Da li je nauka postala pretnja ljudskom zdravlju? Nakon što su je vlade prihvatile da nametne intervencije veoma upitne efikasnosti i ogromne štete tokom pandemije, to je šokantna mogućnost koju razmatraju vodeći epidemiolog profesor Džon P. A. Joanidis i kolege u novom članku u časopisu Journal of Evaluation in Clinical Practice.
Tokom pandemijske krize 2020-2023, verovatno je da su uspesi biomedicinske nauke bili više nego zasenjeni njenim neuspesima. Ovi neuspesi nastavljaju da potkopavaju nekada moćne ideale i nade za ulogu nauke u društvenom boljitku. Ovde seciramo osnove ovih neuspeha i tvrdimo da obnavljanje takvih ideala prvo zahteva sistemsku reformu same nauke.
Značajni uspesi medicine tokom pandemije COVID-19 odnosili su se na brzinu, na primer, razmenu informacija u realnom vremenu, razvoj vakcina u rekordnom vremenu i neviđenu brzinu u dobijanju rezultata iz nekih velikih randomizovanih ispitivanja intervencija, solidno dokumentujući ili pobijajući tvrdnje o efektivnosti. Na osnovu toga, čini se da je vredna slavljenja vidljiva uloga nauke i naučnika u odgovoru na pandemiju. Osnovna istraživanja, translaciona istraživanja i istraživački alati zasnovani na dokazima imali su nekoliko svetlih dana tokom krize.
Ali uspeh su pratili veliki neuspesi. Neki od ovih neuspeha odražavaju napore uticajnih naučnika i njihovih političkih saveznika da demonizuju različita naučna gledišta i dokaze. Od najranijih dana pandemije, uprkos slabim, odsutnim ili kontradiktornim dokazima, vodeći nacionalni donosioci odluka, suočeni sa hitnom potrebom za akcijom, uveravali su javnost da usvajaju politiku COVID-19 „prateći nauku“. Nova naučna elita stručnjaka za medije iz oblasti poput virologije i modeliranja (sa ili bez relevantnih akreditiva) stekla je vidljivost i uticaj u političkim krugovima. Uske, redukcionističke disciplinske i ponekad partijske perspektive ovih naučnika i „influensera“ pomogle su da se opravdaju politike COVID-19 koje su dodeljivale žrtve, lišavanje i patnju svim slojevima društva i stotinama miliona života.
Posledice po obrazovanje, zdravstvo, mala preduzeća, društveni život i samu demokratsku politiku često su bile katastrofalne. Posledice su najoštrije osetile ugrožene populacije, od fabričkih radnika do školske dece, starih i siromašnih. Radikalno različiti odgovori na bolest od nacije do nacije – od drakonskih zatvaranja u svim sektorima, do relativno permisivnih i fleksibilnih režima pandemije – svima su učinili očiglednim da je vrednost naučnih dokaza bila podrška onome što je politički poželjno i moguće u različitim kontekstima. Umesto da politika sledi nauku, nauka je angažovana da prati politiku.
👉 Hil i Eskobar tražili od organizatora protesta “Srbija protiv nasilja” da se zaustave dalja okupljanja https://t.co/iyeJy8v9hQ
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) June 13, 2023
Navodno naučno zasnovani odgovori na COVID-19 su zauzvrat nadogradili i pojačali dublje kontradikcije na raskrsnici nauke i javnog zdravlja. Neke bogate nacije sa velikodušno finansiranom naukom, kao što su Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo, doživljavale su usporavanje, pa čak i preokret u porastu očekivanog životnog veka koji je prethodio COVID-19. Ovi trendovi, nezamislivi pre 25 godina, odražavaju i pogoršavaju već postojeće i ukorenjene zdravstvene nejednakosti. Na primer, očekivani životni vek muškaraca u bogatim četvrtima Londona je 18 godina duži nego za one u siromašnim oblastima. Takvi dispariteti imaju više uzroka, ali politička ekonomija medicinske nauke je kritičan deo priče. Ulaganja u zdravstvene nauke pretežno se fokusiraju na redukcionističke, molekularno-genetičke pristupe lečenju, koji mogu da generišu status naučnika i profit za kompanije, ali imaju minimalne koristi za zdravlje stanovništva i mogu čak da prošire nejednakosti. Medicinska nauka koja se isporučuje društvu kroz tržišne mehanizme neprestano naduvava troškove zdravstvene zaštite, što je još jedan pokretač nejednakosti. Dodatne tenzije na interfejsu nauke i zdravlja uključuju zloupotrebu direktnih proizvoda same nauke, kao što su opioidi, i jatrogeni poremećaji. Zaista, tokom izolacije, jatrogena bolest(termin koji se koristi da označi bolest prouzrokovanu medicinskim tretmanom ili propustom bilo kog zdravstvenog radnika u procesu lečenja bolesnika) je možda dobila nove dimenzije bez presedana. Ipak, proučavanje ovih poremećaja tokom Covida je previše često demonizovano od strane donosilaca odluka na visokom nivou i njihovih naučnih savetnika, što je zauzvrat zamaglilo našu sposobnost da otvoreno raspravljamo o ravnoteži uticaja masovnih intervencija u javnom zdravstvu nametnutih u velikim segmentima društvo.
Sada dodajte neizvesnu, ali verovatnu mogućnost da je COVID-19 sam po sebi bio proizvod biomedicinske nauke, a očigledno nečuvena posledica postaje neizbežna: sama nauka je možda postala pretnja opštem zdravlju stanovništva.
Da li je razvoj vakcina u rekordnom vremenu zaista nešto za slavlje ako te vakcine nisu pravilno testirane, ako su sumnjive efikasnosti i bezbednosti i prisilno su davane velikom broju zdrave populacije? Meni zvuči kao još jedan izvor jatrogene štete od nauke.
