Da li su nam zaista potrebni kućni roboti?
Sećate li se nekada, kao klinci, kad smo maštali o robotima koji će nam čistiti, kuvati, prati veš, otvarati vrata, šetati psa, oblačiti decu, nameštati krevet i sve ostalo? Mislili smo da će to jednom biti naša stvarnost.
Danas, mnoge kompanije, najviše Tesla, rade upravo na tome. Po društvenim mrežama vrte se snimci prototipova robota koji pričaju i kreću se gotovo kao ljudi. Ilon Mask tvrdi da će kućni roboti biti najveći potrošački proizvod u istoriji.
Vreme razotkrivanja: U toku je političko čišćenje Srbije | Ilija Vuksanović | Mario Zna, 332 Uživo
Ipak, danas nisam siguran da nam je to zaista potrebno. Zapravo, cela ta ideja mi sada deluje apsurdno i verujem da će nam život samo zakomplikovati, a ne olakšati. Da li zaista želimo da nam mašine oduzmu još više rutina i da zbog njih još više sedimo i gledamo u ekrane?
Ja sam među skepticima. Već vekovima zamenjujemo kućne poslove mašinama. Neke od njih imaju smisla jer su ručni poslovi preteški i zamorni. Bolje mi je da usisivač radi nego da tepih “udaram”, iako je to nekada bio bolji način. Isto važi i za mašine za pranje sudova i veša — štede vreme, to razumem.
Ali postoji granica. Moju je probila „pametna“ sijalica. Tada sam rekao „dosta“. Radije ću ustati i ugasiti svetlo nego da budem samo još jedan onaj koji sedi i kontroliše sve sa telefona. Razumem da je kod termostata možda praktično imati daljinsko upravljanje, ali ako gradim kuću, biraću analogni termostat, ne digitalni.
Posle toga sam počeo da „de-digitalizujem“ svoj dom. Bez kućnih asistenata. Mogu i prstima da pojačam ili utišam zvuk na zvučniku. Mogu da zavirim kroz špijunku da vidim ko je na vratima. Mogu i da idem do auta i upalim ga sam. Volim što nisam okružen alatima za nadzor.
Kako sam sve to shvatao, uvideo sam nešto jezivo u celoj toj tehnološkoj pomami. Sve nas uče da je svaki sekund koji ne provodimo na telefonu ili kompjuteru – protraćen. Da je svaka druga aktivnost izgubljeno vreme.
Uvek nas podstiču da završavamo stvari brže i sa što manje truda. I onda kad usvojimo novu tehnologiju, mislimo da ćemo uštedeti vreme i energiju. Ali za šta? Vrlo često, za nešto drugo što ćemo isto tako da žalimo.
To postaje problem sa stavom prema životu. Stvara kulturu nezadovoljstva i gunđanja. Takav stav nas polako uništava iznutra, pa nam čak i običan život postane samo muka. I to pokreće potražnju za još više proizvoda koji će nam „pomoći“.
Koliko veština gubimo zbog toga? Mnogo.
Mali primer: pre neki dan sam prosuo sveću po lanenom ubrusu i nisam znao šta da radim. Pogledao sam na internetu i naišao na dva saveta: prvo, ubaciti ubrus u zamrzivač i struganjem kreditnom karticom ukloniti višak voska; drugo, peglati preko papira dok vosak ne nestane. Isprobao sam i radi kao san!
Pomislio sam: „Hvala ti, veštačka inteligencijo!“ Ali kad sam o tome pričao sa starijima, saznao sam da je to starinski trik koji su ljudi koristili vekovima. Moji dedovi su ovo znali, ali ja to nisam naučio.
Pitam se koliko još znanja polako nestaje dok sve više prepuštamo mašinama i veštačkoj inteligenciji. Prava opasnost je duhovno i intelektualno otupljenje. Moramo o tome ozbiljno da razmislimo pre nego što potpuno prepustimo svoj svet robotima.
🇺🇸🔥 Sukob Titana: Tramp i Mask raskidaju saradnju nakon oštrih međusobnih javnih optužbi zbog poreskog zakonahttps://t.co/7BJYm8yy0b
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) June 5, 2025
Svaka nova tehnologija donosi koristi, ali i gubitke. Veštine poput peglanja, kuvanja, pa čak i pranja veša, polako iščezavaju. Mnogi danas nemaju pojma kako da operu čarape bez mašine. Sve misle da se to čarobno dešava negde u bubnju.
Ovo nije napad na pranje veša ili slušanje muzike preko striminga, već upozorenje da plaćamo cenu za našu zavisnost od mašina. Postajemo manje korisni kao ljudi. To moramo da priznajemo, makar i malo.
Tržište proizvoda uspeva zato što hrani naše nezadovoljstvo. Nije to zlo, već zakon tržišta – uvek postoji „bolja klopka za miševe“.
Ali moramo biti svesni kako to utiče na naše živote i stavove. Ima radosti u jednostavnim rutinama – čišćenju, kuvanju, šetnji psa, ustajanju s vremena na vreme, baštovanstvu i teškom radu.
Ako ove stvari počnemo da gledamo kao na gubitak vremena koji bolje može da obavi mašina, ceo naš život postaje muka.
Sve je u našem stavu prema rutinskim poslovima. Ako u njih ulazimo misleći da to neko drugi treba da radi, bićemo nezadovoljni, posao ćemo raditi površno i u naš mozak će ulaziti negativna energija.
Ali ako ih shvatimo kao priliku da budemo korisni, da nešto postignemo svojim rukama i da se ponosimo sobom i svetom koji smo uredili, naš melanholični pogled će se pretvoriti u radost.
Tako razmišljaju i farmeri. Rano ustaju da hrane piliće, popravljaju ograde, vode računa o konjima – ne zato što je to muka, već jer je to suština života. To je korišćenje sopstvene energije da ostvarimo kontrolu i sklad sa prirodom.
Većina nas nisu farmeri, ali možemo usvojiti njihovu strpljivost i zadovoljstvo, bilo da putujemo na posao, kupujemo namirnice ili održavamo kuću i baštu. Ne trebaju nam roboti za to. Možemo sve sami.
Ponovo se pitajte: šta ćemo raditi sa vremenom koje „štedimo“ automatizacijom? Verovatno samo nešto drugo, što ćemo isto žaliti. Ovo nije način za život.
Sve je u stavu prema svakodnevici. Ako stalno slušamo da je život muka, da je pranje sudova i peglanje ropstvo i da nam treba robot, završićemo tužni i nezadovoljni, a ne ispunjeni i srećni.
Možda roboti imaju smisla za bolesne i nemoćne, kao što je autonomna vožnja spas za one koji ne mogu sami da voze. Ali obično precenjujemo nove proizvode i mislimo da će oni ukloniti sve naše probleme. Kad to ne uspe, pribegavamo supstancama.
Ako morate da kupite robota, kupite, ali nemojte zaboraviti da učite i radite „obične“ zadatke sa zadovoljstvom – da bismo se podsetili koliko je čovek važan u svom svetu.
Sve nove tehnologije 21. veka idu po sličnom šablonu: velika obećanja, lud entuzijazam, vrtoglavi rast na berzi, zatim razočarenje i konačno stvarnost. Sećate se kako smo svi trebalo da živimo u Metaverzumu? To se nije desilo.
Isto važi i za kućne robote. Ja sam skeptik. Verujem da smo dostigli vrhunac tehnološkog utopizma i da je vreme da se vratimo fizičkom svetu i njegovim lepim, jednostavnim rutinama koje zahtevaju ljudske ruke.
