Velika Britanija prolazi kroz svojevrsnu ratnu psihozu. Ili, preciznije, politički i medijski establišment podvrgava građane neumornoj propagandnoj kampanji, koja se savremenim NATO rečnikom naziva „kognitivnim ratovanjem“, kako bi stvorio osećaj da se približava rat sa Rusijom.
Kao što se može očekivati, taj rat se, naravno, predstavlja isključivo kao odbrambeni. Poruka je, po propagandnom udžbeniku, jednostavna i neprestano se ponavlja: Velika Britanija je u velikoj opasnosti od ruskog napada i čitavo stanovništvo mora da se pripremi da mu se suprotstavi i pruži otpor.
Pritom se podrazumeva da ponovljena uveravanja Moskve da nema takvu nameru ne menjaju ništa.
Velika Britanija svakako nije jedina u histeriji koju podstiče establišment. Veliki deo Evrope u okviru NATO-a i EU prolazi kroz praktično isti tretman. U Francuskoj je, na primer, predsednik Emanuel Makron sazvao teatralni sastanak na kojem su „sve ruke bile na palubi“, kako bi održao ono što se može opisati jedino kao nacionalno zastrašivanje pričama o „ruskom hibridnom ratovanju“. U Nemačkoj Berlin i vodeći mediji ne prestaju da podgrevaju priču o misterioznom incidentu sa dronovima na aerodromu Lajpcig-Hale.
Ipak, u poslednjih nekoliko nedelja, u moru evropskog širenja panike, Velika Britanija posebno se izdvaja po intenzitetu. Najbizarniji doprinos dao je ultrakonzervativni političar Džejkob Ris-Mog. Udobno smešten ispred kulise koja je odavala sliku tradicionalnog engleskog seoskog gospodina, Ris-Mog je govorio o ratu u narednih nekoliko godina, drevnom Rimu, kao i, što je najvažnije, o „okolnostima u kojima će ljudi možda morati da poginu“. U suprotnom, prema njegovoj poruci, Britaniju bi zadesili propadanje i pad, baš kao Rimljane koji su prepustili plaćenicima da se bore umesto njih i tako izgubili svoje carstvo.
Mnogo je toga što ovde treba razmotriti. Za početak, njegovo pominjanje plaćanja drugima da se bore i ginu mora da je svojevrsna frojdovska omaška. Teško da je ser Džejkob želeo da govori o tome kako je Zapad, uključujući i Veliku Britaniju, finansirao vlasti u Kijevu da svoje građane šalju, po potrebi i nakon prisilne mobilizacije, u pogubni rat preko posrednika protiv Rusije. A poređenje sa Rimskim carstvom? Očigledno se Ris-Mog, dosledan svom stilu, još nije pomirio sa činjenicom da je Britanija svoj imperijalni pad već odavno doživela.
Ipak, koliko god bio neobičan, krajnje konzervativni i višemilionski bogati Ris-Mog savršeno predstavlja trenutni trend britanskog establišmenta. Premijer Endi Bernam je, na primer, iskoristio svoj prvi govor pred Generalnom skupštinom UN u Njujorku da za probleme svoje zemlje ne okrivi, recimo, svog prethodnika i stranačkog kolegu iz laburista Kira Starmera, već Rusiju.
U međuvremenu, kod kuće, Skaj njuz emituje „The Wargame“, bizarnu četvorodelnu „dokumentarnu“ fikciju zasnovanu na pretpostavci da Rusi dolaze. Ne, ovog puta zaista dolaze!
Predstavljena kao svojevrsni „realistični“ prikaz onoga što bi britanska vlada učinila u slučaju da Moskva pokrene niz napada koji postepeno eskaliraju, ova produkcija je, sudeći prema dostupnim kritikama, neobično loš politički spektakl. U njoj se pojavljuju bivši političari koji glume zvezde rijaliti televizije, poput Majkla Gova i Nikole Stardžon, i proživljavaju svoju unutrašnju verziju Toma Klensija, pretvarajući se da su ozbiljni, odlučni i, pre svega, od presudne važnosti za opstanak nacije.
Iako nenamerno smešan, „The Wargame“ očigledno ima značajnu političku podršku i oko njega se podiže velika medijska prašina. Propaganda može istovremeno izgledati smešno i biti veoma štetna. Jer efikasna propaganda je, pre svega, jedna jednostavna stvar: psihološka manipulacija većine od strane manjine. Ovo je upravo takav slučaj. Gledaocima „The Wargame“ servira se glupa, ali efikasno dramatizovana priča, uz čitav paket dobro poznatih, ali moćnih trikova: neizvesnost, šok i, na kraju, uzbudljiva muzika.
