DOLAZI „Čovek iz Davosa“ i on je tehnokrata

Svetski ekonomski forum (WEF) i njegov osnivač i izvršni predsednik, profesor Klaus Švab, predmet su mnogih suludih teorija zavere. Ova nevladina organizacija, koja će i ovog januara okupljati političare, poslovne lidere, novinare, akademike i razne poznate ličnosti u Davosu, optužena je, između ostalog, da je tajna zavera pedofila koji su koristili pandemiju Covid-19 za prikupljanje dečije krvi tako da bi se ubrzao put ka satanističkom novom svetskom poretku.

Nije ludo, međutim, smatrati WEF opasnom silom u globalnoj politici. WEF je opasna sila u globalnoj politici. Usvajanje Džozefa Helera, samo zato što ste paranoični, ne znači da vas WEF ne juri. Zajedničko nepoverenje prema WEF-u okuplja antikapitaliste na levici i kulturološke ratnike na desnici. Ali to nepoverenje je zasnovano na nerazumevanju šta je WEF ovih dana.

Za mnoge kritičare WEF-a, podlost organizacije može se sažeti u jednu reč: „neoliberalizam“. To je termin koji dočarava slike plutokrata i neograničenih tržišta koja pustoše planetu i eksploatišu plave okovratnike u ime profita. Zanimljivo, predsedavajući Švab se slaže sa tom procenom svetskih bolesti. Nekada davno, WEF je davao prioritet neophodnosti i prednostima ekonomske globalizacije. Međutim, to nije slučaj već dugi niz godina. U oktobru 2020. Švab je izjavio da:

Određena klasa našeg globalnog ekonomskog sistema će morati da se ponovo proceni otvorenog uma. Glavna među njima je neoliberalna ideologija. Fundamentalizam slobodnog tržišta nagrizao je prava radnika i ekonomsku sigurnost, pokrenuo deregulacionu trku ka dnu i razornu poresku konkurenciju.

🔶 Sem Benkman-Frid izjasnio se da nije kriv za “prevaru epskih razmera” https://t.co/B2TbJfSrI2

— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) January 4, 2023

Tačno kako i gde je „fundamentalizam slobodnog tržišta“ pobegao, ostaje misterija. Na kraju krajeva, živimo u svetu u kojem većina vlada u razvijenim zemljama rutinski kontroliše 40 procenata ili više nacionalnog BDP-a.

Niti nemilosrdni rast regulatorne i socijalne države u, recimo, Evropskoj uniji, Britaniji i Americi ne sugeriše da su radikali slobodnog tržišta decenijama glavni u Briselu, Londonu ili Vašingtonu. Što se tiče Kine, od 2008. godine, rukovodstvo njene Komunističke partije stalno je obnavljalo državnu kontrolu nad ekonomijom koja je uvek bila samo delimično liberalizovana.

Ignorišući ove nezgodne činjenice, Švab veruje da je svetu potrebno „veliko resetovanje.“ Covid je, prema veb stranici WEF-a koji objašnjava globalno ponovno pokretanje koje čeka svet, otkrio sve „nedoslednosti, neadekvatnosti i kontradiktornosti sistema – od zdravstvenih i finansijskih do energije i obrazovanja.“ Celoj planeti je potreban novi „društveni ugovor“ da bi se preoblikovalo „buduće stanje globalnih odnosa, pravac nacionalnih ekonomija, prioriteti društava, priroda poslovnih modela i upravljanje globalnim zajedničkim dobrima“.

To je prilično duga lista. Ali koji pridevi, pitam, treba da se koriste da se opiše način koji predlaže da se koordinira reorganizacija 8 milijardi duša, 195 zemalja, međunarodni odnosi, socijalna politika u velikoj meri i globalna ekonomija od 104 triliona dolara? Padaju mi na pamet reči poput „zablude“ i „megalomanije“.

Ključni koncept za Švabovu viziju resetovanog sveta je „kapitalizam zainteresovanih strana.“ U svojoj knjizi „Kapitalizam zainteresovanih strana: Globalna ekonomija koja radi za napredak, ljude i planetu“ iz 2021. godine, Švab je definiše kao „oblik kapitalizma u kojem kompanije ne samo da optimizuju kratkoročne profite za akcionare, ali teže stvaranju dugoročne vrednosti, uzimajući u obzir potrebe svih njihovih zainteresovanih strana i društva u celini“.

Stvaranjem vrednosti Švab delimično ima u vidu ekonomski prosperitet. Ali on takođe poziva na promociju tri druge vrednosti: „Ljudi“, „Planeta“ i „Mir“. Ovi prilično široki koncepti ilustruju koliko sveobuhvatni Švabov kapitalizam zainteresovanih strana nastoji da bude.

Dakle, ko su zainteresovane strane koje će sarađivati da uvedu četiri P? Za Švaba, to su „vlade“, „kompanije“ i „civilno društvo“ (NVO, sindikati, itd.). U ovom trenutku dolazimo do suštine Švabovog velikog redizajna. Uprkos svom prizivanju predvidljivih probuđenih pobožnosti, Švabova osnovna posvećenost je političkim i ekonomskim aranžmanima koji su nekada bili poznati kao korporatizam.

Švab je prilično eksplicitan u vezi sa ovim. U jednom članku koji opisuje poreklo sadašnjeg pogleda, on piše:

Ovaj pristup je bio uobičajen u posleratnim decenijama na Zapadu, kada je postalo jasno da jedna osoba ili entitet može dobro da radi samo ako cela zajednica i privreda funkcionišu. Postojala je jaka veza između kompanija i njihove zajednice. U Nemačkoj, na primer, gde sam rođen, to je dovelo do predstavljanja zaposlenih u odboru, što je tradicija koja se nastavlja i danas.

Korporativizam je širok pojam. Može da prođe niz od hiperautoritarne verzije koju je prihvatila Musolinijeva Italija do struktura radnika i šefova tipa koji je opisao Švab u posleratnoj zapadnoj Evropi. Svi oblici korporativizma, međutim, dele neke zajedničke teme.

Nulta Tačka/Technocracy