malo, policiji i drugim državnim organima da odmah utvrde da li je neko osoba za koju se pretpostavlja da jeste.
Ova informativna gomila – koju su vladin i korporativni sektor koristili u velikoj meri – pretvorila se u pravilo za „interni pasoš“, poznat i kao nacionalna lična karta koja bi čuvala osnovne podatke kao što su ime, datum rođenja i mesto rođenja, kao i privatne informacije, uključujući broj socijalnog osiguranja, otisak prsta, skeniranje mrežnjače i lične, krivične i finansijske podatke.
Federalizovani, kompjuterizovani, unakrsno identifikovani sistem identifikacije baziran na podacima, nadziran od strane vladinih agenata, bio bi poslednji ekser zabijen u kovčeg privatnosti (da ne pominjemo logističku noćnu moru koja bi ljude učinila još ranjivijima na svakog hakera u sajber sferi).
Amerikanci su se oduvek opirali usvajanju nacionalne lične karte sa dobrim razlogom: autoritarni režimi koristili su nacionalne sisteme ličnih karata ranije, u ime nacionalne bezbednosti, uvek sa zastrašujućim rezultatima. Na kraju krajeva, takav sistem daje vladi i njenim agentima krajnju moć da ciljaju, prate i terorišu stanovništvo u skladu sa vlastitim opakim ciljevima.
Na primer, u Nemačkoj su nacisti od svih Jevreja zahtevali da nose posebne overene lične karte za putovanja unutar zemlje. Kao uvod u žute Davidove zvezde, ove žigosane kartice bile su od ključne važnosti za identifikaciju Jevreja radi deportacije u logore smrti u Poljskoj.
Autor Raul Hilberg sažima uticaj koji je takav sistem imao na Jevreje:
“Čitav sistem identifikacije, sa svojim ličnim dokumentima, posebno dodeljenim imenima i upadljivim označavanjem u javnosti, bio je moćno oružje u rukama policije. Prvo, sistem je bio pomoćni uređaj koji je olakšao sprovođenje ograničenja boravka i kretanja. Drugo, to je bila nezavisna kontrolna mera jer je policiji omogućila da pokupi bilo kog Jevrejina, bilo gde i bilo kada. Treća, i možda najvažnija, identifikacija je imala parališući efekat na žrtve”.
U Južnoj Africi za vreme aparthejda knjižice su korišćene za regulisanje kretanja crnaca i odvajanje stanovništva. Zakon o propusnicama iz 1952. odredio je gde, kada i koliko dugo bi crni Afrikanac mogao da ostane u određenim oblastima. Svaki državni službenik mogao bi da briše unose, čime je poništena dozvola za ostanak u nekoj oblasti. Knjiga propusnica koja nije imala valjani unos dovodila bi do hapšenja i zatvaranja donosioca.
Lične karte odigrale su ključnu ulogu u genocidu Tutsija u centralnoafričkoj zemlji Ruandi. Napad, koji su izvršile ekstremističke milicijske grupe Hutu, trajao je oko 100 dana i rezultirao je sa blizu milion smrtnih slučajeva. Iako lične karte nisu bile preduslov za genocid, one su bile faktor olakšavanja. Kada je genocid počeo, izrada lične karte sa oznakom „Tutsi“ izricala je smrtnu kaznu na svakoj blokadi puta.
Lične karte su takođe pomogle opresivnim režimima da sprovedu eliminacionističku politiku poput masovnog proterivanja, prisilnog preseljenja i denacionalizacije grupa. Korišćenjem ličnih karata, etiopske vlasti su uspele da identifikuju ljude sa eritrejskom pripadnošću tokom masovnog proterivanja 1998. godine. Vijetnamska vlada je mogla lakše da locira etničke Kineze tokom njihovog proterivanja 1978-79. SSSR je upotrebio lične karte za prisilno preseljenje etničkih Korejaca (1937), Nemaca sa Volge (1941), Kamika i Karačaja (1943), krimskih Tatara, Mešketskih Turaka, Čečena, Inguša i Balkara (1944) i etničkih Grka (1949). Etnički Vijetnamci identifikovani su radi grupne denacionalizacije putem ličnih karata u Kambodži 1993. godine, kao i Kurdi u Siriji 1962. godine.
U Sjedinjenim Državama, posle 11. septembra, više od 750 muškaraca muslimana je uhapšeno na osnovu njihove vere i etničke pripadnosti i pritvoreno do osam mjeseci. Njihova iskustva odražavaju iskustva 120.000 Japanaca-Amerikanaca koji su na sličan način zatočeni pre 75 godina nakon napada na Pearl Harbor.
Uprkos zakasnelom izvinjenju i davanju novca kao kompenzacije od strane američke vlade, Vrhovni sud SAD tek treba da proglasi takvu praksu nezakonitom. Štaviše, zakoni, poput Zakona o odobrenju nacionalne odbrane (NDAA), ovlašćuju vladu da hapsi i pritvara na neodređeno vreme svakoga za koga „sumnja“ da je državni neprijatelj.
Vidite, možda ste sada nedužni u pogledu bilo kog prekršaja, ali kada standard nevinosti postavlja vlada, niko nije siguran.
Svi su osumnjičeni.
I svako može biti zločinac kada vlada utvrđuje šta je zločin.
Više nije pitanje da li, već kada.
Zapamtite, policijska država ne vrši diskriminaciju.
U jednom trenutku neće biti važno da li je vaša koža crna ili žuta ili smeđa ili bela. Nije važno da li ste imigrant ili državljanin. Nije važno da li ste bogati ili siromašni. Čak neće biti važno da li ste bili pravilno lečeni, vakcinisani ili indoktrinirani.
Državni zatvori će vas podjednako lako držati bez obzira da li ste poštovali svaki zakon ili prekršili desetinu. Državni meci će vas podjednako lako ubiti bez obzira na to da li se pridržavate naređenja policajca ili dovodite u pitanje njegovu taktiku. Bez obzira da li ste učinili nešto loše ili ne, vladini agenti će vas tretirati kao osumnjičenog jednostavno zato što su obučeni da na sve gledaju kao na potencijalne kriminalce.
“Na kraju, kao što sam jasno objasnio u svojoj knjizi Battlefield America: Rat protiv američkog naroda, kada je policijska država okrenula taj poslednji šraf i zalupila poslednja vrata, sve što će biti važno je da li će neki vladin agent izabrati da vas izdvoji za posebno lečenje” -John W. Whitehead.
