Hoće li predstojeći samit NATO-a pokrenuti rat u Evropi?
Raste pritisak da se donese neka vrsta zvanične deklaracije o članstvu Ukrajine na sastancima u Viljnusu sledećeg meseca…
U članku u Njujork tajmsu se tvrdi da raste pritisak na Bajdena da objavi kada bi moglo da se realizuje članstvo Ukrajine u NATO-u na samitu u Viljnusu sledećeg meseca.
Navodno je Bajden „izolovan“ među saveznicima u NATO-u zbog oklevanja da to učini, iako je ta tvrdnja u suprotnosti sa poslednjim paragrafom priče (prvo treba pročitati onaj koji je Noam Čomski objavio), koji potvrđuje da „drugi raspravljaju tiho” da bi članstvo u NATO „moglo dati gospodinu Putinu veći podsticaj da nastavi rat ili da ga eskalira”.
Zaista, pošto je Moskva već proglasila članstvo Ukrajine u NATO-u potpuno neprihvatljivim i egzistencijalnom pretnjom — čije je sprečavanje jedan od njenih glavnih ratnih ciljeva — deklaracija iz Viljnusa da će se Ukrajina pridružiti NATO-u kada se rat završi efikasno će obezbediti da rat traje zauvek. Takođe će skinuti sa stola centralnu pregovaračku temu Zapada za postizanje mira, a to je neutralna Ukrajina.
Jasno je da „pritisak“ na Bajdena dolazi od Zelenskog i nekih od istočnih zemalja NATO-a, posebno Poljske i baltičkih država. Zelenski je pre dve nedelje rekao da Ukrajina neće ni prisustvovati samitu u Viljnusu ako ne dobije čvrst signal o svom eventualnom članstvu. Bivši generalni sekretar NATO-a Anders Rasmusen, sada konsultant Zelenskog, čak je zapretio da „ako NATO ne može da se dogovori o jasnom putu napred za Ukrajinu, postoji jasna mogućnost da neke zemlje pojedinačno preduzmu akciju“. Konkretno, „Poljaci bi ozbiljno razmislili o ulasku u Ukrajinu“, što bi izazvalo direktan rat između NATO-a i Rusije.
👉 🎙️Tehnologijom i patriotizmom protiv GLOBALIZMA! Pokretač “Mlekomape” Aleksandar Džavrić u podcastu Mario ZNA (UŽIVO) https://t.co/7zt3X529g6
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) June 21, 2023
Članak Njujork tajmsa implicira da se aktuelni generalni sekretar Jens Stoltenberg slaže sa tvrdolinijašima o potrebi za konkretnim rasporedom za prijem Ukrajine u NATO, ali nije dao takva obećanja tokom zajedničkog obraćanja sa predsednikom Bajdenom u utorak. Do srede su Stoltenberg i NATO jasno stavili do znanja da nikakav konkretan vremenski okvir za članstvo Ukrajine u NATO-u neće biti na dnevnom redu u Viljnusu. On je ponovio komentare iz aprila da je „budućnost Ukrajine u NATO-u“ i rekao da će biti dogovora država članica o „višegodišnjem programu“ kako bi se pomoglo Ukrajini da „postane u potpunosti interoperabilna sa NATO-om“, ali se neće obavezati ni na šta više specifičnije od toga.
Očigledno, Zelenski i njegovi saveznici duž ruske granice su ti koji su „izolovani“, a ne predsednik Bajden.
Kakvi god da su Stoltenbergovi lični stavovi, on zna da je NATO podeljen po pitanju prihvatanja Ukrajine u bliskoj budućnosti. Čak i NYT navodi imena tri zemlje – Nemačke, Mađarske i Turske – čiji bi se lideri definitivno protivili članstvu u određenoj bliskoj budućnosti. Mnogo više lidera je privatno izrazilo zabrinutost, a čini se da je Bajden jedan od njih.
Iako su njegovo celokupno ponašanje i retorika bili jastrebovski (a ja i dalje tvrdim da je mogao da izbegne ovaj rat zajedno sa boljom diplomatijom u mesecima koji su prethodili njemu), Bajden je bio zadivljujuće dosledan u svojoj želji da ne gurne Ameriku u direktan rat sa Rusija. Pretnje od Rasmusena naglašavaju kako se lako proksi rat može pretvoriti u pravi u savezu u kojem su sve članice obavezane da će stati u vojnu odbranu bilo koje članice. Američki narod može početi da dovodi u pitanje mudrost davanja novih garancija iz člana 5 ako stranci poput Rasmusena mogu da iskoriste postojeće da ucene Sjedinjene Države na nepromišljene akcije.
