Vrhunski doktori otkrivaju da vakcine okreću imuni sistem protiv onih koji se podvrgli genskoj terapiji
Istraživanje je teško ignorisati, vakcine mogu izazvati autoimunost sa spiskom bolesti koje treba pratiti. Sa štetnim i toksičnim metalima kao nekim sastojcima vakcine, ko je podložan, a koji pojedinci su u većoj opasnosti?
Niko ne bi optužio Yehudu Shoenfelda da je šarlatan. Izraelski kliničar proveo je više od tri decenije proučavajući ljudski imuni sistem i na vrhuncu je svoje profesije. Moglo bi se reći da je on više osnova nego margina u svojoj specijalnosti – napisao je mnogobrojne naučne radove.
„Mozaik autoimunosti, autoantitela, dijagnostički kriterijumi kod autoimunih bolesti, infekcija i autoimunosti, rak i autoimunosti“ — jedan je od radova sa liste koja ima 25 naslova, a neki su kamen temeljac kliničke prakse. Nije iznenađujuće što je Šoenfeld nazvan „Kum autoimunologije“ – proučavanje imunog sistema okrenulo se prema sebi u širokom spektru bolesti od dijabetesa tipa 1 do ulceroznog kolitisa i multiple skleroze.
Ali nešto čudno se dešava u svetu imunologije u poslednje vreme i mali deo dokaza o tome je da „Kum autoimunologije“ ukazuje na vakcine – konkretno, na neke od njihovih sastojaka, uključujući toksični metal aluminijum – kao na značajan doprinos rastućoj globalnoj epidemiji autoimunih bolesti.
Veći dokaz je ogromno istraživanje koje je obavljeno u poslednjih 15 godina, a posebno u poslednjih pet godina. Uzmimo za primer nedavni članak objavljen u časopisu Pharmacological Research u kojem Šoenfeld i njegove kolege izdaju smernice bez presedana koje imenuju četiri kategorije ljudi koji su najviše izloženi riziku od autoimunosti izazvane vakcinom.
„S jedne strane“, vakcine sprečavaju infekcije koje mogu izazvati autoimunost, kažu autori lista, Alesandra Sorijano, sa Odeljenja za kliničku medicinu i reumatologiju na Campus Bio-Medico univerzitetu u Rimu, Gideon Nešer, sa Medicinskog fakulteta Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, i Šoenfeld, osnivač i šef Zabludovičkog centra za autoimune bolesti u Medicinskom centru Šeba u Tel Hašomeru.
Takođe je urednik tri medicinska časopisa i autor više od 1.500 istraživačkih radova širom spektra medicinskog novinarstva i osnivač Međunarodnog kongresa o auto-imunologiji.
„S druge strane, mnogi izveštaji koji opisuju autoimunitet posle vakcinacije snažno sugerišu da vakcine zaista mogu da izazovu autoimunitet. Definisane autoimune bolesti koje se mogu javiti nakon vakcinacije uključuju artritis, lupus (sistemski eritematozni lupus), dijabetes melitus, trombocitopeniju, vaskulitis, dermatomiozitis, Guillain-Barreov sindrom i demijelinizirajuće poremećaje. Prijavljeno je da su skoro sve vrste vakcina povezane sa pojavom ASIA”.
Autoimunski/inflamatorni sindrom izazvan adjuvansima – ili ASIA, (takođe poznat kao Shoenfeldov sindrom) – prvi put se pojavio u Journal of Autoimmunology pre četiri godine. To je krovni izraz za skup sličnih simptoma, uključujući sindrom hroničnog umora, koji nastaje nakon izlaganja adjuvansu—sredstvu iz životne sredine uključujući uobičajene sastojke vakcine koji stimulišu imuni sistem.
Od tada je ogroman broj istraživanja, koristeći ASIA-u kao paradigmu, počeo da otkriva misteriju o tome kako toksini iz životne sredine, posebno metalni aluminijum koji se koristi u vakcinama, mogu izazvati lančanu reakciju imunog sistema kod osetljivih pojedinaca i mogu dovesti do očigledne autoimune bolesti.
Autoimuna bolest nastaje kada se sistem tela – namenjen da napadne strane osvajače – umesto toga okrene da napadne deo tela kome pripada (auto je grčki za sebe). Ako je imuni sistem poput nacionalnog odbrambenog sistema, antitela su kao dronovi programirani da prepoznaju određenu vrstu napadača (kažu bakterije) i da ih unište ili obeleže za uništenje od strane drugih specijalnih snaga.
