Američki pukovnik Daglas Mekgregor- Bahmut je katastrofa za Ukrajinu, F-16 im neće pomoći
Rusija je Bahmut pretvorila u groblje ukrajinske vojne moći, kaže pukovnik Daglas Mekgregor i objašnjava „šta sledi“ u svom najnovijem tekstu u The American Conservative:
Dok borbe ne počnu, nacionalna vojna strategija razvijena u mirnodopskim uslovima oblikuje razmišljanje o ratu i njegovim ciljevima. Tada borba stvara novu sopstvenu logiku. Strategija je prilagođena. Ciljevi se menjaju. Bitka za Bahmut ovo veoma dobro ilustruje.
Kada je general Sergej Vladimirovič Surovikin, komandant ruskih vazdušno-kosmičkih snaga, preuzeo komandu nad ruskom vojskom na ukrajinskom ratištu prošle godine, predsednik Vladimir Putin i njegovi viši vojni savetnici zaključili su da su njihove prvobitne pretpostavke o ratu pogrešne. Vašington se pokazao neizlečivo neprijateljskim prema ponudama Moskve da pregovara, a kopnene snage kojima se Moskva obavezala da primora Kijev na pregovore pokazale su se premalim.
Surovikin je dobio široku slobodu da racionalizuje komandne odnose i reorganizuje trupe. Što je najvažnije, Surovikin je takođe dobio slobodu delovanja da primeni odbrambenu strategiju koja je maksimizirala upotrebu sistema za napad ili udar dok su se ruske kopnene snage povećavale u veličini i udarnoj moći. Rezultat je bio Bahmut „Mlin za meso“.
Kada je postalo jasno da ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i njegova vlada smatraju Bahmut simbolom ukrajinskog otpora ruskoj vojnoj moći, Surovikin je Bahmut pretvorio u groblje ukrajinske vojne moći. Od jeseni 2022. nadalje, Surovikin je iskoristio opsesiju Zelenskog Bahmutom da bi se upustio u krvavo natezanje za kontrolu nad gradom. Kao rezultat toga, hiljade ukrajinskih vojnika(verovatno desetine hiljada) je poginulo u Bahmutu, a mnogo više ih je ranjeno.
Surovkinov nastup podseća na drugog ruskog vojnog oficira: generala Alekseja Antonova. Kao prvi zamenik načelnika sovjetskog generalštaba, Surovikin je, rečeno na Zapadu, bio direktor strateškog planiranja. Kada je Staljin na sastanku u maju 1943. zahtevao novu letnju ofanzivu, Antonov, sin i unuk oficira carske ruske vojske, zalagao se za odbrambenu strategiju. Antonov je insistirao na tome da bi Hitler, ako mu bude dozvoljeno, neizbežno napao sovjetsku odbranu u Kurskom ispupčenju i time protraćio nemačke resurse.
Staljin je verovao da se ratovi dobijaju ofanzivnim, a ne odbrambenim operacijama.
👉 Tranrodni političar u Americi dobio nagradu zdravstvenog sistema: Zalaže se za promenu pola kod dece i prava pedofila- https://t.co/YkK7yUwQaz
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) May 29, 2023
Staljin nije bio dirnut sovjetskim gubicima. Antonov je izneo svoje argumente za odbrambenu strategiju u klimi straha, znajući da bi protivrečenje Staljinu moglo da ga košta života. Na iznenađenje maršala Aleksandra Vasilevskog i Georgija Žukova, koji su bili prisutni na sastanku, Staljin je popustio i odobrio operativni koncept Antonova. Ostalo je, kako kažu istoričari, istorija.
Ako su predsednik Putin i njegovi visoki vojni lideri želeli spoljne dokaze za Surovikinov strateški uspeh u Bahmutu, čini se da zapadna priznanja to pružaju: Vašington i njeni evropski saveznici izgleda misle da je zamrznuti konflikt — u kome borba zastaje, ali nijedna strana nije pobednička, niti da li se bilo koja strana slaže da je rat zvanično završen—mogao bi biti politički najprijatniji dugoročni ishod za NATO. Drugim rečima, pristalice Zelenskog više ne veruju u mit o ukrajinskoj pobedi.
