Hirurg Džejms Miler: „Oni su namerno dali nevakcinisanim niži standard nege“
Piše dr Džejms Miler
Ja sam lekar koji se suprotstavljao lažnim pričama koje se kovitlaju oko Covida i, neko vreme, izgledalo je kao da sam izgubio bitku.
Pre nego što je Covid postao javna stvarnost, radio sam kao uspešan hirurg za traumatologiju i hirurški lekar intenzivne nege u bolnici koja je imala prvi dijagnostifikovan slučaj Covida u Americi. Radio sam kao jedan od starijih hirurga u timu od 12 hirurga. Bolnička i medicinska zajednica su se već pre Covida borile sa različitim odstupanjima od stvarnosti sa narativima uključujući „rasizam svuda“ i „raznolikost sve dok podržava devijantnost“, ali se činilo da to nije dramatično uticalo na brigu o pacijentima.
Tokom 2018-2019, naleteo sam na šemu prevare koju su počinili neki administrativni lekari u našoj bolnici koja je nanela štetu pacijentima, pa sam prijavio našu bolničku administraciju za prevaru. Slično sam primetio i otkrio druge povezane probleme koji su prouzrokovali štetu pacijentima od strane raznih drugih provajdera koje sam pokušao da iznesem na videlo u našoj bolnici. Bio sam „nagrađen“ sa 12 pritužbi podnetih protiv mene u periodu od dve nedelje, u znak odmazde. Ove žalbe su me optužile za kršenje skoro svakog aspekta profesionalnog ponašanja i etike. Pratili su jednu od administratorki koja je poslala e-poštu u kojoj je tražila od njenih kolega da se „oslobode dr Milera“. Nijedan od ovih navoda nije postojao (u početku su svi bili lažni), i ja sam nastavio da radim svoj posao najbolje što sam mogao u ovoj neprijateljskoj okolini, ali je postajalo sve teže. Na kraju je svaka žalba odbačena kao neosnovana.
Zatim, tokom februara i marta 2020. godine, naša bolnica je imala veliki broj pacijenata sa Covidom, uključujući pravi porast broja obolelih početkom marta. Nekoliko nedelja kasnije, pojavio se u vestima, ali tek nakon što je virus prošao svoju infleksijsku tačku u našoj bolnici i nakon što naš zdravstveni sistem nije bio u opasnosti da ima neadekvatne resurse. Stvari su tada potpuno otišle van kontrole od uzbuđenja i straha – opet, ovo je bilo nakon što je prošao pravi zarazni talas.
Odjednom su naši bolnički ishodi i kvalitetni podaci postali skriveni i netransparentni za nas. Pre toga, skoro svi podaci su bili otvoreno podeljeni i diskutovano je o njima na sastancima za osiguranje kvaliteta. Bolnica nam je nametnula narativ koji je bio čista ludnica i suprotan svim dostupnim zapažanjima i ranije dostupnim podacima. Zastrašujući primer je sledeći.
👉 FLORIDA uvodi smrtnu kaznu za PEDOFILE https://t.co/Zrv6cVHlOC
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) April 13, 2023
Radio sam smenu na intenzivnoj nezi krajem aprila 2020. i u suštini nisam imao šta da radim jer je više od polovine naših kreveta bilo prazno. Mi smo „bili blagonakloni“ za sve medicinske sestre koje su spremne da idu kući jer je bilo tako malo bolesnih pacijenata. Pio sam šoljicu kafe, ćaskao sa osobljem i još jednim lekarom intenzivne nege, koji je bio na čelu, kada su dnevne novine isporučene. Pre dostavljanja referata, svi smo bili opušteni, šaljivi i primetili smo koliko smo malo posla imali. Drugi lekar intenzivne nege je uzeo lokalne novine u kojima je glavni naslov rekao: „Lokalna intenzivna nega preplavljena“. Članak se odnosio na našu intenzivnu negu, pošto smo mi bili jedina bolnica u okrugu. Pogledao me, počeo da se znoji, uspaničio se i rekao: „Šta ćemo da radimo? Možda nećemo moći da se nosimo sa ovim!“ Odgovorio sam sa: „Sipaj još jednu šoljicu kafe i smej se moronima koji pišu u novinama. Postao je vidno uznemiren i otišao da pozove bolničku upravu u vezi sa situacijom, koja je potvrdila da su saučesnici u novinskom članku. Ovaj kolega je bio jedan od medicinskih direktora naše intenzivne nege. Naša bolnica i Intenzivna nega nisu bile prepune na vrhuncu broja infekcija u martu 2020. U stvari, Intenzivna nega nikada nije bila prepuna, čak ni nakon što su uspostavljeni užasni protokoli koji su povredili toliko pacijenata. Znao sam da smo u ozbiljnoj nevolji kao medicinska zajednica kada su klinički lideri počeli da veruju rečima u novinama i bolničkim administratorima više nego svojim očima i iskustvu.
