Sve je uvek bilo ZBOG KONTROLE!
Autor: Ričard Keli, Brownstone Institute
Početkom marta 2020. bio sam zabrinut zbog histerije oko Covid-a i odlučio sam da ću sačekati i videti o čemu se radi. U to vreme sam bio pod utiskom da sam slobodan građanin sa brojnim neotuđivim pravima, uključujući suverenitet nad svojim telesnim izborima.
Dakle, kada se počelo pričati o tome da su nove vakcine neizbežne, ponovo sam odlučio da sačekam i vidim da li su vakcine sve što treba da budu. Ovo je tada, a i sada, sasvim razumna pozicija koju treba zauzeti, bez obzira na narativ medija i Tviter botova. Nisam očekivao da će sve ovo ispasti više kao „čekaj i vidi koliko će ovo potpuno izmaći kontroli“.
- Sačekajte da vidite kako će vlast nasilno zatvoriti preduzeća
- Sačekajte i vidite kako će tretmani biti potisnuti
- Sačekajte i vidite kako je histerija zahvatila medije
- Sačekajte i vidite kako će zdrave populacije biti predmet kućnog pritvora
- Sačekajte i vidite kako će policija pucati na demonstrante
- Sačekajte i vidite kako će trudna majka biti uhapšena zbog objave na Fejsbuku
- Sačekajte i vidite kako će medicinske usluge preko državnih granica biti uskraćene
- Sačekajte i vidite kako će „oni koji preispituju narativ“ biti demonizovani
- Sačekajte i vidite kako će porodica i prijatelji izdati svoje voljene
Pa, čekao sam dovoljno dugo i video sam više nego dovoljno. Srećom, najgori, najnasilniji ekscesi su za sada nestali, ako se izuzme tekući pokolj kratkoročnih i dugoročnih povreda od vakcina. Postoje dugotrajne grozote od blickriga zatvaranja i naloga za vakcinaciju, ali generalno postoji osećaj da se na nas sručio neugodan mir, ili možda lažni rat.
Naravno, još uvek postoji ozbiljna količina Covid pantomime.
Dokaz A: Na TV-u u vestima je nedavno prikazana žrtva saobraćajne nesreće koja je na rehabilitaciji sa maskom, a zatim radosno ćaska bez maske sa reporterom, koji je takođe bez maske. Ako je bio zabrinut za Covid, ostavio bi je za intervju, ili ako nije bio zabrinut ne bi je nosio dok je na rehabilitaciji. Čini se da možete imati oba načina ovih dana pod uslovom da ne razmišljate previše o tome.
Dokaz B: Prošle godine kriket timovi u BBL-u bili su desetkovani ako je jedan od igrača imao pozitivan test, a drugi su bili „bliski kontakti“. Sudije su odbile da drže kape drugih ili naočare za sunce zbog straha od kašlja. Sinoć su dva igrača u jednom timu igrala uprkos tome što su ne samo bili pozitivni, već su se i loše osećali. Ako sada nema praktične promene kada igrač ima Covid, zašto moramo da znamo za to?
Odgovor: ne znamo, ali postalo je normalizovano da se otkrivaju privatni zdravstveni statusi igrača, baš kao što je sada normalizovano da se bilo kome postavljaju bilo kakva detaljna lična zdravstvena pitanja koja zadovoljavaju jezive fetiše ispitanika. Iako je kondicija igrača oduvek bila predmet interesovanja ljubitelja sporta, posebno onih koji vole opklade, bolest se nekada rešavala na formulisan način, kao što je „Igrač X večeras ne igra zbog bolesti“. Nema potrebe da znate više detalja.
Dokaz C: Memorijalni koncert za aboridžinskog pevača Arčija Rouča uključivao je „ceremoniju pušenja“ pre koncerta u kojoj se na snimku emitovanom za novinski izveštaj vidi žena koja pleše kroz ceremonijalni dim – noseći masku. Ovaj primer je verovatno manje namerna pantomima i više iskrena iracionalnost. Svako ko nosi masku i očekuje da spreči virus, ali pusti dim unutra, napustio je svoju racionalnost. Ironično, u ovom slučaju maska može zaista učiniti nešto dobro u sprečavanju ulaska većih čestica dima u pluća – što vatrogasci nazivaju „udisanje dima“.