Poljski ili ukrajinski zvaničnici ne bi trebalo da uvlače SAD u Treći svetski rat.
👉 BIVŠI radnik Google-a koji je pomogao Snoudenu otkriva kako je Google uveo globalnu cenzuru https://t.co/lWPMT4aepd
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) June 21, 2023
Osim što bi Ukrajini dali bezbednosne garancije koje pruža članstvo u NATO-u, neki u Bajdenovom spoljnopolitičkom krugu, kao što je državni sekretar Entoni Blinken, guraju drugačiju ideju, a to je da se Ukrajini da „status Izraela“. Ovo se sastoji od dugoročnih bezbednosnih garancija (koje u slučaju Izraela traju u intervalima od deset godina), uključujući oružje, municiju i novac „koji ne podležu sudbini trenutne protivofanzive ili izbornog kalendara“. Drugim rečima, Amerika neće ponovo proceniti podršku čak i ako kontraofanziva ne uspe. Zaista, podrška neće prestati čak i ako se ti dosadni birači predomisle. Bajdenov rat za demokratiju je previše važan da bi bio predmet izbora.
Međutim, neki posmatrači mogu ovde videti klasični mamac i predomisliti se. Prošle godine, nakon što je Ukrajina ponovo zauzela zemlju oko Harkova i Hersona, američki narod je dobio uveravanja da će Ukrajinci završiti posao u proleće i leto 2023. Ova nova ukrajinska kontraofanziva bi poništila ruske teritorijalne dobitke, možda čak i ugrozila rusko zadržavanje Krima, i time naterala Moskvu za pregovarački sto i okončala rat. Mnogi Amerikanci su podržali izdvajanje od preko 100 milijardi dolara za Ukrajinu na ovoj osnovi. Implicitno obećanje je bilo da je ovo jednokratni trošak, a ne osnova za godišnju aproprijaciju u novom beskonačnom ratu.
Sada težak početak kontraofanzive u kombinaciji sa predloženim višegodišnjim dogovorom u Vilnjusu jasno pokazuje da je ovo bila laž ili san. Ali nije li to ono što se uvek dešava? Administracije SAD uvlače u rat obećavajući brzu i laku pobedu, a onda, kada se jednom umešaju, kažu da se ne može odustati bez obzira na cenu jer je američki kredibilitet u pitanju. Ponovo je to Vijetnam, Avganistan ili Irak, osim ovoga puta sa nuklearnim neprijateljem koji stvara povećan rizik da bi rat u bilo kom trenutku mogao eskalirati u Treći svetski rat.
Možda je najbesmisleniji aspekt trenutne debate među članicama NATO-a to što je sa ili bez vremenskog okvira, Deklaracija iz Viljnusa da će Ukrajina ući u NATO obećanje koje se ne može sprovesti, ako nema većeg preokreta u ukrajinskom dejstvu na bojnom polju. Takva deklaracija ne može garantovati prijem Ukrajine u NATO ništa više nego što je to činila njena preteča na samitu u Bukureštu 2008. Može samo da garantuje da će Rusi ostati nepomirljivo rešeni da ih zaustave tako što će nastaviti rat sve dok moraju.
Dakle, insistiranje da se Ukrajini dozvoli da uđe u NATO „jednog dana“, u kombinaciji sa razumnom željom da SAD ne bude uvučena u Treći svetski rat, znači da „jednog dana“ nikada neće stići. Postavlja se pitanje: zašto nastaviti da obećavate kada ne postoji realan put da se to postigne? Zašto se svađati oko principa (NATO-ova „otvorena vrata”) koji je ionako uglavnom teoretski jer Ukrajina zapravo ne može da se pridruži alijansi, a da ne izazove požar na celom kontinentu koji NATO nastoji da izbegne?
Lideri koji se sastaju u Viljnusu možda neće postavljati to pitanje, ali budući istoričari koji o njima sude sigurno hoće.
