Braunston Institut: Dvadeset mračnih činjenica otkrivenih posle zaključavanja
Sada je uobičajeno govoriti o prethodnim vremenima za razliku od vremena posle. Prekretnica je, naravno, bila 16. mart 2020, dan kada je rečeno da treba samo 15 dana za izravnavanje krivulje, iako su autoritarni trendovi prethodili tome. Prava su odjednom široko ugušena, čak i verska prava. Rečeno nam je da svaki aspekt našeg života vodimo u skladu sa prioritetima biomedicinske bezbednosti države.
Vrlo malo ljudi je očekivalo tako šokantan razvoj događaja. Bio je to početak novog rata koji je vodila država, a neprijatelj je bio nešto što nismo mogli da vidimo i stoga je mogao biti bilo gde. Niko nikada nije sumnjao u sveprisutnost potencijalno opasnih patogena, ali sada nam je rečeno da sam život u potpunosti zavisi od izbegavanja njih i da bi jedini vodič za dalje bile javne zdravstvene vlasti.
Sve se promenilo. Ništa nije isto. Trauma je stvarna i trajna. Otkriveno je da je tvrdnja o „15 dana“ varka. Vanredni slučaj je trajao tri godine, a zatim još nekoliko. Ljudi i mašinerija koji su ovo uradili su i dalje na vlasti. Izabrani na čelu CDC-a ima dugu evidenciju o omogućavanju i navijanju za zatvaranje i sve ono što je usledilo.
To je korisna vežba za sumiranje novih stvari koje smo svi otkrili ovih godina. Oni zajedno objašnjavaju zašto se svet čini drugačijim i zašto se svi osećamo i mislimo drugačije sada nego pre samo nekoliko godina.
Dvadeset užasnih činjenica otkrivenih posle niza mera tokom covid-a
1. Nadzor i cenzura od strane Big Tech-a. Otpor je na kraju došao, ali su bili potrebni meseci i godine. Režim cenzure se spustio na sve glavne društvene platforme, tehnologije dizajnirane sa namerom da nas održe povezanijim i da prošire opseg mišljenja koje možemo da iskusimo. Nismo znali da se to dešava, ali smo na kraju saznali za obračun, zbog čega su se mnogi od nas osećali tako usamljeno. Drugi nas nisu mogli čuti, a ni mi njih. Režim se suočava sa hrabrim sudskim izazovom na mnogim frontovima, ali to traje i danas, a svi osim Tvitera stalno kontrolišu svoje mreže na načine koji su nepredvidivo autoritarni. Sada imamo čvrste dokaze da su svi uhvaćeni u tome što rade.
2. Moć i uticaj Big Pharma. Bio je april 2020. kada me je neko pitao da li je cilj vakcina koju je proizveo farmaceutski kartel zaista stoji iza zatvaranja. Ideja bi bila da nas zastraše i unište nam živote dok ne budemo molili za vakcine. Mislio sam da je cela ideja suluda i da korupcija nikako ne može da dostigne ovoliko. Pogrešio sam. Farmaceutske kompanije su radile na vakcini od januara te godine i pozivali su na svaki oblik kupljenog uticaja da ih na kraju učine obaveznim. Sada znamo da su glavni regulatori u potpunosti u vlasništvu i pod kontrolom, do te mere da neophodnost, bezbednost i efikasnost zapravo nisu bitni.
3. Vladina propaganda velikih medija. Bilo je nemilosrdno od prvog dana: glavni mediji su se pokazali kao tvrdokorne pristalice Entonija Faučija. Moćnici koji su mogli da prisluškuju Njujork tajms, Nacionalni javni radio, Vašington post i sve ostale, kad god i kako hoće. Kasnije su mediji određeni da demonizuju one koji su kršili karantine, odbijali maske i odupirali se vakcinaciji. Nestala je ideja da „demokratija umire u mraku“, a „podaci“ su zamenjeni samim mrakom i stalnom propagandom. Nisu pokazali pravu radoznalost druge strane. Sama Velika Baringtonova deklaracija počela je kao pokušaj da se obrazuju novinari, ali samo se nekolicina usudila da se pojavi. Sada shvatamo: i mejnstrim mediji su u potpunom vlasništvu i potpuno kompromitovani. Oni su već znali šta da prijave i kako da prijave. Ništa drugo nije bilo važno.