Kao na početku COVID histerije! Mediji šire lažne snimke navodno preminulih od korone u Kini (VIDEO)https://t.co/Bz8jOrRk4m
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) December 22, 2022
Kontraproduktivno je rugati se ovim ludostima – oni koji još nisu došli u stadijum da uvide nedoslednosti, neće iznenada ugledati svetlo zbog duhovite primedbe. Najverovatnija reakcija je podjednako iracionalna, a možda i žestoka odbrana osobe ili pravila. U cenjenim odnosima, jedini razuman kurs je proučavanje ćutanja. Čak i podignuta obrva ispred televizora može povećati napetost u prostoriji za jednu ili dve stepenice.
Ali ove neprijatnosti oko maski i ‘Covid protokola’, koji preterano koriste eufemizam za vudu sujeverja, jučerašnji su okršaji u ratu koji je prešao u druga pozorišta. Centralna bitka je oko slobode i autonomije. U onoj meri u kojoj se nametanje „maske i protokola“ može ponovo koristiti protiv nas, osvajanje bitke za slobodu i autonomiju biće mnogo teže.
Kako da se odupremo ograničenjima kretanja nakon što smo se jednom pridržavali QR skeniranja za odlazak u prodavnice? Mislite da se to ne može dogoditi?
Gradsko veće Oksforda u Velikoj Britaniji napreduje sa šemom da ograniči stanovnike na jednu od 6 zona koristeći elektronske kapije na putevima i ograničen broj putovanja kroz zone.
Kako bismo mogli da se odupremo prinudnom medicinskom tretmanu koji je odjednom prešao na eksperimentalnu gensku terapiju?
Kako se možemo boriti protiv programabilne digitalne valute kada jednom prihvatimo „samo kartice“ i prihvatimo ideju da kupujemo samo „osnovne artikle“ i dozvolimo policajcu da pretura po našim kolicima za kupovinu?
Zakonodavne cigle u zidu nastavljaju da se postavljaju uz malo ili bez ikakve kontrole. Lekari sada nisu u mogućnosti da daju mišljenja koja odstupaju od vladinih zdravstvenih saveta, a da ne rizikuju otkaz. Zakoni o pandemiji koji su rođeni kao kopilani parlamenata pod ovlašćenjima vanrednog stanja sada su legitimisani kao stalni statuti, koji zahtevaju samo deklaraciju da bi svi ponovo stupili na snagu. Digitalni ID-ovi su sada obavezni za sve direktore kompanija, uključujući mame i tate koji su direktori sopstvenih fondova za penziju. Obični građani su sigurno sledeći.
Kako to da naši zakonodavci smatraju prikladnim da izvrše ovakve promene? Niko im to nije tražio. Kako to da ignorišu pisma i peticije? Zašto se udružuju sa neizabranim globalistima i sklapaju sporazume o kojima nećemo smeti da glasamo? Kako to da su naše institucije za građanska prava bile tako neaktivne? Nisu izustili ni glas, a kamoli nešto uradili. Kako to da su naši stručni organi i privredna udruženja ćutali?
Samo nekoliko hrabrih duša protestovalo je. Kako to da su se naše policijske snage ponizile do te mere da su snimale dečja igrališta i kažnjavale starije žene zbog sedenja na klupi u parku? Odavno smo odustali od ideje da mejnstrim mediji pozivaju vlasti na odgovornost.
Na kraju, objašnjenja, da li ih dobijamo ili ne, da li imaju smisla ili ne, nisu poenta. Ništa ne može da promeni ono što se dogodilo. Nekim čudom bismo mogli da sprečimo ono što su planirali, ali to će biti paklena borba.
Nekada smo se znojili na dnevnim brojevima slučajeva kada je novih slučajeva dnevno bilo manje od 10; sada jedva razmišljamo o tome, a njih je na hiljade, ako ne i na desetine hiljada. Može se izvući samo jedan zaključak – nikada se nije radilo o javnom zdravlju, i još se ne radi o tome. Uvek se radilo o kontroli.
