Australijske banke počinju da povezuju transakcije klijenata sa KARBONSKIM OTISKOM
U još jednom predviđanju potencijalnih budućih ograničenja „ugljenika“, banka u Australiji uvela je novu funkciju koja povezuje kupovine sa karbonskim otiskom korisnika i upozorava ih kada pređu prosek.
Australijska Komonvelt Banka (CBA) udružila se sa Cogo, kompanijom za „rešenja za upravljanje ugljenikom“, kako bi lansirala novu funkciju, koja povezuje deo CBA platforme za onlajn bankarstvo.
Banka daje klijentu opciju da „plati naknadu“ da nadoknadi svoj karbonski otisak, pri čemu je prosek naveden kao 1.280 kilograma, što je daleko od „održive“ brojke od 200 kilograma.
Izračunava se karbonski otisak osobe, a zatim se prikazuje „ekvivalentna“ metrika kako bi se klijent osećao krivim zbog toga, kao što je „seča 8 stabala“.
„Kombinovanjem naših bogatih podataka o klijentima i Cogo-ove vodeće mogućnosti u industriji u merenju izlaza ugljenika, moći ćemo da obezbedimo veću transparentnost za klijente kako bi mogli da preduzmu korake koji se mogu preduzeti za smanjenje uticaja na životnu sredinu“, rekao je izvršni direktor bankarske grupe Angus Salivan u izjavi.
Banka je obećala da će precizirati proračun tako da pokaže za koliko su pojedinačne kupovine odgovorne za CO2.
Iako su u početku predstavljeni kao zgodan način da neko prati svoje potrošačke navike i navodni uticaj koji imaju na životnu sredinu, neki strahuju da bi takve šeme jednog dana mogle postati obavezne i postaviti ograničenja na kupovinu kupaca koji premašuju svoju „dozvoljenu količinu ugljenika“.
U savezu sa klimatskim zatvaranjem, tehnokrate žele da iskoriste histeriju oko klimatskih promena kako bi povećale finansijsku kontrolu nad pojedincima.
Takav predlog su u naučnom časopisu Nature predstavila četiri „eksperta” za životnu sredinu kao sredstvo za smanjenje globalne emisije ugljenika.
Svima bi bila izdata ’kartica za ugljenik’ „koja bi podrazumevala da svi odrasli dobijaju jednaku kvotu ugljenika kojom se može trgovati i koja se vremenom smanjuje u skladu sa nacionalnim ciljevima“.
Autori jasno stavljaju do znanja da bi program bio „nacionalna obavezna politika“.
Jedinice ugljenika bi bile „oduzete od ličnog budžeta sa svakom uplatom goriva za transport, goriva za grejanje i računa za struju“, a svako ko pređe ograničenje bio bi primoran da kupuje dodatne jedinice na ličnom tržištu ugljenika od onih koji imaju višak za prodaju .”
Naravno, bogati bi lako mogli da priušte kompenzaciju, a mnogi od njih su direktno uloženi u trgovinske mehanizme na kojima bi se ta šema zasnivala.
Predlog jasno pokazuje da bi sredstva za merenje unosa ugljeničnih jedinica za putovanje funkcionisala „na osnovu praćenja istorije kretanja korisnika“.
Autori napominju da je masovno poštovanje propisa u periodu zatvaranja zbog kovida podstaklo dalju nametljivu tiraniju i da su „ljudi možda spremniji da prihvate praćenje i ograničenja vezana za PCA kako bi postigli bezbedniju klimu“ kao rezultat.