4. Korupcija javnog zdravlja. Ko bi pri zdravoj pameti mogao predvideti da će CDC i NIH, da ne pominjemo Svetsku zdravstvenu organizaciju, biti raspoređeni kao radnici na prvoj liniji u nametanju totalitarne kontrole? Neki posmatrači su to možda i predvideli, ali neverovatno. Ali u stvari, ove agencije su bile odgovorne za sve apsurdne protokole od zatvaranja bolnica do slučajeva koji nisu zaraženi Covidom, postavljanja pleksiglasa svuda, držanja zatvorenih škola, demonizovanja terapije prenamenom lekova, maskiranja mališana i prinudnog vakcinisanja. Nisu znali granice svojoj moći. Oni su se otkrili kao verni agenti hegemona.
5. Konsolidacija industrije. Slobodno preduzetništvo bi trebalo da bude besplatno, ali kada su radnici, industrije i brendovi bili podeljeni na suštinske i nebitne, gde je bila pobuna u velikom biznisu? Oni nisu bili tamo. Pokazali su se spremnim da profit stave ispred sistema konkurencije. Sve dok su imali koristi od sistema konsolidacije, kartelizacije i centralizacije, bili su u redu sa tim. Velike prodavnice su morale da zbrišu konkurenciju i da steknu polugu u industrijskom položaju. Isto je sa platformama za učenje na daljinu i digitalnom tehnologijom. Najveći biznisi su se pokazali kao najgori neprijatelji pravog kapitalizma i najveći prijatelji korporativizma. Što se tiče umetnosti i muzike: sada znamo da ih elite smatraju nečim što nije neophodno.
6. Uticaj i moć administrativne države. Ustav je uspostavio tri grane vlasti, ali nijedna od njih nije upravljala zatvaranjem. Umesto toga, to je bio četvrti ogranak koji je izrastao tokom decenija, stalna klasa birokrata koju niko nije birao i niko iz javnosti ne kontroliše. Ovi stalni „stručnjaci“ su bili potpuno oslobođeni odgovornosti bez ikakve provere njihove moći, a oni su iz sata u sat pravili protokole i sprovodili ih dok su zakonodavna tela, sudije, pa čak i predsednici i guverneri stajali nemoćni i sa strahopoštovanjem. Sada znamo da je 13. marta 2020. godine došlo do državnog udara koji je svu vlast preneo na državu nacionalne bezbednosti, ali to tada sigurno nismo znali. Edikt je bio poverljiv. Administrativna država i dalje vlada.
7. Kukavičluk intelektualaca. Intelektualci su najslobodniji da govore svoje mišljenje od bilo koje druge grupe. Zaista, to je njihov posao. Umesto toga, uglavnom su ćutali. Ovo je važilo za desničare i levičare. Stručnjaci i naučnici su se složili sa najneverovatnijim napadima na ljudska prava u ovoj generaciji, ako ne i u celom živom sećanju. Zapošljavamo te ljude da budu nezavisni, ali oni su se pokazali kao sve samo ne to. Bili smo šokirani dok su čak i slavni građanski libertarijanci gledali u patnju i govorili „Ovo je u redu“. Čitava generacija među njima je danas potpuno diskreditovana. Uzgred, nekolicina koji su digli glas, nazivani su užasnim imenima i često su ostajali bez posla. Drugi su primetili ovu realnost i odlučili da se ponašaju drugačije, odnosno da ćute ili ponavljaju narativ vladajuće klase.
