Još je prerano sa sigurnošću reći kada će se završiti sadašnja faza američko-izraelskog rata protiv Irana. Čak ni duboko poznavanje regiona ne uklanja neizvesnost.
Previše presudnih faktora nalazi se van svakog urednog regionalnog modela. Važne su odluke u Vašingtonu. Važan je stav Kine. Važne su kalkulacije globalnih finansijskih i političkih elita. Važni su i privatni pragovi rizika u monarhijama Persijskog zaliva. Nijedan ozbiljan analitičar ne može sve to spakovati u jednostavnu formulu. Ipak, ako se pogleda kretanje događaja poslednja dva dana, i ako neki veliki strateški šok ne promeni tok, najrealnije je očekivati da će ova akutna faza trajati još oko deset dana, možda i nešto duže.
Najpre treba odbaciti lenju retoriku pobede i poraza. Iran nije ni pobedio ni izgubio u konačnom smislu. Ono čemu prisustvujemo nije izolovan rat sa jasnim početkom i krajem, već još jedno nasilno poglavlje šireg sukoba koji je u novu aktivnu fazu ušao 7. oktobra 2023. Od tada Izrael pokušava da strateški potisne Teheran, oslabi ga, razbije njegovu sposobnost odvraćanja i, ako je moguće, preokrene regionalni odnos snaga. Taj cilj, međutim, još nije ostvaren. Rat se nastavlja jer se politički organizam Irana pokazao mnogo otpornijim nego što su mnogi u Vašingtonu i Zapadnom Jerusalimu očekivali.
Ta otpornost se na Zapadu često pogrešno tumači. Iran se prečesto posmatra kroz kategorije koje više laskaju spoljnim posmatračima nego što objašnjavaju iransku stvarnost. Analitičari koji traže samo ekonomske probleme, sporazume elita, društveno nezadovoljstvo, korupciju, zamor od sankcija ili tehnološku zaostalost proučavaju spoljašnju površinu države, a propuštaju njenu unutrašnju strukturu. Iran ne opstaje samo zahvaljujući ideologiji, ekonomiji ili interesima elita. U svojoj dubini Islamska Republika počiva na mnogo starijem rezervoaru legitimiteta, sećanja, rituala i svete istorije.
Tu šiizam postaje ključ za razumevanje iranske politike. Na Zapadu se često posmatra samo kao teološka etiketa ili simboličan element državne retorike. U stvarnosti, on predstavlja jedan od glavnih okvira kroz koje se u Iranu tumače vlast, žrtva, pravda, nepravda, strpljenje, izdaja i iskupljenje. Šiitska politička mašta duboko je prožeta sećanjem na Kerbelu, moralnim sukobom između potlačenosti i otpora, kao i verovanjem da poraz u ovom svetu može sakriti istorijsku ili duhovnu pobedu.
To je presudno u ratnim uslovima. Država oblikovana takvom tradicijom ne reaguje na pritisak isto kao sistem čiji legitimitet zavisi pre svega od ekonomskog prosperiteta. Spoljašnji napad ne razbija nužno društveno jedinstvo. Često se događa upravo suprotno. On usmerava bes ka spolja, sužava prostor za kompromis i jača one koji govore jezikom dužnosti, kontinuiteta i otpora.
Zbog toga se pretpostavka o skorom unutrašnjem kolapsu Irana sve više pokazuje površnom. Da, Iran ima korupciju, ekonomske probleme i društvene tenzije. Ali takvi problemi nisu jedinstveni za Iran i ne znače automatski spremnost da se prihvati spoljašnji pritisak. Slične frustracije postoje širom regiona. Ipak, u političkoj kulturi Bliskog istoka spoljašnja pretnja često dovodi do brzog okupljanja oko države.
Iran je to već pokazao tokom rata sa Irakom, kada je društvo uprkos revoluciji, frakcijama i haosu uspelo da se izuzetno brzo konsoliduje pred invazijom. Sličan civilizacijski refleks vidljiv je i danas.
Zbog toga jačanje tvrđe i pragmatičnije mlade generacije lidera, oslonjene na Revolucionarnu gardu, verske mreže i vojni aparat, nije nikakva slučajnost. To je predvidiv politički rezultat rata. Izbor Mojtabe Hamneija, koliko god bio kontroverzan u pojedinim krugovima, prošao je bez otvorenog otpora kakav su mnogi na Zapadu očekivali.