Autoantitela su poput dronova koji pogrešno identifikuju komponentu ljudskog tela i pokrenu neprekidni napad na nju. Ako greškom ciljaju komponentu provodnog omotača oko neurona, na primer, nervni impulsi prestaju da se pravilno sprovode, mišići počinju da se grče i koordinacija ne uspeva, a nastaje multipla skleroza. Ako se autoantitela pogrešno fokusiraju na zglobno tkivo, nastaje reumatoidni artritis. Ako ciljaju Langerhansova ostrva u pankreasu, dijabetes tipa 1 i tako dalje.
„Tokom našeg života normalan imuni sistem hoda tankom linijom između očuvanja normalnih imunoloških reakcija i razvoja autoimunih bolesti“, kaže se u radu. „Zdrav imuni sistem je tolerantan na samo-antigene. Kada je poremećena samotolerancija, dolazi do poremećaja regulacije imunog sistema, što dovodi do pojave autoimune bolesti. Vakcinacija je jedan od uslova koji može poremetiti ovu homeostazu kod osetljivih osoba, što rezultira autoimunim fenomenima i ASIA-om”.
Ko je „osjetljiv“ tema je rada pod naslovom „Predviđanje autoimunosti nakon vakcinacije: ko bi mogao biti u opasnosti?“ Navodi četiri kategorije ljudi: 1) oni koji su imali prethodnu autoimunu reakciju na vakcinu, 2) svako sa anamnezom autoimunosti, 3) pacijenti sa istorijom alergijskih reakcija, 4) svi sa visokim rizikom od razvoja autoimune bolesti uključujući bilo koga sa porodičnom istorijom autoimunosti, prisustvo autoantitela koja se mogu otkriti testovima krvi i drugi faktori uključujući nizak nivo vitamina D i pušenje.
Prethodna reakcija
Što se tiče onih koji su ranije imali neželjenu reakciju na vakcine, rad navodi pet relevantnih studija uključujući slučaj smrti tinejdžerke šest meseci nakon treće injekcije Gardasila protiv HPV virusa. Ubrzo nakon prve doze osetila je niz simptoma, uključujući vrtoglavicu, utrnulost i trnce u rukama i propuste u pamćenju. Posle druge injekcije, razvila je „povremeno slabost u rukama, čest umor koji zahteva dnevne dremke“, trnce, noćno znojenje, bol u grudima i lupanje srca.
Potpuna obdukcija nije otkrila, ali analiza krvi i tkiva slezine otkrila je fragmente DNK gena HPV-16 L1 — koji se poklapaju sa DNK pronađenim u bočicama Gardasil vakcine protiv raka grlića materice — „što implicira vakcinu kao uzročni faktor“. Takođe je otkriveno da su fragmenti DNK „kompleksirani sa aluminijumskim adjuvansom“ za koji se, prema izveštaju, pokazalo da opstaje od osam do 10 godina, uzrokujući hroničnu stimulaciju imunog sistema.
„Iako su podaci ograničeni“, zaključili su Šoenfeld i njegove kolege, „poželjnije je da osobe sa prethodnim autoimunim reakcijama na vakcinaciju ne budu imunizovane, barem ne istom vrstom vakcine.
Utvrđeno autoimuno stanje
Druga grupa, koju rad navodi za izuzeće od vakcine, su pacijenti sa „utvrđenim autoimunim stanjima“. Vakcine ne funkcionišu tako dobro u njima, kažu Šoenfeld i njegove kolege, i oni su u „riziku od nuspojava posle vakcinacije“.
Inokulacije koje sadrže žive viruse uključujući vodene boginje, žutu groznicu i trostruku vakcinu protiv malih boginja, zauški i rubeole su „generalno kontraindikovane“ za osobe sa autoimunim stanjima zbog rizika od „nekontrolisane replikacije virusa“. Ali ni inaktivirane vakcine nisu tako dobra ideja jer obično sadrže dodatni sastojak aluminijum, koji je povezan sa autoimunim bolestima.
🔶 ŠVEDSKA uništila 8,5 miliona doza vakcina protiv COVID-a https://t.co/wptTXR7UBk
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) February 14, 2023
Imunolozi opisuju nedavne studije u kojima su pacijenti sa autoimunom reumatskom bolešću koji su primili vakcinu protiv gripa (bez aluminijuma) patili više od bolova u zglobovima i groznice od kontrolne grupe i čiji su se nivoi autoantitela (dronova koji napadaju sebe) povećali nakon što su primili vakcinu protiv gripa.