8. Malodušnost univerziteta. Poreklo moderne akademije je iz utočišta od rata i kuge kako bi velike ideje mogle da prežive i najgora vremena. Većina univerziteta – samo nekolicina izuzetaka – potpuno se složila sa režimom. Zatvorili su svoja vrata. Zaključali su studente u svojim domovima. Nisu hteli da drže đacima lično predavanja već samo online. Onda su usledile vakcine. Milioni su ih nepotrebno primili i mogli su da odbiju samo pod pretnjom da će biti izbačeni sa studija. Pokazali su potpuni nedostatak principa. Studenti to treba da imaju na umu, kao i roditelji koji razmišljaju gde da pošalju svoje maturante sledeće godine.
👉 Na Tur de Fransu povratak strogih ograničenja protiv COVID-a: Nošenje maski, socijalno distanciranje https://t.co/Z15ytFaJIS
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) June 7, 2023
9. Bezkičmenost tink tenkova. Posao ovih ogromnih neprofitnih organizacija je da testiraju granice prihvatljivog mišljenja i vode politiku i intelektualni svet u pravcu napretka za sve. Takođe bi trebalo da budu nezavisni. Oni ne zavise od školarine ili političke naklonosti. Oni mogu biti hrabri i principijelni. Pa gde su oni bili? Gotovo bez izuzetka, oni su se uzdržali ili postali apologeti režima izolacije. Čekali su i čekali dok se obala ne razbistri, a onda su izvukli mala mišljenja koja su imala mali uticaj. Da li su samo bili stidljivi? Malo verovatno. Finansijski podaci govore drugu priču. Njih podržavaju upravo one industrije koje su imale koristi od ove politike. Donatori koji veruju u slobodu treba to da imaju na umu!
10. Ludilo gomile. Svi smo čitali klasičnu knjigu Ekstraordinarne popularne zablude i ludilo gomile, ali smo mislili da je to hronika prošlosti i verovatno nemoguće sada. Ali za trenutak, gomila ljudi je pala u srednjovekovnu paniku, loveći one koji ne ispunjavaju uslove i skrivajući se od nevidljivih uticaja. Imali su misiju. Provlačili su disidente kroz blato i procenjivali one koji ne ispunjavaju uslove. Ništa od ovoga se inače ne bi dogodilo. Kao i u kulturnoj revoluciji u Kini, ovi potencijalni pripadnici Crvene garde postali su pešaci za državu. Knjiga Matijasa Desmeta o masovnom formiranju sada predstavlja klasično objašnjenje kako stanovništvo lišeno smislenih života može da pretvori ove vrste političkih ludila u obmanute krstaške ratove. Na to je pristala većina naših prijatelja i komšija.
11. Nedostatak ideološkog ubeđenja i desnice i levice. I desnica i levica su izdali svoje ideale. Desnica je napustila svoju naklonost prema ograničenoj slobodi vlade, slobodnom preduzetništvu i vladavini zakona. A levica se okrenula protiv svog tradicionalnog stava za građanske slobode, jednake slobode za sve i slobodu govora. Svi su postali kompromitovani, i svi su izmislili lažna obrazloženja za ovu patetičnu situaciju. Da je sve ovo počelo pod demokratom, republikanci bi vrištali. Umesto toga, utihnuli su. Onda je Covid režim prešao na demokratu i tako su oni ćutali dok su republikanci, postiđeni prethodnim ćutanjem, ćutali predugo. Obe strane su se sve vreme pokazale neefikasne i bezube.
12. Sadizam vladajuće klase. Deca su na nekim lokacijama bila uskraćena za godinu ili dve škole. Ljudi su propustili medicinsku dijagnostiku. Venčanja i sahrane su bile na Zoom-u. Starci su bili primorani na očajničku usamljenost. Stradala je sirotinja. Ljudi su se okrenuli zloupotrebi supstanci i nabacili dodatne kilograme. Radnička klasa je bila eksploatisana. Mala preduzeća su uništena. Milioni su bili primorani da se presele, a milioni su bili raseljeni sa svojih radnih mesta. Vladajuća klasa koja je reklamirala svoj divni altruizam i javnu duhovitost postala je ćutljiva i potpuno zanemarila svu ovu patnju. Čak i kada su se pojavili podaci o idejama o samoubistvu i mentalnim bolestima od usamljenosti, nije bilo nikakve razlike. Nisu mogli da se zabrinu. Ništa nisu promenili. Škole su ostale zatvorene, a ograničenja putovanja su ostala na snazi. Oni koji su na to ukazivali nazvani su strašnim imenima. Bio je to oblik grotesknog sadizma za koji nismo znali da su sposobni.