Zatim sam posmatrao kako moje kolege i bolnička administracija potkopavaju ili napuštaju svaku politiku, praksu i metriku kvaliteta koji omogućavaju da traumatski i hirurški program imaju dobre rezultate. Podneo sam bezbroj pritužbi našem odeljenju za kvalitet zbog odvratnih povreda brige koje su sada postajale uobičajene. Nisam mogao da okrenem leđa svojim zakletvama da ću zastupati pacijente. Između sredine 2020. i 2021. godine, nakon curenja informacija iz netransparentne administracije, saznao sam da su se naši neočekivani brojevi morbiditeta i mortaliteta više nego udvostručili za indeksirane pacijente sa traumom. Bilo je užasno demorališuće gledati.
Nakon što je vakcina uvedena krajem 2020. godine, postala je funkcionalni nalog u široj zajednici, a onda je definitivno dobila obaveznost do kasnog leta 2021. Medicinska zajednica u okrugu u kojem sam radio (Snohomish, država Vašington) počela je da odbija da zbrinjava nevakcinisane pacijente osim u bolničkom okruženju. Nisam mogao da verujem da je pacijentima u početku bio zabranjen pristup osnovnoj primarnoj zaštiti, ali onda sam razgovarao sa čovekom u mojoj crkvi kome je njegov lekar primarne zdravstvene zaštite uskratio i dopunjavanje lekova za dijabetes i lečenje infekcije sinusa, sve zbog njegovog statusa vakcinacije protiv Covid-a. Ovo je bilo toliko nezamislivo da još uvek nisam verovao. Čak i kada su pacijenti stigli u bolnicu, saznao sam da su lekari i osoblje u hitnoj pomoći upućeni da ovoj grupi pacijenata obezbede niži nivo lekova. Bilo je manje nego prihvatljivo, i gore, manje dostojanstveno, od nege pružene bilo kom drugom pacijentu pre i posle Covida. Morao sam da proverim sa šefovima lekara da li odobravaju ovu nehumanost. Saznao sam da su svi glavni zdravstveni sistemi u okrugu pristali na ovu akciju i pokrenuli kreiranje politike koja je zahtevala da se lekari ponašaju u direktnoj suprotnosti sa svojim zakletvama. Nakon što sam ovo otkrio, duhom sam otišao iz medicinske zajednice.
Radeći sa mojim pastorom, pretvorili smo našu crkvu u besplatnu kliniku za brigu o onima koji su izopšteni iz društva. Dobio sam nezavisno osiguranje i počeli smo da primamo pacijente. Ljudi su bili očajni. Nismo se oglašavali, ali bilo je toliko ljudi koji su tražili osnovnu zdravstvenu zaštitu da smo se borili da pregledamo sve. Dao sam sve od sebe da pregledam ljude u trenutku kada im je to bilo potrebno, ali bilo je teško. I dalje sam radio u bolnici sa punim radnim vremenom. Jednostavno nisam imao dovoljno sati u danu. Većina ljudi o kojima sam brinuo viđeni su u crkvi – dočekani su osmehom bez maski, molitvom, podrškom i besplatnom medicinskom negom. Ponekad bi me ljudi čekali na mom prilazu kada bih stigao kući rano ujutro nakon noćne smene ili kasno uveče nakon što sam završio dnevnu smenu. Ono što je postalo očigledno kao najvažnija stvar u našoj klinici je to da je naše pacijente trebalo tretirati kao vredne ljude stvorene po Božijem liku.
Pre ovog iskustva, bio sam iskusan (i prekaljeni) subspecijalista sa najboljom reputacijom kojoj se mogao nadati u bolnicama u kojima sam radio. Kada su drugi lekari, zdravstveni rukovodioci, medicinske sestre i lokalni političari ili njihove porodice imali hirurške probleme, često sam bio onaj koga su tražili da im pruži negu čak i ako nisam planirao da radim. Nakon što je naš zdravstveni sistem odustao od zakletve koju smo dali kao lekari, imao sam krizu identiteta i okrenuo sam se da uložim više napora u besplatnu kliniku, brinući se o pacijentima lišenim lekarske pomoći.