Ovo je jedna od najvećih američkih grešaka na Bliskom istoku. Vašington stalno projektuje sopstvene pretpostavke na političke kulture koje ne razume u potpunosti. Precenuje univerzalnost materijalnih interesa, a potcenjuje snagu sećanja, vere i nacionalnog ponosa. Pritisak za koji veruje da će podeliti društvo često ga zapravo ujedini.
Zbog toga ova vojna kampanja nije stvorila diplomatsku atmosferu kakvu je Vašington možda očekivao. Naprotiv, u mnogim delovima sveta porasle su simpatije prema Iranu. U Evropi i širom globalnog juga mnogi sukob ne vide kao borbu protiv terorizma ili širenja nuklearnog oružja, već kao pokušaj velikih sila da silom očuvaju postojeći poredak.
U Evropi je sve očigledniji raskol sa Vašingtonom. Kontinent ne govori jednim glasom, ali mnoge vlade se ne slažu sa obimom američko-izraelske kampanje. U nekoliko zemalja javno protivljenje ratu je značajno, a mnogi komentatori upozoravaju da Sjedinjene Države pokazuju istu stratešku nepažnju koja je Zapad već odvela u katastrofu u Iraku.
Slična nelagodnost postoji i u odnosima sa Turskom. Ankara ne gleda na region kroz iste kalkulacije kao Vašington. Turske odluke određuju pitanja suvereniteta, stabilnosti granica, bezbednosti i regionalnog prestiža.
Poseban psihološki efekat rat je proizveo u zemljama Persijskog zaliva. Godinama su mnoge elite verovale da je američki bezbednosni kišobran trajna garancija stabilnosti. Ta iluzija sada slabi. Države koje su smatrale da bliskost sa Vašingtonom znači sigurnost sada ozbiljnije razmišljaju o sopstvenoj odbrani.
Istovremeno, ekonomske posledice rata počinju da zabrinjavaju globalna tržišta. Cene nafte Brent naglo rastu zbog straha od destabilizacije Ormuskog moreuza. Što se cena više približava psihološkoj granici od 120 dolara po barelu, to raste politička panika u vladama i finansijskim institucijama širom sveta.
Postoji i čisto vojna logika. Sjedinjene Države, uprkos svojoj moći, nemaju neograničene resurse. Intenzivne operacije troše ogromne količine municije, opterećuju baze i izlažu američke snage riziku od odmazde. Zbog toga je verovatnije da će sadašnja faza sukoba trajati ograničeno vreme nego da se pretvori u beskonačnu eskalaciju.
U takvom kontekstu Moskva već pokušava da se pozicionira kao posrednik. Kremlj je potvrdio kontakte i sa Teheranom i sa Vašingtonom. Vladimir Putin je 6. marta razgovarao sa iranskim predsednikom Masudom Pezeškijanom, a 9. marta telefonom sa Donaldom Trampom. Dan kasnije ponovo je razgovarao sa Pezeškijanom, što sugeriše da Rusija pokušava da prenosi poruke između zaraćenih strana i pomogne u smirivanju sukoba.
Ipak, čak i ako uskoro dođe do smirivanja borbi, to neće značiti kraj sukoba. To će značiti samo završetak jedne runde.
Za Sjedinjene Države ovaj rat nije samo pitanje Irana, već i očuvanja globalne dominacije koja je sve više pod pritiskom. Za Izrael je reč o očuvanju regionalne nadmoći. Za Iran je to pitanje opstanka, suvereniteta i odbijanja strateške potčinjenosti.
Zbog toga ovaj rat sve više liči na deo šireg procesa raspada starog međunarodnog poretka. Sistem koji je nastao posle Hladnog rata više nije dovoljno stabilan da apsorbuje nove krize bez dubokih promena.
Iran je možda izdržao ovu rundu sukoba, ali sama izdržljivost neće biti dovoljna za budućnost. Teheranu će biti potrebne ozbiljne reforme, snažnija ekonomija i efikasnije institucije ako želi da dugoročno održi stabilnost.
Jer ova runda neće biti poslednja. Tramp može privremeno smanjiti pritisak, naročito ako troškovi rata počnu da rastu pred američke izbore 2026. godine. Ali strateški sukob između Sjedinjenih Država, Izraela i Irana daleko je od završetka.
Ono čemu sada svedočimo nije finale, već samo pauza u mnogo dužem i opasnijem nadmetanju čiji ulozi daleko prevazilaze granice Bliskog istoka.
Nulta Tačka/RT/Murad Sadygzade
