Planirana „zabrana konverzije“ Saveta Evrope nije zaštita dece – to je instrument za disciplinovanje građana.
Savet Evrope nalazi se na ivici usvajanja rezolucije koja je formalno usmerena na zaštitu od takozvanih „praksi konverzije“. Međutim, svako ko pročita tekst i ozbiljno shvati njegov politički motiv brzo uviđa da se ovde pre svega ne radi o zaštiti od prisile ili nasilja, već o kontroli legitimne slobode izražavanja. Ovo je još jedan korak ka sistemu u kome se odstupanje od propisane ideologije više ne raspravlja – već se sankcioniše.
Ključni problem leži u širenju definicije. Prakse konverzije više se ne opisuju isključivo kao prisilne mere ili terapije za promenu seksualne orijentacije, već sada obuhvataju svaku radnju ili stav koji ne potvrđuje samoproglašeni „rodni identitet“ ili „rodno izražavanje“. Time se prelazi crvena linija: razlika između zlostavljanja i mišljenja više nije jasno definisana.
Šta to znači u praksi, sasvim je jasno. Svako ko odbija da subjektivni samoopis o sopstvenom polu prihvati kao nepovredivu istinu, od sada se nalazi u sivoj pravnoj zoni. Ne zato što koristi nasilje, ne zato što nekoga prisiljava ili ugrožava – već jednostavno zato što ne potvrđuje. Istina se više ne utvrđuje, već se politički propisuje.
Ova struktura je posebno podmukla jer se ne nameće direktno kroz krivično pravo. Umesto toga, stvara se klima neizvesnosti i straha. Rezolucije Saveta Evrope formalno nisu pravno obavezujuće, ali u praksi funkcionišu kao prethodnica zakonodavstva. One postaju moralna i „pravna“ referentna tačka za sudove, administraciju i aktivističke mreže. Oni koji kasnije budu sankcionisani čuće poznatu rečenicu:
„To je u skladu sa evropskim standardima.“
Pogođeni neće biti nikakvi „ekstremisti“, već obični ljudi:
– roditelji koji žele da svom detetu daju vreme za razmišljanje;
– nastavnici koji objašnjavaju biološke činjenice;
– lekari i terapeuti koji ne žele da automatski potvrđuju;
– zaposleni koji odbijaju da prilagođavaju svoj jezik ideološkim pravilima.
Niko od njih neće morati da bude osuđen da bi bio ućutkan. Sama pretnja je dovoljna. Upozorenja, disciplinski postupci, ukidanje finansiranja, javna diskreditacija – sve to funkcioniše bez zatvorskih kazni. Upravo u tome leži „efikasnost“ ovog savremenog modela kontrole.
Rezolucija namerno koristi neodređene pojmove: „nepotvrđivanje“, „suzbijanje“, „štetna praksa“. To nisu pravno jasne kategorije, već političke fraze koje se mogu tumačiti proizvoljno, u skladu sa trenutnim ideološkim vetrom. Ono što je danas „neprilagođeno“, sutra može postati „opasno“. Tako ne izgleda vladavina prava.
Pravi skandal nije u tome što se štetne, prisilne prakse zabranjuju – to je već široko prihvaćen stav. Pravi skandal je u tome što država počinje da zahteva unutrašnji pristanak. Više nije dovoljno nekoga ostaviti na miru. Potrebna je aktivna afirmacija. Ko odbije – proglašava se problemom.
Time se suštinski menja odnos između građana i vlasti. Građani više nisu nosioci sopstvenih uverenja, već potencijalni disidenti, čiji se govor, stavovi i vaspitanje moraju nadzirati. Sloboda se ne ukida otvoreno – ona se stavlja pod uslov:
Možete reći šta hoćete, dokle god je u skladu sa ideologijom.
Činjenica da se sve ovo sprovodi pod etiketom „ljudskih prava“ ne čini ga manje opasnim – naprotiv. Ljudska prava su nekada bila štit od državne samovolje. Danas se sve češće koriste kao alat za nametanje političkih istina.
Ko misli da je ovo marginalno pitanje, duboko greši. Ovde se radi o osnovnom principu:
Da li građani imaju pravo na drugačiji pogled na stvarnost – ili ne?
Rezolucija Saveta Evrope daje jasan odgovor.
I taj odgovor nije sloboda.
I upravo zato je ovo samo jedan od mnogih razloga zašto Srbi ne smeju sebi da dozvole da postanu deo Evropske unije – sistema koji sve manje toleriše različitost mišljenja, a sve više zahteva ideološku poslušnost.