Štaviše, razvili su nove tipove autoantitela koji nisu bili prisutni pre vakcina – a ona su opstala. Pošto prisustvo autoantitela može da predvidi razvoj autoimune bolesti kod pacijenata bez simptoma, čak i godinama pre početka bolesti, ovo je zabrinjavajuće za one koji razumeju imunologiju.
Brojne studije tvrde da su vakcine bezbedne za „ogromnu većinu pacijenata sa utvrđenim autoimunim bolestima“, studija dozvoljava, ali su se bavile samo reumatoidnim artritisom i lupusom, a ne teškim i aktivnim slučajevima, tako da „potencijalna korist od vakcinacije treba da bude u odnosu na potencijalni rizik“, upozorili su oni.
Pacijenti sa istorijom alergije
Ispitivanja vakcine su obično isključila „ranjive“ pojedince – regrutuju se samo izuzetno zdravi pojedinci bez alergija. To je „pristrasnost izbora“, kažu Soriano i Shoenfeld, i verovatno je dovela do toga da su ozbiljni neželjeni događaji „znatno potcenjeni“ u „stvarnom životu gde su vakcine obavezne za sve pojedince bez obzira na njihovu istoriju bolesti“.
Prava incidencija alergijskih reakcija na vakcine, koja se obično procenjuje na između jedne od 50.000 do jedne od milion doza, verovatno je mnogo veća, a posebno tamo gde su želatin ili proteini jaja na listi sastojaka, kažu oni.
Duga je lista sastojaka vakcine koji su potencijalni alergeni: pored samih infektivnih agenasa, tu su i oni iz kokošijeg jajeta, konjskog seruma, pekarskog kvasca, brojnih antibiotika, formaldehida i laktoze, kao i „nenamernih“ sastojaka kao što je lateks. Istraživači kažu da se anamneza alergija kod ljudi mora uzeti pre vakcinacije. Ali neki znaci reakcije se pojavljuju tek nakon vakcinacije.
Medicinska sestra ili lekar opšte prakse mogu reći pacijentima da je dugotrajno oticanje oko mesta ubrizgavanja nakon vakcine normalna reakcija, na primer. Ali to nije ono što imunolozi kažu.
„Osetljivost na aluminijum se manifestuje kao nodule [tvrde kvržice] na mestu injekcije koje se često povlače nakon nedelja ili meseci, ali mogu da traju godinama. U takvim slučajevima, kažu, može se uraditi patch test da bi se potvrdila osetljivost i da bi se izbegla vakcinacija”.
Međutim, prema sve većem broju istraživanja, alergija može biti samo početak mnogih opasnih fenomena izazvanih aluminijumom.
Problem sa aluminijumom
Aluminijum se dodaje u vakcine otprilike od 1926. godine kada su Aleksandar Gleni i njegove kolege primetili da će proizvoditi bolje reakcije antitela u vakcinama nego sam antigen. Gleni je zaključio da stipsa izaziva ono što je nazvao „depo efekat“ – usporava oslobađanje antigena i pojačava imuni odgovor.
Tokom 60 godina njegova teorija je bila prihvaćena dogma. I u isto vreme, raspored vakcina je rastao deceniju u deceniju, ali malo ko je ikada doveo u pitanje efekte ubrizgavanja aluminijuma u telo, što je čudno s obzirom na njegovu poznatu toksičnost.
PubMed pretraga o aluminijumu i „toksičnosti“ otkriva 4.258 unosa. Njegova neurotoksičnost je dobro dokumentovana. Utiče na pamćenje, kogniciju, psihomotornu kontrolu, oštećuje krvno-moždanu barijeru, aktivira upalu mozga, smanjuje funkciju mitohondrija — a mnoga istraživanja sugerišu da je ključni igrač u formiranju amiloidnih „plakova“ i zapetljavanja u mozgu kod Alchajmerove bolesti. Povezan je sa amiotrofičnom lateralnom sklerozom i autizmom i pokazalo se da izaziva alergiju.
Kada su pacijenti na dijalizi bubrega slučajno dobili infuziju aluminijuma, „encefalopatija izazvana dijalizom“ razvili su neurološke simptome – abnormalnosti govora, drhtanje, gubitak pamćenja, smanjenu koncentraciju i promene u ponašanju. Mnogi pacijenti su na kraju pali u komu i umrli. Oni srećnici su preživeli – kada je izvor toksičnosti, aluminijum, uklonjen sa njihove dijalize, brzo su se oporavili.
