Amerika je postala zombi država
„Svaka nacija dobija vladu koju zaslužuje“, napisao je filozof Žozef de Mestr, a nekima je sada teško da to prihvate. De Mestrova moralna interpretacija politike priznaje izuzetke, ali Sjedinjene Države 2023. nisu jedna od njih. Plima lošeg obrazovanja i korupcije urušava kulturne i ustavne stubove koji su posle građanskog rata držali SAD izvan haosa.
Američki režim je postao bezobrazna teatrokratija u kojoj politički akteri igraju glavne likove u odvratnoj farsi. Uoči izbora 2024. Donald Tramp glumi progonjenog spasioca, a Džo Bajden pravednog branioca američke republike. Nema veze što je Tramp egoista i impulsivan do granice gluposti, da je Bajden senilan i očigledno korumpiran, i da su obojica ova hvalisavi, bezobrazni starci prevaranti i basnoslovci. Ovi poroci ne smetaju njihovim besnim sledbenicima, koji vole svog čoveka(svoj izbor) upravo zato što on nije onaj omraženi drugi. Tramp i Bajden ne mogu i neće biti razdvojeni; svakom je potreban njegov protivnik kao što je čekiću potreban ekser. A iznad jadnog spektakla sede mediji željni klikova, hraneći se neredima i birajući favorite poput lešinarskih paganskih bogova.
Ova drama političke dekadencije prkosi lakoj kategorizaciji. Aristotel je pisao da tragedija oslikava ljude koji su bolji, a komedija gori od nas gledalaca. Bajden i Tramp su svakako gori od onih koji su ih izglasali na funkciju, ali nisu nimalo smešni. Njihove ludorije su odvratne, a njihova glupost neprijatna. Posmatrajući njih i horske vođe koji ih prate u njihovom vozu — trzave lutke poput Rudija Đulijanija koji se znoji kada mu curi farba za kosu, ili Entonija Faučija koji tvrdi da je on otelotvorenje nauke — Amerikanci osećaju samo stid i strah, bez katarzičnog oslobađanja smeha ili suza.
Ove zarobljene emocije izviru iz istog izvora. Oni su visceralni odgovori na smrt koja se približava starenjem američkog eksperimenta uređene slobode. Problem prevazilazi predsedničku demenciju. Američki Senat (od latinskog senek, „star“) više liči na čekaonicu gerijatrijskog neurologa nego na savet mudrih staraca. Tu je Mič Mekonel, sklon padovima i smrzavanju; vezana za invalidska kolica i zbunjena Dajan Fajnštajn; i Džon Feterman, koji je sa samo 53 godine manje sposoban za javnu službu od bilo kog drugog člana tog ranije velikog tela. Kao da je C-SPAN, mreža koja prenosi kongresna saslušanja, umesto toga odlučila da emituje apsurdističke, postapokaliptične horore.
Zombifikacija Kapitola — da ne pominjemo američke gradske ulice, koje su postale stalni logori ošamućenih i uznemirenih — samo je simptom osnovne bolesti. Kao i sve institucije, i politika se raspada bez redovnih infuzija konstruktivne energije. Moderna demokratija je zdrava samo ako njene glavne stranke organski rastu iz svojih birača, zastupajući njihove interese navikom i sklonošću čak i više nego svesnim naporom.
Propast Lažnog mesa! Beyond Meat prijavio pad prihoda od 31%! “Krivi su oni koji unose sumnju u kvalitet” https://t.co/Y8Ob3E6ooI
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) August 8, 2023
Ali osnovna politika kojoj se Tokvil divio kada je posetio SAD 1830-ih davno je ustupila mesto astroturfovanju tehnokratskog menadžerstva odozgo nadole. Naše vladajuće elite ne predstavljaju nikoga osim sebe i svoje prijatelje, i ne regulišu šokove u sistemu. Pobunjenički kandidati kao što su Robert Kenedi mlađi i Vivek Ramasvami, čije javno uzdizanje zbog zabrinutosti mnogih Amerikanaca ima za cilj revitalizaciju nacionalne politike, cenzurisani su i naišli su na aktivan otpor, čak i od strane njihovih sopstvenih partija.
Izvori individualne i društvene vitalnosti nisu samo u politici presušili. U Americi je sve manje dece da bi reprodukovali sebe i porodice koje su ih negovale. Štaviše, naše javne škole su u velikoj meri prestale da prenose akumulirano znanje i civilizacijsku mudrost prošlosti deci koju imamo. Ukus za istorijsko odbacivanje zavladao je širom kulture, što je navelo kustose da „kontekstualizuju“ umetnost, gradske vlasti da uklone statue, fakultete da preimenuju zgrade, a izdavače da cenzurišu ili prepljavaju knjige. Ali kreativnost vene kada prestane da se hrani oksigeniranom krvlju tradicije. Nije ni čudo što Holivud sve više kanibalizuje svoje nasleđe prepravljajući stare filmove u nove „plastične“ scenarije.
Tehnologija je pogoršala našu nacionalnu svest. Postali smo stanice za punjenje naših pametnih telefona, koji crpe psihičku energiju upornim ometanjima i preopterećenjem informacijama-brbljanjem. Video pozivi i rad od kuće ograničavaju lične interakcije sa stvarnim postojećim pojedincima, koji bi inače bili zajedno veći deo nedelje. Ciljano oglašavanje, fino podešeni algoritmi i politički slojeviti društveni mediji naglo smanjuju našu izloženost novim idejama. Zatvaramo se u sopstvene privatne pećine, posmatrajući treperave slike u mraku.
AI modeli učenja jezika nude parabolu upozorenja o ovim većim kulturnim razvojima. Programi kao što je ChatGPT, čije pisanje ostaje formulisano i podložno greškama, uče tako što prolaze kroz more digitalizovanog teksta, čiji se sve veći udeo sastoji od sadržaja generisanog veštačkom inteligencijom. Predvidljivi rezultat ove petlje povratnih informacija je vrsta izjednačavanja koju smo videli u institucijama. Kao novine koje piju svoje mastilo – a koje ne piju ovih dana? — njihov proizvod može samo da se pogorša.
Kulturna iscrpljenost, socijalno povlačenje i opšte slabljenje životnih snaga su praktičan izraz volje ni za šta. Za ovo duhovno i intelektualno stanje postoji naziv, a to je nihilizam. Nihilizam je demonski do te mere da je volja ni za čim i dalje volja, životna sila. To što je samo negativna nikako ne umiruje, jer je lakše i ekonomičnije rušiti nego graditi. Uništavanje je dramatično i ostvaruje iluziju vitalnosti sa relativno malo energije. I ko u ovom apokaliptičnom vremenu, uključujući i nihilistu, ne želi da se oseća čak ni malo živim?