13. Problem velike klasne nejednakosti iz stvarnog života. Da li bi se išta od ovoga dogodilo pre 20 godina kada trećina radne snage nije bila dovoljno privilegovana da odnese svoj posao kući i pretvara se da proizvodi sa laptopova? Sumnjivo. Ali do 2020. godine razvila se nova klasa koja je bila potpuno odvojena od života onih koji rade fizički posao. Ali nadklasu nije bilo briga što su se morali hrabro i prvi suočiti sa virusom. Ovi radnici i seljaci nisu imali privilegije i očigledno nisu bili mnogo važni. Kada je došlo vreme za vakcine, nadklasa je želela da ih dobiju i njihovi zdravstveni radnici, piloti i dostavljači, sve u interesu pročišćavanja društva od virusa. Ispostavilo se da ogromne nejednakosti u bogatstvu čine veliku razliku u političkim ishodima, posebno kada je jedna klasa prinuđena da služi drugoj u izolaciji.
14. Labavost i korumpiranost javnog obrazovanja. Univerzalno obrazovanje je bilo najponosnije dostignuće progresivaca pre sto godina. Svi smo pretpostavili da je to jedina stvar koja će biti zaštićena iznad svega. Deca nikada ne bi bila žrtvovana. Ali tada su bez dobrog razloga sve škole bile zatvorene. Sindikati koji su predstavljali nastavnike voleli su svoj produženi plaćeni odmor i trudili su se da on traje što je moguće duže, a studenti su sve više zaostajali u studijama. To su škole koje su godinama plaćane poreskim novcem, a niko nije obećavao ni povlastice ni bilo kakvu nadoknadu. Obrazovanje kod kuće je postalo uobičajeno i odjednom postalo obavezno. A kada su se ponovo otvorili, deca su se suočila sa masovnim ućutkivanjem sa maskama.
15. Omogućavanje moći centralnog bankarstva da sve to finansira. Od 12. marta 2020. pa nadalje, Federalne rezerve su upotrebile svu moć da služe kao štamparija Kongresa. Vratili su stope na nulu. Ukinuli su (eliminisali!) obavezne rezerve za banke. Preplavili su privredu svežim novcem, na kraju dostigavši vrhunac od 26 odsto ekspanzije ili ukupno 6,2 biliona dolara. Ovo se, naravno, kasnije pretvorilo u inflaciju cena koja je brzo pojela stvarnu kupovnu moć svih tih besplatnih stimulansa koje je dala vlada, čime je nanela štetu i proizvođačima i potrošačima. Bila je to velika lažna operacija, a sve je to omogućila centralna banka i njena ovlašćenja. Dalje oštećenje strukture proizvodnje došlo je produženjem niskih kamatnih stopa.
16. Plitkost verskih zajednica. Gde su bile crkve i sinagoge? Zatvorili su svoja vrata i držali podalje ljude za koje su se zakleli da će ih braniti. Otkazali su svete dane i proslave praznika. Oni su potpuno i potpuno propustili da protestuju. I zašto? Zato što su išli uz propagandu da je ukidanje njihovih ministarstava u skladu sa prioritetima javnog zdravlja. Pristali su uz tvrdnju države i medija da su njihove religije duboko opasne za javnost. To znači da oni zaista ne veruju u ono u šta tvrde da veruju. Kada je konačno došlo do otvaranja, otkrili su da su se njihove kongregacije dramatično smanjile. Nije ni čudo. A ko od njih nije pristao? Bili su to navodni ludi i čudni: Amiši, otuđeni Mormoni i ortodoksni Jevreji. Koliko su oni nemejnstrim. Kako marginalno! Ali očigledno su bili među jedinima čija je vera bila dovoljno jaka da se odupru zahtevima prinčeva.