Sa ovim novim zapažanjima, istraživači su počeli da istražuju adjuvantne efekte aluminijuma i u protekloj deceniji došlo je do naleta istraživanja. Daleko od toga da je to vreća peska koja neko vreme drži antigen, a zatim se izlučuje, ispostavilo se da soli aluminijuma izazivaju oluju odbrambenog delovanja.
U roku od nekoliko sati od ubrizgavanja istog aluminijum oksi-hidroksida u vakcinama u miševe, na primer, armije specijalizovanih imunih ćelija su u pokretu, pozivajući koordinate mreže za više specijalizovanih jurišnih snaga.
U toku jednog dana, čitav niz komandosa imunog sistema je u igri — neutrofili, eozinofili, inflamatorni monociti, mijeloidne i dendritične ćelije, koji aktiviraju limfocite i luče proteine zvane citokini. Sami citokini izazivaju kolateralno oštećenje, ali šalju signale, usmeravaju komunikaciju između ćelije i regrutuju druge ćelije u akciju.
Ako se pokrene sledeća faza napada — faktor rasta fibroblasta, interferoni, interleukini, faktor rasta koji potiče od trombocita, transformišući faktor rasta i faktor nekroze tumora mogu biti uključeni. Postoje dokazi da su slabo shvaćeni i dosadni inflamazomi (trenutno tema najnovijih istraživanja uzročnosti raka) kao što je receptor sličan NOD-u 3 koji su takođe aktivirani, ali je još uvek prerano reći šta tačno rade.
Novo istraživanje koje je poteklo sa Univerziteta Britanske Kolumbije otkrilo je da aluminijumski adjuvans ubrizgan u miševe može da promeni ekspresiju gena povezanih sa autoimunitetom. I u svojoj nedavnoj studiji objavljenoj u Proceedings of the National Academy of Sciences, imunolozi sa Univerziteta u Koloradu otkrili su da je čak i DNK domaćina regrutovana u napadu aluminijuma, da brzo prekriva ubrizganu stipsu, izazivajući efekte koje naučnici jedva da su zagrebali po površini i jedva razumeju.
Značaj makrofagnog miofasciitisa
Ova mobilnost ili „translokacija“ aluminijuma u telu je možda najteže uznemirujući dokaz u trenutnim istraživanjima aluminijuma. 1998. godine, francuski istraživač Romain Gherardi i njegove kolege primetili su novo stanje nepoznatog porekla koje se kod pacijenata posle vakcinacije manifestovalo simptomima sličnim hroničnom umoru, uključujući otečene limfne čvorove, bolove u zglobovima i mišićima i iscrpljenost.
Biopsije tkiva pacijentovog deltoida otkrile su lezije prečnika do 1 cm i jedinstvene od sličnih lezija drugih bolesti. Otišli su u laboratoriju na analizu i na Gerardijevo zaprepašćenje, uglavnom su se sastojali od makrofaga – velikih belih krvnih zrnaca u imunološkom sistemu čiji je zadatak da progutaju strane osvajače u telu. U ćelijskoj tečnosti ovih fagocita su bili aglomerati nanokristala aluminijuma.
Gerardi i njegove kolege počeli su da ubrizgavaju miševima aluminijum da vide šta se dogodilo. Njihovo istraživanje objavljeno 2013. godine otkrilo je da su metalne čestice progutale makrofagi i formirale granulome nalik MMF-u [magnetomotornoj sili] koji su se raspršili – do udaljenih limfnih čvorova, slezine, jetre i na kraju mozga.
„Ovo snažno sugeriše da je dugotrajna adjuvantna bioperzistencija unutar fagocitnih ćelija preduslov spore translokacije mozga i odložene neurotoksičnosti“, piše Gerardi u svom pregledu relevantnog istraživanja u Frontiers in Neurology iz februara 2015.
Zastrašujuća studija aluminijuma na životinjama je studija španskog veterinara Luisa Lujana o ASIA na ovcama. Nakon što je ogroman broj ovaca u Španiji uginuo 2008. godine u svetlu obavezne kampanje višestrukih vakcina protiv bolesti plavog jezika u Španiji 2008. godine, Lujan je krenuo da otkrije šta ih je ubilo — i počeo je tako što ih je vakcinisao aluminijumom.
