Da li bi Izrael koristio svoj ne tako tajni nuklearni arsenal ako se rat proširi izvan Gaze?
Postoje preovlađujuća očekivanja za razvoj rata na Bliskom istoku – Ako se Izrael obaveže na kopnenu invaziju, sukob će se proširiti na ostatak regiona. Liban, Sirija, Iran, Jemen i drugi će reagovati gomilanjem trupa ili će direktno stupiti u kontakt sa Izraelom, čak i uz prisustvo dve grupe američkih nosača aviona. Retorika se vrti oko toga šta bi se moglo dogoditi ako ovaj lanac domina padne, ali najčešće predviđanje je da će Izrael izgubiti u ratu na više frontova ukoliko se američke snage ne umešaju.
Postoji, međutim, još jedan scenario koji većina analitičara retko, ako uopšte i razmatra. To je jedna od najvećih javnih tajni u širenju naoružanja – Izrael ima nuklearni arsenal i razvija ga od kasnih 1950-ih.
1958. godine Ajzenhauerova administracija otkrila je tajni nuklearni reaktor u pustinji Negev u Izraelu koji je bio prerušen kao razvoj fabrike za proizvodnju tekstila. Takođe poznat kao nuklearna lokacija Dimona, reaktor je izgrađen uz francusku pomoć i koristio je tešku vodu kupljenu iz Norveške kroz dogovor koji je posredovala vlada Ujedinjenog Kraljevstva. Projekat je dizajniran da eksperimentiše sa plutonijumom za upotrebu u nuklearnom oružju.
Specijalna nacionalna obaveštajna procena (SNIE 100-8-60 od 8. decembra 1960) formalno je utvrdila da je „Izrael angažovan na izgradnji kompleksa nuklearnih reaktora u Negevu blizu Beršebe“ i da je „proizvodnja plutonijuma za oružje najmanje jedna od glavnih svrha za ovaj napor“. SNIE je procenio „da će Izrael proizvesti nešto plutonijuma za oružje 1963-64, a verovatno već 1962. godine“. Značajan deo SNIE je još uvek klasifikovan kao tajan.
Sada se sumnja da izraelski nuklearni arsenal uključuje stotine bojevih glava koje se mogu isporučiti na nekoliko metoda. To uključuje gravitacione bombe koje bacaju F-16, krstareće rakete ispaljene sa mobilnih platformi, pa čak i podmornice sa modifikovanim krstarećim projektilima. Zanimljivo je da je Izrael ovog leta upravo lansirao veliku novu klasu podmornica pod nazivom DolphinI/II, koja izgleda da nosi mnogo veće projektile od prethodnih podmornica. Ove podmornice mogu u stvari biti sposobne da nose i lansiraju nuklearno oružje i mogu da napadnu skoro bilo gde u svetu.
Međutim, najverovatnija upotreba nuklearnog oružja od strane Izraela bila bi navodno odvraćanje od šireg rata. Međunarodni sporazum koji Izrael sledi zahteva da oni ne budu prva nacija na Bliskom istoku koja je „uvela“ takvo oružje. Reč „uvedeno“ tumači se veoma široko da znači da Izrael nikada neće zvanično priznati da ima nuklearno oružje, što će podstaći trku u naoružanju.
Izraelske vlasti gase Al Džaziru kroz nove propise o vanrednim situacijama https://t.co/unRgi2gm4R
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) October 23, 2023
Uz to, oružje za odvraćanje nije mnogo odvraćanje osim ako vaši neprijatelji ne znaju da ga imate. Ovo bi moglo da objasni zašto su izraelski zvaničnici u prošlosti nagovestili postojanje nuklearki, nazivajući ih „drugim sposobnostima“ u diskusijama o izraelskoj odbrani.
Stavljanje nuklearki u upotrebu je sasvim druga stvar. Čini se da su brojne nacije spremne da se uključe u direktan rat sa Izraelom nakon napada Hamasa, samo čekajući da Izrael uzvrati značajnim kopnenim snagama. Ove vlade su možda zaboravile da Izrael ima nuklearke, ili bi mogle verovati da se Izrael nikada ne bi usudio da ih upotrebi. Ovo je opasna pretpostavka.
Bivši premijer Jair Lapid primetio je u prošlogodišnjoj diskusiji o odbrani da Izrael ima „druge sposobnosti“ (tj. nuklearne bombe):
„Operativna arena u nevidljivoj kupoli iznad nas izgrađena je na odbrambenim sposobnostima i ofanzivnim sposobnostima, i onome što strani mediji zovu ‘druge sposobnosti’. Ove druge sposobnosti nas održavaju u životu i održavaće nas u životu sve dok mi i naša deca živimo dokle god smo mi i naša deca živi. Nalazite se ovde…“
Drugim rečima, Izrael namerava da iskoristi svoje nuklearne sposobnosti ako njihova civilizacija bude ugrožena.
Strateški gledano, Izrael je dobro pozicioniran za upotrebu nuklearnog oružja, s obzirom da su svi njegovi neprijatelji istočno ili severno od položaja nacije, što znači da Izrael ne bi morao da brine da li će patiti od radioaktivnih padavina iz sopstvenog oružja. Ali, ova posledica bi mogla da utiče na nacije poput Iraka i Irana, dajući im na taj način dozvolu da se pridruže ratu kada bi inače mogli da se uzdrže. Očigledno bi to imalo dalekosežne implikacije za ostatak sveta, uključujući eskalaciju sa nuklearnim silama kao što su Rusija i Kina.
Pravo pitanje nije „da li bi“ Izrael koristio nuklearno oružje, već pod kojim uslovima? Koliko loša situacija mora da postane pre nego što se osigura nuklearni odgovor? S obzirom na retoriku prethodnih izraelskih lidera o odbrani, ne bi trebalo mnogo. Rat na više frontova koji vodi do nekontrolisanog narušavanja izraelske granice mogao bi biti izgovor koji je zemlji potreban.
