DOLAZI KINESKA CENZURA A ONA NE PRAŠTA!
Budite iskreni – da li danas na nekom sajtu pročitali onu poruku ,,Da li prihvatate ovu „politiku kolačića“, pre nego što ste kliknuli „prihvati i zatvori“? Da li ste ikada pročitali jedno od tih obaveštenja? Ili i vi, kao i ja, pristajete na sve i svašta sve da bi brže došli do dobrih stvari?
UKOLIKO ŽELITE DA DOĐETE DO SLOBODNIH, PROVERENIH I ZABRANJENIH INFORMACIJA, PRATITE REDAKCIJU NULTE TAČKE NA TELEGRAMU – ,,Nulta Tačka – Telegram kanal”
Razlog zašto ovi dosadni mali pop-up prozori uopšte postoje je zahvaljujući nedavnom zakonu koji vam pomaže da razumete šta se o vama prikuplja na mreži. To je nešto što verovatno zaslužuje trenutak vaše pažnje. Ali sve više vremena provodimo na mreži, ko želi da protraći vreme proveravajući 20 dosadnih Ts&Cs dnevno?
Budućnost interneta svodiće se na male stvari poput ove: suptilne odluke donesene na inženjerskom ili regulatornom nivou – stvari koje većina nas ignoriše jer nas ne zanima da saznamo o čemu se radi. Da li vas zanima „arhitektura digitalnih objekata“? Da li želite da znate ko stoji iza „Internet korporacije za dodeljena imena i brojeve“? Moj kolega je jednom nedeljama pratio ove stvari – da bi zaključio da su internet protokoli „jednostavno previše neprobojni i dosadni da bi bili ljuti na njih“. Nikoga nije briga. Nikoga, osim autokrata sveta, koji tiho pokušavaju da se bore za kontrolu nad različitim radnim grupama i tehničkim odlukama – kako bi bili sigurni da mogu ukrotiti digitalnu zver.
S obzirom na našu jadnu zavisnost od toga, zastrašujuće je razmišljati o Internetu kao krhkom eksperimentu. Ali već je nekoliko puta menjao svoj oblik tokom svog kratkog veka: od vladinog istraživačkog projekta za vojne naučnike, do akademske mreže, do sredstva za e-trgovinu i sada platforme za društvene sadržaje. Kroz sve to jedna je stvar ostala konstantna u teoriji, ako ne i uvek u praksi: ideja da je Internet jedna otvorena mreža kojoj se svako može pridružiti i gde je sve povezano putem standardnog skupa protokola i pravila.
Prema novom zakonu, to će se promeniti. Četiri Interneta(Silicon Valley Open Internet, Brussels Bourgeois Internet, DC Commercial Internet, Beijing Paternal Internet) tvrde da bi se era jednog interneta mogla približiti kraju, zamenjena balkanizovanom mrežom različitih verzija koje žive jedna uz drugu. Naučnici Wendy Hall i Kieron O’Hara smatraju da se četiri interneta već formiraju.
Model „Silicijumske doline“ je otvoren i slobodarski – svako se može pridružiti mreži, nijedan nadležni organ nije nadležan i postoji nekoliko pravila o tome koja vrsta informacija se može prenositi preko mreže. Njegov način rada je da traži oproštaj, a ne dozvolu. Ovo je originalna vizija i ostaje još uvek na vrhu.
Verzija „Washington DC“, za razliku od toga, daje prioritet prikupljanju podataka i korporativnim interesima. Ne smeta što velike tehnološke kompanije prikupljaju ogromne količine informacija o građanima, pod uslovom da generišu profit i odlične proizvode za potrošače.
Zatim, tu je i model „briselske buržoazije“ koji je „uređen, pun poštovanja, pristojan, dobro se ponaša, lepo vaspitan i obazriv“ (i takođe pomalo dosadan). Po želji većine zemalja EU, brzo pokreće slučajeve protiv nepoverenja i kažnjava kompanije koje se „brzo kreću i lome stvari“. Briselska vizija stvorila je pravila privatnosti „GDPR“, „pravo na zaborav“ i te proklete zakone o kolačićima.
Konačno, tu je i „pekinški“ internet koji se brzo razvija, koji je paternalistički i pod strogom kontrolom vlade. Bill Clinton je još 2000. godine rekao kineskoj trgovinskoj delegaciji da bi suzbijanje interneta bilo poput „nemoguće misije… sretno“. Ali u poslednjih 20 godina kineska vlada je postepeno uvela internet u svoju doktrinu „sajber suvereniteta“. Uradili su to polako i pametno: kineska tehnologija „dubinske inspekcije paketa“ proverava šta dolazi iz ostatka sveta; IP adrese koje ne odobravaju su odbijene. Svi dobavljači internet sadržaja odgovaraju za ono što se pojavi na njihovim veb stranicama, podmuklim kodeksom „vi sami odlučujete“, koji podstiče sve da se pretvore u drakonske autocenzore kako bi izbegli nevolje.
