Španske vodeće energetske kompanije — Iberdrola, Endesa i EDP — su zapanjene. Nakon nacionalnog nestanka struje koji je 28. aprila pogodio celu Španiju, vlada još nije ponudila jasna objašnjenja niti priznala tehničku odgovornost.
Kompanije, preko poslovne asocijacije Aelec, ukazuju na „iznenađujuće propuste“ u zvaničnoj istrazi. Traže da se u izveštaju uzmu u obzir ekstremni skokovi napona zabeleženi danima pre kvara. Oštro su kritikovali preliminarni izveštaj ENTSO-E, evropske mreže operatera, koji tvrdi da je „sistem radio normalno“ neposredno pre prekida. Istovremeno su zabeležena ozbiljna kolebanja napona koja su premašila bezbednosne granice, izazvala automatska isključenja visokih trafostanica i ključnih rafinerija.
Oni nisu normalni! Gledajte šta rade | Mario Zna | EP. 340
Ovaj događaj nije izolovan incident — već je metafora za nestabilan kurs energetske politike EU. U ime borbe protiv klimatskih promena, Brisel je krenuo u ideološki motivisanu energetsku revoluciju, a ne u realnu prilagođenu tehničkim i ekonomskim uslovima. Projekat REPowerEU — zamišljen kao okretanje Evrope od ruske energije — brzo se pretvorio u nametnutu zelenu agendu, bez realnih alternativa i uz ignorisanje posledica po konkurentnost, stabilnost sistema i dobrobit građana.
Posledica je bila haotična i neplanska tranzicija, dok su građani i preduzeća snosili troškove. Poljoprivreda, transport i industrija već osećaju udar — suočeni sa rastućim troškovima, bez tehnološkog napretka. Nacije poput Nemačke, nakon zatvaranja nuklearnih reaktora, bile su primorane da ponovo pokrenu termoelektrane, što pokazuje kontradikciju politike „zelenog preobražaja“.
Strukturne mane evropske elektro-mreže su jasno iskrsle – ona je projektovana za stabilne izvore poput hidro, gasa i nuklearke. Prirodna nestalnost vetra i sunca uvodi nepredvidive oscilacije. Bez vetra ili sunca proizvodnja pada; kad ima previše – mreža se preoptereti.
U Španiji je to kulminiralo 28. aprila. Tokom jutra u više trafostanica zabeležene su abnormalne naponske oscilacije. Napon je na liniji predviđenoj za 220kV skočio na gotovo 250kV, a druga, za 400kV, dostigla je više od 470kV pre pada sistema. Premda se tvrdilo da je prekid izazvao pad od 2.200 MW u proizvodnji, teorijski sistem može da izdrži gubitak do 3.000 MW bez kolapsa — jasno je da je problem bio ugrađena slabost.
Mladi Evropljani gube veru u demokratiju: Sve veća podrška za promenama režimimahttps://t.co/zDkZf1toLO
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) July 5, 2025
Troškovi tog haosa nisu zanemarljivi. Porodice plaćaju rekordne račune za struju — naročito niži i srednji slojevi. Elektrifikacija transporta, bez pouzdane infrastrukture za punjenje, dodatno opterećuje kućne budžete. Poljoprivrednici i vozači su pod pritiskom skupih investicija koje ne mogu da priušte.
Pored toga, nestanci struje nisu mali događaj – prouzrokovali su višemilionske gubitke u industriji, paralisali bolnice, škole i transport. U Španiji je prekid koštao pet života.
Industrija u centralnoj i južnoj Evropi će teže da izdrži — ne mogu da konkurišu cenama iz SAD ili Azije, pa se kompanije sele ili gase pogone. Paradoksalno, čak i industrije koje promovišu zelenu agendu, poput proizvodnje električnih automobila, trpe. Nekada dominantne automobilske industrije u Nemačkoj i Francuskoj bore se za opstanak dok Kina proizvodi više, bolje i jeftinije. Deindustrijalizacija je postala činjenica, a ne pretnja. Neke levičarske frakcije čak zagovaraju „degrowth“ — planski privredni pad — kao poželjan put.
Ipak, uprkos ogromnim troškovima, Evropa i dalje uvozi rusku energiju, često preko trećih zemalja, i ostaje izložena geopolitčkim pritiscima. Ozbiljnost priče o „energetskoj nezavisnosti“ bledi pred stvarnošću.
Green Deal, obećanje o modernizaciji, postao je politički mit — priča obezvređena propagandom i odbijanjem da se prihvate sopstvene kontradikcije. Građani sve više prepoznaju pravu cenu i počinju da se bune: štrajkovi poljoprivrednika u Holandiji rezultovali su nastankom vladajuće partije, a protesti u drugim evropskim zemljama sve su učestaliji.
Ovo je tek početak. Ove nedelje farmeri su ponovo u Briselu – bore se protiv loših politika.
Energetska tranzicija nije sama po sebi štetna — ali ne sme biti nametnuta dogmom. Potreban je realizam, tehnološki pluralizam, postepeni pristup i spremnost da se kombinuju svi raspoloživi izvori — nuklearna, hidro i gasna energija — dok se zelene tehnologije razvijaju. Održivi napredak se ne postiže negiranjem fizike ili kažnjavanjem građana, već integracijom racionalnih rešenja sa dugoročnom vizijom.
Šta se desilo u Španiji nije greška — već simptom. Evropski energetski model, kako ga nameće Brisel, ne funkcioniše. Hitno je vreme za novu strategiju — zasnovanu na inženjerskom znanju, ekonomiji i zdravom razumu. Evropa ne sme lutati u mraku pod izgovorom ekološkog svetla — još ne zna kako da uključi prekidač.
