Da li je odlazak na Mars „manifestna sudbina“ ili tehnokratska fantazija?
Autor: Stephen Green
„Nastavićemo našu manifestnu sudbinu ka zvezdama, lansirajući američke astronaute da nastane Mars“, rekao je predsednik Donald Tramp u ponedeljak u svom drugom inauguracionom obraćanju. Reči su važne.
Manifestna sudbina je jedan od onih koncepata iz 19. veka – poput Monroove doktrine koja je pomogla da američka hemisfera ostane bez evropskih i azijskih predatora dva veka – koji su postali opasno van trenda među levičarima koji mrze Ameriku i koji su dugo marširali kroz institucije.
Mora da je bilo pre 30 godina da sam otišao da vidim imitatora Tomasa Džefersona koji je ili citirao ili parafrazirao Džefersonove misli da će Amerikancima trebati nekoliko stotina godina da ispune kontinent od mora do blistavog mora. To bi bilo oko 1800. Ne baš 50 godina kasnije, poželeli smo dobrodošlicu Kaliforniji u uniju i krenuli u ozbiljan posao popunjavanja prostranstva i zatvaranja granice – misija je ostvarena 1893. godine, prema istoričaru Frederiku Džeksonu Tarneru.
Godinu ili nešto ranije, razgovarao sam otprilike na ovaj način sa svojim kolegom u San Francisku. Skot je bio dobar momak, veoma oštar — Bumer, veterinar vazduhoplovstva, gej, ali ne queer, demokrata, ali ne radikalan — bili smo povezani zbog naše zajedničke ljubavi prema lošim horor filmovima. To je bilo samo dve godine nakon raspada Sovjetskog Saveza kada je Majka Rusija bila na najnižoj oseci. Skot mi je predložio da kupimo Sibir. „Amerikanci rade bolje kada imamo granicu“, rekao je on nešaleći se, „a Rusiji je potreban novac“.
Rekao sam mu — ponovo, nimalo u šali — da će cela stvar biti „tržni centri od jednog kraja do drugog za 50 godina.“
Ovo se čekalo: Tramp se vratio, ruše se snovi demonske elite | Mario Zna, 311 SPECIJAL UŽIVO
Amerikanci su nešto izgubili kada smo zatvorili granicu… nešto veoma američko. Granica nas je izazivala, ponekad nas ubijala, a njena neukroćena priroda nam je pomogla da postanemo bezobzirni, slobodoljubivi ljudi kakvi jesmo, ili bar želimo da budemo. Ponekad se pitam nije li slučajno da se jedini jedinstveni američki oblik statizma — progresivizam — ukorenio u nacionalnoj psihi baš kada nam je ponestalo novih svetova za osvajanje.
Bez ičega za pripitomljavanje, kao da smo počeli da pokušavamo da ukrotimo jedni druge. “TUŽNO!” kako bi mogao reći POTUS 47.
Pa, postoji novi svet za osvajanje, zahvaljujući ambiciji Ilona Maska da odvede čovečanstvo na Mars.
Ruski komandant Nikolajev otkrio zašto su Srbi i Rusi oduvek bili trn u oku Zapada: „Mrze nas iz dva razloga“ (VIDEO) https://t.co/wCmyWe2mfD
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) January 19, 2025
Da ne bude zabune, SpaceX ide na Mars sa ili bez odobrenja Sjedinjenih Američkih Država. Ali obećanjem da će „odvesti posadu“ na Mars, Tramp nas je podsetio da Manifest Destiny nije mrtav, da još uvek postoje granice koje treba ukrotiti, i što je najvažnije, da su Amerikanci i dalje sposobni za veliku smelost.
Kao i naši britanski rođaci pre nas, siguran sam da će svaki naš pokušaj kontrole nad našim kolonistima na Marsu biti slabašan i kratkotrajan. I to je u redu, jer Amerika je ideja, ideja koja je već uklesana u (i oblikovana iz) jednog novog sveta, a jednog dana, možda pre nego što mnogi koji ovo čitaju danas veruju.
Pre skoro šest decenija otišli smo na Mesec „za celo čovečanstvo“. Ali Apolo – a ja ovde uopšte ne jurim Apolo – bio je u suštini projekat sujete, misija da pokažemo svetu da smo bolji u viziji, tehnologiji, a pre svega u duhu od komunista.
Ali u kolonizaciji Marsa, radićemo to, ali i mnogo više. Tramp shvata kako Mask to čini da bi Amerika uspela, Amerika mora da se razvija. Mask kaže da želi da uspostavi samoodrživu koloniju na Marsu jer „ne želimo da budemo jedna od onih vrsta na jednoj planeti koje izumiru. Ako smo vrsta sa više planeta, onda se svetlost svesti ne gasi.”
