Док Аустралију и даље потресају претње радикалног исламизма, политички врх земље све отвореније се окреће контроли говора и додатном пооштравању закона о оружју за грађане који поштују закон — уз јасно признање да је ограничавање слободе изражавања неопходно ради очувања мултикултуралне политике.
Премијерка савезне државе Викторија, Џасинта Алан, представила је свеобухватан план за борбу против, како тврди, растућег антисемитизма. Међутим, предложене мере заобилазе суштински проблем — неконтролисани радикални исламизам који стоји иза недавних напада — и фокус пребацују на разоткривање анонимних корисника друштвених мрежа и ревизију закона о оружју.
На заједничкој конференцији за медије, Аланова је најавила закон који би обавезао друштвене мреже да открију идентитет власника анонимних налога оптужених за ширење „мржње“.
„Према викторијанском грађанском систему против клевета, јавног вређања и мржње, који почиње да се примењује 2026. године, аутор увредљиве изјаве мора бити идентификован и позван на одговорност“, изјавила је она.
Додала је да власти „препознају да анонимност може да штити кукавице које се крију иза лажних профила како би шириле мржњу и изазивале страх“, нагласивши да ће Викторија „предводити доношење нових закона који ће друштвене мреже и анонимне кориснике позвати на одговорност“, као и да ће бити именован „угледни правник“ ради припреме законодавног оквира.
Ове мере долазе након стравичног напада на плажи Бонди, у којем су пакистански радикали повезани са ИСИС-ом убили 16 људи, међу којима и Јевреје који су обележавали Хануку. Ипак, уместо да се суоче са увозом радикалних идеологија кроз порозне границе, одговор Аланове одражава исто скретање пажње које је уочљиво и код савезних власти.
Аланова је најавила и ревизију закона о оружју у Викторији, именујући бившег главног полицијског комесара Кена Леја да испита начине за њихово додатно „пооштравање“. Овај потез уклапа се у шири национални притисак за још строжу контролу, иако Аустралија већ има једне од најрестриктивнијих закона о оружју на свету — што поново показује да разоружавање грађана не зауставља одлучне терористе.
Влада Викторије такође планира да полицији додели нова овлашћења за забрану протеста након терористичких инцидената, по узору на Нови Јужни Велс. Иако се мере формално представљају као борба против антисемитизма, њихов тајминг — одмах после исламистичког масакра — јасно указује на избегавање директног суочавања са радикалним исламом.
Уместо тога, политичари попут Аланове и премијера Аустралије Ентонија Албанезеа упорно истичу „десничарске екстремисте“ и „неонацисте“ као главну претњу. У данима након напада у Бондију, Албанезе је упозоравао на „раст десничарског екстремизма“, иако су мотиви нападача били недвосмислено исламистички.
Ова неспремност да се радикални исламизам именује директно и даље је присутна. Снимци са недавних конференција за медије показују како лидери избегавају питања о исламској радикализацији, замењујући их нејасним упозорењима о „екстремизму са свих страна“, али уз стални фокус на крајњу десницу. Тако је Албанезе, у гостовању на Скај њузу, поново говорио о „неонацистима“ на протестима, док обавештајне службе готово сваке недеље спречавају исламске терористичке завере.
Како је раније забележено, Албанезе је понављао мантру да је „разноликост наша снага“, у тренутку када је полиција разбила још једну исламску терористичку ћелију на путу ка Сиднеју. У том случају ухапшено је седам осумњичених из Викторије — државе којом управља управо Аланова — што додатно указује на стварне безбедносне ризике које подстиче лабава миграциона политика.
Најновије мере Викторије, укључујући могућу грађанску одговорност друштвених мрежа уколико се анонимни корисници не могу идентификовати, носе обележја ширења надзорне државе. Платформе би могле да се суоче са тужбама због „говора мржње“ објављеног анонимно, чиме би се практично укинула онлајн анонимност за критичаре власти.
У отвореном признању на заједничкој конференцији за медије, премијер Новог Јужног Велса Крис Минс такође је бранио рестриктивне законе о говору, директно их повезујући са очувањем мултикултурализма у условима растућих тензија.
Минс је одбацио позиве за укидање закона о клевети, рекавши:
„Било је оних у парламенту који су агитовали да се ти закони пониште и уклоне из правних аката.“
Упозорио је:
„Размислите какву би отровну поруку то послало заједници Новог Јужног Велса.“
Обраћајући се противницима, додао је:
„Заговорници тих промена морају да објасне шта желе да људи имају право да говоре. Какву врсту расистичког злостављања желе да виде или да буде законито на улицама Сиднеја?“
Минс је отворено упоредио Аустралију са Сједињеним Америчким Државама, изјавивши:
„Јасно сам рекао од почетка — ми немамо исте законе о слободи говора као САД. Разлог је тај што желимо да очувамо нашу мултикултуралну заједницу и да људи живе у миру, без говора мржње какве видимо широм света.“
Снимак, који се масовно дели на мрежи Икс, јасно показује да политички лидери слободу говора доживљавају као претњу свом моделу увезене разноликости — бирајући цензуру уместо суочавања са исламским насиљем које подрива јавну безбедност.
Клизање Аустралије ка ауторитаризму убрзава се док власт користи трагедије као изговор за ућуткивање неслагања. Од обрачуна са „говором мржње“ до нових ограничења оружја, фокус остаје на контроли грађана, а не на заштити граница од радикала.
Историја нас учи да жртвовање слобода у име наводне „безбедности“ никада не завршава добро. Истинска сигурност захтева директно суочавање са претњом — а не скривање иза закона који кажњавају говор и разоружавају невине.
