Plan Evropske unije da dekarbonizuje privredu suočava se sa surovom stvarnošću koju sada otvoreno priznaju i njeni najveći snabdevači energijom. Dok Brisel nastavlja sa uvođenjem novih propisa o emisijama metana, koji bi mogli ozbiljno da ograniče uvoz tečnog prirodnog gasa (LNG), četiri vodeća svetska proizvođača energije uputila su ultimatum Evropskoj uniji, ukazujući na jaz između političkih ambicija i realnih energetskih potreba.
U pismu koje su potpisali američki ministar energetike Kris Rajt, zajedno sa ministrima energetike Katara, Nigerije i Alžira, upozorava se da će Uredba EU o metanu, ukoliko bude primenjena u sadašnjem obliku, ozbiljno ugroziti snabdevanje kontinenta energijom koji se već suočava sa posledicama rata u Ukrajini i sa nestabilnošću na Bliskom istoku.
Suština problema, navodi se, nije u emisijama gasova. Pitanje je da li Evropa može sebi da priušti da se ponaša kao da će vodonik uskoro zameniti prirodni gas. Autori pisma odgovaraju da neće.
Privid vodonične budućnosti
Evropska komisija predstavlja vodonik kao ključno rešenje za dekarbonizaciju proizvodnje čelika, cementa i petrohemijskih proizvoda. Evropske kompanije iz ovih sektora zaista istražuju mogućnosti korišćenja vodonika kako bi smanjile emisije ugljenika i ispunile ciljeve koje je postavila EU.
Međutim, još je Financial Times u februaru 2022. upozorio da nedostatak infrastrukture za proizvodnju, transport i skladištenje vodonika predstavlja ogromnu prepreku razvoju takozvane vodonične ekonomije.
Dve godine kasnije, taj problem nije rešen.
Gasovodi, skladišta i kapaciteti za elektrolizu, koji bi omogućili zamenu prirodnog gasa vodonikom u industriji, i dalje ne postoje u potrebnom obimu. Uprkos tome, regulatorni aparat Evropske unije ponaša se kao da su već izgrađeni.
Nova pravila od 2027. godine
Uredba o metanu, koja bi trebalo u potpunosti da stupi na snagu 2027. godine, zahteva da sav uvezeni prirodni gas i nafta ispunjavaju stroge standarde za merenje, prijavljivanje i proveru emisija metana tokom celog lanca snabdevanja.
Ministri u zajedničkom pismu upozoravaju da gotovo sav uvoz nafte u EU i značajan deo uvoza prirodnog gasa od januara 2027. neće ispunjavati zahteve ove uredbe.
Čak i uz fleksibilniju primenu pravila, navodi se, negativne posledice po snabdevanje i rast cena biće neizbežne.
Problem dugoročnih ugovora
Dugoročni ugovori o kupovini LNG-a obično traju između 15 i 20 godina. Oni omogućavaju finansiranje izgradnje izvoznih terminala vrednih više milijardi evra i garantuju stabilno snabdevanje energetskih kompanija.
Cene u tim ugovorima vezane su za referentne pokazatelje poput američkog Henry Hub indeksa ili cene nafte Brent.
Autori pisma upozoravaju da oslanjanje na mogućnost da države članice EU jednostavno ne primenjuju propise ne rešava pravne i finansijske rizike povezane sa ugovorima vrednim više desetina milijardi evra.
Kako navode, ni izvoznici ni uvoznici nisu spremni da potpisuju ugovore za koje unapred znaju da će biti u suprotnosti sa zakonima Evropske unije.
Tri zahteva Briselu
Ministri traže tri konkretne mere:
- privremeno odlaganje primene uredbe kako bi se razvila metodologija prihvatljiva za sve strane;
- zaštitu novih ugovora potpisanih tokom prelaznog perioda;
- ukidanje kazni za neusklađenost dok traje prilagođavanje novim pravilima.
Kako ističu, oni ne traže odustajanje od smanjenja emisija metana, već realan vremenski okvir koji odgovara stvarnom stanju svetske energetske infrastrukture.
Izbor između ideologije i stvarnosti
Autori upozoravaju da ovo nije pitanje samo Sjedinjenih Država, već globalne energetske bezbednosti.
Prema njihovim navodima, tvrdnja da Evropa može bez posledica da nastavi energetsku tranziciju uz oslanjanje na prirodni gas predstavlja iluziju. Ali još opasnija bila bi odluka da se taj izvor energije prekine pre nego što vodonik postane održiva alternativa.
Evropska unija, navodi se, ima veoma malo vremena da izmeni uredbu, jer su uvoznici već počeli da kupuju naftu i prirodni gas namenjene isporuci tokom 2027. godine.
Za sada, zaključuju autori, ne postoji održiv način da se ispune zahtevi novih propisa.
Brisel će morati da bira između regulatornih ambicija i fizičke realnosti snabdevanja čitavog kontinenta energijom.
„Vodonik će možda biti spreman za deset ili dvadeset godina. Zima dolazi svake godine. Izbor ne bi trebalo da bude težak. Ali u eho-komori evropske klimatske politike zdrav razum često gubi bitku od ideologije“, zaključuje se u tekstu.