Gde UK stoji u svemu tome? Teško je zamisliti da bi vlada UK imala ili nadležnost ili sklonost da ide daleko kao Kina, ali šta ako je model iz Pekinga budućnost? U svojoj nedavnoj knjizi “Veliki kineski zaštitni zid”, James Griffiths tvrdi da se kineski model počinje širiti. Najuočljivije je u Africi, gde razne vlade rado kupuju jeftinu, pristojnu kinesku tehnologiju – a u nekim slučajevima i tehnologiju nadzora ili veštačke inteligencije koja im može pomoći da ostanu na vlasti. Iako su neki analitičari tvrdili da Peking ne gura uvek model Pekinga – zapadne kompanije takođe rado pomažu špijuniranju autokrata sa čekovnim knjižicama. Westminster će verovatno pasti na privlačnost kontrole. Iako se možda ne uvozi samo kineska tehnologija – posebno nakon buke sa Huaveijem i 5G mrežom – obećanje da će UK imati kontrolu nad internetom, neodoljivo je.
I tako, naš internet postaje sve autoritarniji. Možda se sećate Zakona o istražnim ovlašćenjima iz 2016. (poznatog i kao „Povelja njuškala“), koji je, između ostalog, zahtevao od internet kompanija da godinu dana vode evidenciju o veb lokacijama koje posećujete. Ranije ove godine otkriveno je da vlada testira jeziv novi alat u sklopu Zakona – tehnologiju nadzora koja bi mogla pratiti i snimati sve što svaka osoba u zemlji radi na internetu. Čudno, kineska vlada je citirala Snoopers povelje kada je branila svoje vlastite drakonske tehnike nadzora.
Čini se da postoji i igra mačke i miša između policije i grupa za kampanju oko upotrebe tehnologije za prepoznavanje lica. Apelacioni sud je prošle godine ocenio da je upotreba žive tehnologije prepoznavanja lica od strane policije Južnog Velsa bila nezakonita – pobeda za aktiviste. Ali ove godine su neke snage umesto toga počele da isprobavaju retrospektivnu tehnologiju prepoznavanja lica.
Zatim, tu je i predloženi Zakon o šteti na mreži, koji se trenutno nalazi u UK parlamentu, a čiji je cilj da kompanije učine odgovornijim za bezbednost korisnika na svojim platformama. To će primorati tehnološke kompanije da preuzmu „dužnost brige“ i uklone „štetan sadržaj“, a da pri tom drže „demokratski važne“ stvari. Na Internetu sigurno ima mnogo loših stvari, ali fraze poput „dužnosti brige“ i „štetnog sadržaja“ su zastrašujuće široke – i podsećaju na kineski kodeks „ti sam odlučuješ“. Ako britanski zakon prođe, to će uvek značiti proaktivnu i preteranu cenzuru – sa vladom koja daje narativ.
I to će verovatno proći, jer istina je da se javnosti dopada pekinški model, čak i ako to ne bi tako nazvali. Prema nedavnom istraživanju YouGov-a, 78% nas želi da korisnici prilikom prijavljivanja na društvene mreže otkriju svoj pravi identitet – peticija o ovome nedavno je prikupila gotovo 700.000 potpisa. Lako je razumeti instinkt – ovo je usledilo nakon kontroverzi oko rasističkih napada na engleske fudbalere nakon što je tim izgubio finale Evropskog prvenstva, od kojih je većina došla iz anonimnih naloga na društvenim mrežama. Poslanici laburista Margaret Hodge, Angela Rayner i Jess Philips tvrdili su da će korisnici koji izađu iz anonimnosti biti prisiljeni da odgovaraju za svoje postupke.
Ako je cilj plemenit, metod nije. Kao prvo, nije jasno da li bi takav potez rešio problem, s obzirom na to da pristojan deo zloupotrebe na mreži dolazi od anonimnih korisnika u inostranstvu (da li bi trebalo da ih zabranimo? Kako?) Osim toga, sajber-inhibiciju uzrokuje i nedostatak direktnog kontakta licem u lice, koji se ne bi promenio osim ako nas naravno vlada ne natera da svoje tvitove i postove lično dostavimo primaocu. Osim toga, nakon svega što znamo o Facebook-u, da li smo sigurni da zaista želimo da predamo svoje pasoše ili vozačke dozvole Zuck-u? Šta je sa onima koji imaju dobar razlog da ostanu anonimni na mreži, uzbunjivačima, novinarima koji rade pod zaštićenim identitetom, tinejdžerima u grupi za samopomoć?
Anonimnost se nekada doživljavala kao korist od života na mreži: prilika da kažete ono što zaista mislite, da bezbedno istražite nove ideje i nove identitete. „Na Internetu niko ne zna da ste pas“, je citat iz poznatog crtanog filma iz New Yorker-a, i to nije zamišljeno kao uvreda. Sada su Fido i Patch pretnja za društvo.
Kada sve ovo zbrojite, moguće je videti kako se Velika Britanija slučajno spušta u svoj vlastiti autoritarni internet. Možda nije u skladu sa olimpijskim standardima u Pekingu, ali cenzura se predstavlja u ime harmonije koja nadmašuje sve i gde je nadzor ugrađen u pravila i tehnologiju.
Kako internet postaje sve više ugrađen u naš svakodnevni život, to će poprimiti još zlokobnije značenje. Svaki manji prekršaj u našim automobilima koji se sami voze dovešće do sistema gde se automatski prijavljuje prekršaj i automatske vožnje sa zaključanim vratima do najbliže policijske stanice(„u interesu bezbednosti pešaka!“). Pametni frižideri će vas upozoravati u pogledu nivoa potrošnje mesa i jednostavno odbiti da ih otvorite ako je zabeleženo da kažete bilo šta nepristojno ili uvredljivo(„u interesu zdravlja nacije!“). Internet će postati daleko čistije, kontrolisano i nadgledano mesto nego što već jeste – a samim tim i svi mi.