Njegova studija iz 2013. je otkrila da je samo 0,5 procenata ovaca inokulisanih aluminijumskim vakcinama pokazalo trenutne reakcije letargije, prolaznog slepila, stupora, prostracije i napada — „karakterisane teškim meningoencefalitisom, sličnim reakcijama nakon vakcinacije kod ljudi“. Većina njih se oporavila, privremeno, ali obdukcije kod onih koji nisu otkrile su akutnu upalu mozga.
„Hronična“ faza bolesti sa odloženim početkom zahvatila je mnogo više ovaca, 50–70 procenata stada, a ponekad i skoro 100 procenata životinja u datom stadu, obično uključujući sve one koji su se prethodno oporavili.
Reakcija je često bila izazvana izlaganjem hladnoći i počinjala je nemirom i kompulzivnim grickanjem vune, zatim je napredovala do akutnog crvenila kože, generalizovane slabosti, ekstremnog gubitka težine i drhtanja mišića, i konačno, ušla je u terminalnu fazu u kojoj su životinje dospele u komu i umrle. Obdukcija je otkrila „tešku nekrozu neurona“ i aluminijum u nervnom tkivu.
Reakcija imunog sistema na aluminijum „predstavlja veliki zdravstveni izazov“, izjavljuje Gerardi u svojoj nedavnoj recenziji i dodaje da „nisu učinjeni pokušaji da se ozbiljno ispitaju bezbednosni problemi izazvani bio-trajnim karakterom i akumulacijom čestica aluminijuma u mozgu… Mnogo toga mora da se uradi da bi se razumelo kako, kod određenih pojedinaca, vakcine koje sadrže alum mogu postati podmuklo nebezbedne.
Da se vratimo na problem koji „određeni pojedinci“ treba da izbegavaju vakcinaciju da bi izbegli autoimunu bolest.
Ljudi skloni razvoju autoimunosti
Soriano i Shoenfeld identifikuju poslednju kategoriju – svako u riziku od razvoja autoimune bolesti. Pošto se pokazalo da veliki broj ljudi ima genetske faktore koji bi uključivali bilo koga sa porodičnom istorijom autoimunih bolesti. Takođe uključuje svakoga ko je bio pozitivan na autoantitela koja mogu ukazivati na bolest godinama pre nego što se simptomi pojave. Vakcinacije, kažu lekari, „mogu da izazovu ili pogoršaju bolest“.
Pušači takođe imaju izuzetno visok rizik od razvoja autoimune bolesti, kaže se u izveštaju. Američko društvo za rak procenjuje da oko 18 odsto Amerikanaca puši. To znači da oko 42 miliona Amerikanaca ima povećan rizik od razvoja autoimune bolesti i oni povećavaju šanse sa svakom vakcinom.
I na kraju, faktori koje Shoenfeld i Soriano povezuju sa visokim rizikom od razvoja autoimunosti su visok estrogen i nizak vitamin D — što znači da svako ko uzima kontracepciju ili terapiju zamene hormona i, prema jednoj studiji o statusu vitamina D iz 2009, oko tri četvrtine američkih tinejdžera i odraslih treba da budu oprezni sa vakcinama.
Međutim, izgleda da Šoenfeld ne želi da isključi sve ove ljude iz imunizacije. U radu se zaključuje da „za ogromnu većinu pojedinaca vakcine ne nose rizik od sistemske autoimune bolesti i da ih treba primenjivati u skladu sa trenutnim preporukama“. Što je u potpunoj suprotnosti sa sadržajem rada. Poslednja reč je upozorenje u vezi sa odmeravanjem „potencijalne koristi od vakcinacije… u odnosu na potencijalni rizik“.
To je primer čudne vrste šizofrenije u širokom spektru nedavnih imunoloških radova. Čini se da lekari pokušavaju da pomire vek „sigurne i efikasne“ dogme o vakcinama sa zastrašujućim nalazima istraživanja u poslednjoj deceniji. U njima ima mnogo „s jedne strane“ i „s druge strane“.