Pitanje koje se postavlja svima je šta je sledeće?
U Vašingtonu, konvencionalna mudrost nalaže da ukrajinske snage počnu kontraofanzivu kako bi povratile južnu Ukrajinu. Naravno, konvencionalna mudrost je često visoko na konvenciji, a malo na mudrosti. Pod pretpostavkom da će se ukrajinska crna zemlja dovoljno osušiti da podrži kopnene manevarske snage pre sredine juna, ukrajinske snage će navodno udariti rusku odbranu na više pravaca i povratiti kontrolu nad južnom Ukrajinom krajem maja ili juna. Očekuje se da će se oko 30.000 ukrajinskih vojnika na obuci u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i drugim državama članicama NATO-a vratiti u Ukrajinu i obezbediti osnovu za ukrajinske snage za protivnapad.
General Valerij Gerasimov, koji sada komanduje ruskim snagama na ukrajinskom ratištu, zna šta može da očekuje i nesumnjivo se sprema za ukrajinsku ofanzivu. Delimična mobilizacija ruskih snaga znači da su ruske kopnene snage sada mnogo veće nego što su bile od sredine 1980-ih.
S obzirom na oskudicu raspoložive municije za adekvatno snabdevanje jedne operativne osovine, čini se malo verovatnim da bi ukrajinska ofanziva koja uključuje dve ili više osovina mogla uspeti da prodre u rusku odbranu. Uporni nadzor iznad glave čini skoro nemogućim ukrajinskim snagama da se kreću kroz zonu bezbednosti od dvadeset do dvadeset pet kilometara i da se zbliže sa ruskim snagama pre nego što ukrajinske formacije pretrpe značajne gubitke.
Kada se ukrajinski ofanzivni resursi iscrpe, Rusija će verovatno preuzeti napad. Nema podsticaja za odlaganje ruskih ofanzivnih operacija. Kako ukrajinske snage više puta pokazuju, paraliza je uvek privremena. Infrastruktura i oprema su popravljeni. Ljudska snaga se regrutuje da obnovi uništene formacije. Ako Rusija želi da postigne svoj cilj demilitarizacije Ukrajine, Gerasimov sigurno zna da još uvek mora da završi uništenje ukrajinskih kopnenih snaga koje su preostale.
Zašto ne poštedeti narod Ukrajine daljeg krvoprolića i pregovarati sa Moskvom o miru dok Ukrajina još uvek poseduje vojsku? Nažalost, da bi bila efikasna, diplomatija zahteva međusobno poštovanje, a mržnja Vašingtona prema Rusiji onemogućava diplomatiju. Ta mržnja je konkurentna samo arogancijom većeg dela vladajuće klase, koja ocrnjuje rusku vojnu moć uglavnom zato što su američke snage imale sreću da izbegnu sukob sa velikom silom od Korejskog rata. Trezveniji lideri u Vašingtonu, Parizu, Berlinu i drugim prestonicama NATO-a trebalo bi da podstiču drugačiji pravac delovanja.
Na kraju, napominjemo da je pukovnik Mekgregor razgovarao sa domaćinom Čarlijem Kirkom o teškoj situaciji u Ukrajini danas, kao i o trenutnoj geopolitičkoj slici u vezi sa SAD i NATO.
„…istina je da je Bahmut bio katastrofa i svi to znaju… ljudi znaju da Ukrajinci ne mogu da pobede i sada se ponašamo očajnički na svakom koraku – pošaljite im F-16, pošaljite im šta god imamo; Istina je da ništa od toga neće doneti nikakvu razliku… pravi rizik sada je da će budale u Vašingtonu pričati o direktnoj intervenciji…“
