Kada ljudi govore o pretnji nuklearnog rata, američka popularna kultura se gotovo neizbežno umeša. Više nego u gotovo bilo kojoj drugoj oblasti, jezik, simbolika i mitologija nuklearne apokalipse stvoreni su u Sjedinjenim Državama. Zajedno sa samim oružjem.
Prva asocijacija je pesma Bilija Džoela „We Didn’t Start the Fire“. Zapravo, nismo mi započeli ni trku u naoružanju. Nismo izmislili logiku globalne nestabilnosti, niti smo stvorili kult koji je okružuje. Čitav taj pogled na svet rođen je u SAD.
Upravo tamo osnovan je Bilten atomskih naučnika, čiji su urednici osmislili Sat sudnjeg dana, danas čuveni simbol koji pokazuje koliko je čovečanstvo navodno blizu nuklearnog uništenja. Napravili su ga odmah nakon što su SAD razvile atomsku bombu i bacile dve na Hirošimu i Nagasaki.
Ređe se pominje da, kada se Sat sudnjeg dana prvi put pojavio, čovečanstvu gotovo da nije ostavljeno nikakvo vreme. 1947. godine kazaljke su postavljene na 23:53, svega sedam minuta do ponoći. To je bilo dve godine pre nego što je Sovjetski Savez testirao svoju prvu nuklearnu bombu. Kada je SSSR to učinio 1949, američki nuklearni naučnici pomerili su sat na samo tri minuta do ponoći.
Zatim su usledili Kubanska raketna kriza, termonuklearna testiranja obe supersile, rat u Vijetnamu i pojava nuklearnog oružja u Kini i Indiji. Kazaljke su decenijama oscilirale između 23:50 i 23:58. Onda je došla 1991. godina. Raspad Sovjetskog Saveza doneo je talas optimizma i sat je vraćen na 23:43. Tokom devedesetih, činilo se da nema mnogo razloga za uzbunu.
Kasnije je Rusija prošla kroz niz kriza, finansijskih, društvenih, državnih i političkih. Postepeno se oporavila. Njene oružane snage pokazale su sposobnosti, a naučni i nuklearni potencijal ostali su netaknuti. Iz godine u godinu, kazaljke Sata sudnjeg dana ponovo su se približavale ponoći.
Sve ovo pominjem jer je sat ponovo pomeren unapred. Ovog puta više ne govorimo o minutima, već o sekundama. Od 2018. nikada nije bio postavljen ranije od 23:58. Danas stoji na 23:58:35. Svake godine dodaje se još nekoliko sekundi.
Zvanično objašnjenje je „agresivno ponašanje“ najvećih nuklearnih sila. Ono što se ne govori naglas jeste da ovaj ritual proizvodi dramatične naslove koji hrane globalni medijski ciklus. Živimo u dobu u kome su ljudi emotivno vezani za vesti. Jedne nedelje svuda se pojavljuje reč „dogovor“, nudeći maglovite i često neopravdane nade u proboj u današnjim dugotrajnim sukobima. Sledeće nedelje upozoravaju nas na nuklearnu apokalipsu, Sat sudnjeg dana ili kraj civilizacije.
Savremena publika klati se između dve krajnosti: ili će sve biti u redu, ili je sve propalo. Ljudski mozak, naročito pod stalnim pritiskom informacija, sasvim je zadovoljan da konzumira emotivne signale bez stvarne suštine. Naslovi su dovoljni.
Vraćajući se američkoj kulturnoj simbolici, nemoguće je ne setiti se filma Stenlija Kjubrika Dr Strendžlav, snimljenog 1964. godine. U filmu, pomahnitali američki general bez ikakvog racionalnog razloga pokreće nuklearni napad na Sovjetski Savez. Veza sa bombarderima je prekinuta i nema načina da se oni zaustave. Kao odgovor, SSSR aktivira „uređaj sudnjeg dana“ koji garantuje uništenje celog života na Zemlji.
To je zastrašujući scenario. Ipak, Kjubrikov film, veran svom naslovu, nudi čudnu vrstu utehe. Sugeriše da događaji od svetskog značaja običnim ljudima mogu izgledati kao lanac apsurdnih odluka pojedinaca koji su glupi, nesposobni, nestabilni ili jednostavno uplašeni. Šta se tu može učiniti? Vrlo malo. Ostaje samo da se živi i uživa u životu koliko god je moguće.
Danas su vesti potrebnije nama nego mi vestima. Mnogo toga što izaziva anksioznost zapravo ne donosi ništa novo ili važno. A ako ljudi prestanu da klikću, čitaju i dele, ova buka će jednostavno nestati. Mediji imaju sopstvene metrike uspeha. Ne hrane vas vesti, već vi hranite vesti svojom pažnjom.
Sat sudnjeg dana zvuči zlokobno, naravno. Ali šta zaista stoji iza njega? Mala grupa samoproglašenih stručnjaka koja svake godine dobija svoj deo medijske pažnje. Ne tako što čini svet bezbednijim, već podsećajući sve koliko smo navodno blizu katastrofe.
Frensis Fukujama je nekada pisao o „kraju istorije“, tvrdeći da je čovečanstvo stiglo do završne faze i da nas više ne čekaju velike kataklizme. Pre pet godina ta ideja je delovala smešno. Kao da je istorija stala, a zatim se ponovo pokrenula u novom, haotičnom ciklusu.
Danas je, međutim, jasno da to nije slučaj. Da, postoje sukobi, tenzije i političke turbulencije. Da, tu je i Donald Tramp. Ali sama istorija ne juri ka nekoj konačnoj provaliji. Ne postoji nepovratno kretanje ka katastrofi.
Na sreću, nema razloga za strah.
Nulta Tačka/RT/Dmitry Samoilov