Međutim, čini se da će novo istraživanje dobiti prednost. Pregled ASIA iz 2013. od strane šest imunologa, uključujući Šoenfelda, na primer, je katalog neželjenih efekata vakcine Gardasil sa smrtnim ishodom, epidemija narkolepsije, neplodnosti, hroničnog umora, mrtvih ovaca i mozgova prepunih aluminijuma. Prepuna je izjava koje bi pre jedne decenije bile gotovo nečuvene u mejnstrim medicini. Kao što je i ovo šokantno:
„Možda će se za dvadeset godina lekari boriti sa bolje okarakterisanim česticama autoimunosti, a vakcine bi mogle postati potpuno bezbedne i efikasne. Ipak, priznanje ASIA pokrenulo je promenu kako bi se uložilo više napora u identifikaciji dobrih, loših i zlih vakcina, a posebno adjuvansa kao pokretača autoimunosti.
Loše i zle vakcine? Šta nije u redu sa adjuvansima? To nije u priručniku CDC-a [Centri za kontrolu i prevenciju bolesti].
Ili šta kažete na ovo:
„Uprkos ogromnoj količini novca uloženog u proučavanje vakcina, postoji nekoliko opservacionih studija i praktično nema randomizovanih kliničkih ispitivanja koja dokumentuju efekat na smrtnost bilo koje od postojećih vakcina. Jedan nedavni rad otkrio je povećanu stopu hospitalizacije sa povećanjem broja doza vakcine i omerom stope mortaliteta za 5–8 doza vakcine na 1–4 doze od 1,5, što ukazuje na statistički značajno povećanje smrtnih slučajeva povezanih sa većim brojem doza vakcine. Pošto se vakcine daju milionima novorođenčadi godišnje, imperativ je da zdravstveni organi imaju naučne podatke iz studija sinergističke toksičnosti o svim kombinacijama vakcina…”.
To bi moglo da bude zalaganje bilo kog antivaksera… ali nije.
Ali evo vrha ledenog brega:
„Vrhovni sud SAD presudio je da su proizvođači vakcina imuni na tužbe u kojima se terete da je dizajn vakcine neispravan. Stoga postoji potreba za inovativnim dizajnom kliničkih ispitivanja i same vakcine treba redizajnirati.
Imunolozi, uključujući vodeći svetski autoritet za autoimunitet, kažu da je vreme da se vakcine vrate na tablu za crtanje.
Autoimuna bolest je treći vodeći uzrok morbiditeta i mortaliteta širom sveta i sada je među 10 najvećih ubica mladih ljudi. Američko udruženje za autoimune bolesti procenjuje da 50 miliona Amerikanaca pati od jedne od 88 autoimunih bolesti — od dijabetesa tipa 1 do sistemskog eritematoznog lupusa — a neka istraživanja stavljaju cifru na jedan od pet u svetu. Sumnja se da je imunološki posredovano još najmanje 40 bolesti. Većina njih je razorna — često obogaljuje, skupa za lečenje i neizlečiva. I one se povećavaju zapanjujućom brzinom.
U ovoj fazi, izgleda da što više istraživanja bude, to će imunolozima koji se bave vakcinom biti teže da zadrže višestruki poremećaj ličnosti – ili potpuni nervni slom – na odstojanju. Deset godina najsavremenijih istraživanja uticaja aluminijuma na imuni sistem otkrilo je prvenstveno koliko su pogrešili. I kako malo znaju.
Ako su posle 90 godina lekari konačno počeli ozbiljno da ispituju mehanizam i preispituju prednosti ubrizgavanja metalnih toksina u novorođenčad, šta tek treba da otkriju? ASIA zvuči užasno.
Ali šta ako je, poput Lujanove ovce, „zanemarljiva“ manjina koja je plaćala cenu za dobrobit čovečanstva zapravo samo vrh ledenog brega? Šta ako neki ljudi koji nemaju očigledne neželjene imunološke reakcije i dalje imaju nanokristale aluminijuma koji se tiho talože u mozgu? Šta ako ASIA zaista uključuje Alchajmerovu bolest? ALS, autizam? ADD? I to su samo bolesti na A.
Čak i ako imunolozi nastave da nose svoje ružičaste naočare, a sastojci vakcine su odgovorni samo za mali deo eksplodirajuće autoimunosti, „zlo“ u vakcinama će i dalje biti sve teže ignorisati. Kada se svi na planeti vakcinišu, 20 godina je dug period za osobe sa invaliditetom da čekaju da se naučnici slože dok se „bore sa karakterističnim česticama autoimunosti“. Vreme ističe da lekari i istraživači koji vide „lošu i zlu“ stranu vakcina i njihovih pomoćnih sredstava da učine nešto po tom pitanju.