Na kraju je postao poznat moj rad na besplatnoj klinici za lečenje nevakcinisanih pacijenata, a uprava bolnice je saznala za to. Nakon toga je počeo pravi pritisak na mene. Bolnica je odgovorila otvaranjem istrage protiv mene po sintetizovanim optužbama za „mikroagresiju“. Na kraju su postojale dve odvojene i nezavisne istrage (jedna od strane bolnice, jedna od strane vođstva moje grupe lekara koji su radili u tandemu sa bolnicom) o mom ponašanju. Moje kolege, koje su mesecima ranije tražile moju pomoć i savete kako o profesionalnim tako i u ličnim stvarima, više nisu htele da mi odgovaraju na pozive, tekstualne poruke ili e-poruke, niti da razgovaraju sa mnom u javnosti, iz straha da će biti označeni kao povezani sa mnom dok sam u stanju političke nemilosti. Same istrage i reperkusije na moj ugled bile su kazna. Uprava bolnice i moje kolege su me tretirale kao krivog, čak i kada je dokazano da sam nevin. Istrage su na kraju oslobodile mene, moje ponašanje i pružanje zdravstvene nege, ali su ostavile otvorenu mogućnost za trenutnu suspenziju ili prekid ako u budućnosti počinim „mikroagresiju“. Očigledno, ovo je za mene bio scenario bez pobede, jer su mikroagresije subjektivne, nedefinisane, nedokazive i stoga neodbranjive. Odbio sam da nastavim da radim bez nezavisnog posrednika, pa mi je bolnica rado isplatila ugovor umesto posredovanja i restauracije.
Odvojeno za to vreme, ambulantni farmaceut me je prijavio Državnom medicinskom odboru da sam prepisao dvonedeljni kurs fluvoksamina (antidepresiva) kako bi pomogao pacijentu da se oporavi od Covida. Ovaj recept je zabranilo Državno medicinsko udruženje Vašingtona kao tretman za Covid ili njegove posledice. Uzgred, pacijentkinja je imala pozitivan odgovor i skoro se potpuno oporavila od svoje bolesti, ali činilo se da farmaceut i WSMA nisu marili za te podatke i očigledno su bili samo uvređeni što sam prekršio njihov protokol.
Do marta i aprila 2022. godine, više drugih klinika u okrugu počelo je da vodi brigu za većinu pacijenata, bez obzira na status vakcinacije, i tako smo ukinuli besplatnu kliniku u mojoj crkvi, prenevši brigu o ljudima na lekare u ustaljenim praksama koji bi se sada složili da pruže odgovarajuću negu. Pošto sam bio prijavljen državi (iako nije podignuta zvanična optužnica) i izbačen sam iz bolničke medicine zbog bavljenja etičkom medicinom, znao sam da je vreme da napustim državu Vašington. Poruka mi je bila jasna: ako ostanem, imaću formalne istrage koje bi mi zabranile da dobijem lekarsku dozvolu u drugoj državi. Moj život bi bio oduzet. Dakle, prodali smo naše domove i čamce, likvidirali imovinu i preselili se u Južnu Floridu u maju 2022. Bio sam, i jesam, ogorčen na medicinsku ustanovu koja je počinila ove zločine, pa sam planirao da se penzionišem sa 50 godina sa preseljenjem i da nemam dalje veze sa establišmentom.
Međutim, nakon što je uragan prošao kroz Floridu u jesen 2022. godine, počeo sam da radim volonterski za žrtve uragana. Ovo je uključivalo neke medicinske pomoći. Shvatio sam da još uvek ima dobrog što se može učiniti u medicini, da su ljudima potrebni zdravstveni radnici, i da sam po prirodi iscelitelj.
Dakle, u februaru 2023. vratio sam se medicinskoj praksi i počeo da radim kao lekar primarne zdravstvene zaštite na holističkoj klinici gde nijedan pacijent nije odbijen. Otkrio sam da uživam i kao porodični lekar. Izgubio sam prestižnu karijeru i društveni položaj, ali nisam izgubio etiku i integritet. Nisam prekršio svoje zakletve. Dakle, na kraju sam pobedio. I ja sam srećan.