17. Ograničenja putovanja. Nismo znali da vlada ima moć da ograniči naša putovanja, ali su to ipak učinili. Prvo je bilo za međunarodna putovanja. Ali onda je postalo i za domaća. Tamo je nekoliko meseci bilo teško preći državne granice zbog zahteva da su svi koji su to uradili morali da budu u karantinu na dve nedelje. Bilo je čudno jer nismo znali šta je, a šta nije legalno, niti smo znali mehanizam sprovođenja. Ispostavilo se da je to bila vežba za ono što sada znamo da zaista žele, a to su gradovi od 15 minuta. Očigledno je da je ljude u pokretu teže kontrolisati i potčiniti. Bili smo usmereni prema srednjovekovnom i plemenskom postojanju tako da naši gospodari mogu da nas prate.
18. Tolerancija za segregaciju. Unos vakcine je svakako bio nesrazmeran rasi i prihodima. Išla je bogatija i bela populacija, ali oko 40 odsto nebelih i siromašnijih zajednica nije verovalo u vakcinu i odbilo je. To nije sprečilo 5 velikih gradova da nametnu segregaciju vakcina i sprovedu je uz pomoć policije. Neko vreme, veliki gradovi su bili odvojeni sa različitim uticajem po rasi. Ne sećam se nijednog članka u tiražnim novinama koji je ukazao na to, a još manje osudio. Toliko o javnom radu i toliko o prosvetljenju! Ispostavilo se da je segregacija sasvim u redu sve dok se uklapa u prioritete vlade – isto sada kao što je bilo u lošim prošlim vremenima.
19. Cilj sistema društvenih kredita. Nije paranoja spekulisati da se sva ova segregacija zapravo odnosila na stvaranje sistema pasoša za vakcinu koji bi vodio nacionalnu bazu, onu koju oni veoma žele da implementiraju. A deo ovoga je pravi i dugoročni cilj stvaranja socijalnog kreditnog sistema u kineskom stilu koji bi učinio da vaše učešće u ekonomskom i društvenom životu zavisi od političke usklađenosti. KPK je savladala veštinu i nametnula totalitarnu kontrolu. Sada sigurno znamo da su glavni aspekti odgovora na pandemiju bili planirani u Pekingu i nametnuti uticajem kineske vladajuće klase. Potpuno je razumno pretpostaviti da je to pravi cilj vakcinalnih pasoša, pa čak i digitalne valute Centralne banke.
20. Korporativizam kao sistem pod kojim živimo daje lažnu masku postojećim ideološkim sistemima. Tokom mnogih generacija, velika debata je bila između kapitalizma i socijalizma. Sve vreme nas je mimoišao pravi cilj: institucionalizacija međuratne korporativne države. Ovde je imovina nominalno privatna i koncentrisana samo u vrhunskim industrijama u glavnim sektorima, ali je pod javnom kontrolom s obzirom na političke prioritete. Ovo nije tradicionalni socijalizam i sigurno nije konkurentski kapitalizam. To je društveni, ekonomski i politički sistem dizajniran od strane vladajuće klase da služi njenim interesima iznad svega. Ovde je glavna pretnja i postojeća realnost, ali je ne razumeju dobro ni desnica ni levica. Čini se da čak ni libertarijanci to ne shvataju: oni su toliko vezani za javnu/privatnu binarnost da su se zaslepili za spajanje ove dve stvari i načine na koje glavni korporativni igrači zapravo pokreću napredak etatizma u sopstvenim interesima.
Ako niste promenili svoje mišljenje u poslednje tri godine, vi ste prorok, ravnodušni ili spavate. Mnogo toga je otkriveno i mnogo se promenilo. Da bismo odgovorili na ove izazove, moramo to učiniti širom otvorenih očiju. Najveće pretnje ljudskoj slobodi danas nisu one iz prošlosti i izmiču lakoj ideološkoj kategorizaciji. Nadalje, moramo priznati da je na mnogo načina potkopana obična ljudska želja da se živi ispunjen život na slobodi. Ako želimo nazad svoje slobode, moramo imati potpuno razumevanje zastrašujućih izazova koji su pred nama.