Nije iznenađenje što je stav onih koji manipulišu javnošću u najboljem slučaju pokroviteljski. I, da budemo pošteni čak i prema nepodnošljivom Džejkobu Ris-Mogu, koji pažljivo neguje svoju gotovo karikaturalnu sliku engleskog aristokrate, on je prilično iskren u svom prezrivom odnosu prema običnim ljudima i njihovim životima koje smatra potrošnim.
Od njegovog večito tvrdoglavo neusklađenog, ali očigledno skupog krojenog odela do načina govora dosadnog, ali strpljivog direktora škole Iton, iz njega izbija dobro poznata nadmenost više klase.
Kada vam Ris-Mog kaže da ćete možda morati da poginete, znate da zbog toga neće izgubiti san, jer ste vi samo vi, dok je on – pa, on nešto sasvim drugo i, naravno, mnogo bolje. A, kako se ispostavlja, i bogatije.
U intervjuu za Skaj njuz, načelnik britanskog Generalštaba, maršal avijacije ser Ričard Najton, otkrio je manje ekscentričan, ali podjednako podmukao pristup širokim masama. Govoreći o „nacionalnom razgovoru o odbrani“, i on i novinar uzeli su zdravo za gotovo da je svrha takvog razgovora da se nadoknadi ono što britanska javnost „nema“ i što „nije razumela“.
Kakav delikatan način da se započne „razgovor“: dozvolite da vam objasnim koliko ste spori i gde morate da nas sustignete. Ne: hajde da razmenimo stavove i poštujemo jedni druge kao ravnopravni građani. Zapravo, nije samo krajnje nepristojno, šta se dogodilo sa engleskim manirima?, već je nazvati takvo samouvereno propovedanje „razgovorom“ gotovo orvelovski.
Najtonova ideja o tome kako Britanci mogu i moraju da budu bolji bila je podjednako rečita: u suštini, treba da budu više nalik Estoncima ili, barem, Šveđanima. Jer je u Estoniji „pretnja iz Rusije“ deo „normalnog svakodnevnog razgovora“, dok u Švedskoj barem pokušavaju da postignu istu takvu jednoličnu opsednutost.
Eto vam poruke, prijatelji na domaćem frontu: potrudite se malo, hoćete li? Učite od najgorih, saberite se i učinite da se čitav vaš život vrti oko straha koji vam mi govorimo da treba da osećate.
I nemojte slučajno da primetite da su, kako je to samo neprijatno, upravo estonske vlasti, uprkos svojoj generalno rekordnoj rusofobiji, nedavno pozvale celu Evropu u okviru NATO-a i EU da spusti tenzije.
Jer, kako nam ti nepredvidivi Estonci poručuju, priča o Rusiji pred vratima „potpuno je preuveličana“. Na primer, Rusija napravi neke promene na drugoj strani reke Narve i sada svi širom NATO-a gube glavu i ostaju bez daha od panike. A u stvarnosti, „apsolutno nema razloga da verujemo da će Rusija uskoro pokrenuti vojni napad na NATO, Estoniju ili baltičke države“.
Nažalost, ratna propaganda gotovo je imuna na sopstvene apsurdnosti, nedoslednosti i očiglednu besmislenost. Ona nije osmišljena tako da se obraća razumu, već da deluje kroz strah, stereotipe i konformizam. A pojedini članovi britanskog establišmenta već otvoreno žele da taj konformizam dodatno učvrste zatvaranjem svakoga ko se sa njima ne slaže.
Prava slaba tačka ovog ratnohuškačkog pristupa možda je upravo njegova arogancija. Na društvenim mrežama postoje znaci da mnogi Britanci ne prihvataju najnovije pokušaje svog establišmenta da ih zastraši i mobiliše za besmisleni rat.
Nadajmo se da će kombinacija pretnji i pokroviteljstva, koju pokazuju snobovi poput nadmenog Ris-Moga, oficir-birokrata poput nespretno netaktičnog Najtona i autori uglađenog spektakla poput „The Wargame“, izazvati otpor kod velikog dela zemlje.
„Elite“ su lude i zlonamerne. Svaka nada u mir i povratak razumu moraće da dođe odozdo.
Nulta Tačka/RT
