Sve je više pokazatelja da se današnja revolucija veštačke inteligencije zasniva na ogromnim subvencijama koje prikrivaju njene stvarne troškove. Ono o čemu se retko govori jeste da bi mnogi sistemi veštačke inteligencije, bez direktne i indirektne finansijske podrške, mogli da postanu preskupi za većinu korisnika.
Razvoj i rad modernih AI modela zahtevaju ogromne količine električne energije, skupu računarsku infrastrukturu i memorijske kapacitete. Uprkos tome, mnoge kompanije nude svoje alate besplatno ili po veoma niskim cenama, nadajući se da će steći dominaciju na tržištu i kasnije ostvariti profit.
Najveće tehnološke kompanije trenutno subvencionišu i pojedinačne i poslovne korisnike kako bi osvojile što veći deo tržišta. Cilj je da postanu platforme od kojih će korisnici dugoročno zavisiti, što bi im kasnije omogućilo da diktiraju cene.
Ta borba za prevlast već je vidljiva širom Silicijumske doline. Kompanije poput OpenAI-a, Anthropica i drugih nude značajne popuste, besplatne kredite za računarsku obradu i povlašćene uslove startapima koji razvijaju proizvode zasnovane na veštačkoj inteligenciji.
Jedan od osnivača tehnoloških kompanija izjavio je da bi, između jeftinog kineskog modela koji mora da plati i znatno skupljeg modela kompanije Anthropic koji trenutno može da koristi besplatno, bez razmišljanja izabrao besplatnu opciju.
Međutim, pojedine analize ukazuju da je u mnogim slučajevima angažovanje iskusnih radnika i dalje jeftinije od oslanjanja na veštačku inteligenciju. AI sistemi često zahtevaju dodatne provere, ispravke i ljudski nadzor, što povećava troškove.
Kritičari podsećaju da veštačka inteligencija, uprkos svom nazivu, ne funkcioniše kao ljudski um. Umesto stvarnog razumevanja, većina današnjih modela zasniva se na statističkim proračunima i proceni verovatnoće narednih reči ili radnji.
Pojedini stručnjaci upozoravaju da sadašnji poslovni model industrije veštačke inteligencije podseća na trku u kojoj kompanije troše milijarde dolara kako bi osvojile tržište pre nego što investitorima ponestane strpljenja i novca.
Postavlja se pitanje da li je takav sistem dugoročno održiv. Ako kompanije jednog dana budu morale da naplaćuju stvarne troškove razvoja i održavanja AI sistema, mnogi korisnici mogli bi drastično da smanje njihovu upotrebu.
Pored direktnih subvencija, postoje i brojni skriveni oblici podrške industriji veštačke inteligencije. Među njima su poreske olakšice, subvencionisana energija, državna podrška za izgradnju data centara i drugi podsticaji. Kada bi svi ti troškovi bili uračunati, stvarna cena korišćenja AI tehnologije bila bi znatno viša.
Kritičari ukazuju i na još jedno kontroverzno pitanje: način na koji se modeli veštačke inteligencije obučavaju. Mnogi tvrde da se AI sistemi razvijaju koristeći ogromne količine autorskog sadržaja bez odgovarajuće naknade njegovim autorima.
Jedan autor naveo je da su AI sistemi samo tokom jednog meseca preuzeli više od 246.000 stranica sa njegovih internet sajtova kako bi obogatili svoje baze podataka. Prema njegovom mišljenju, da autori dobijaju makar simboličnu naknadu za korišćenje svog rada, troškovi razvoja veštačke inteligencije bili bi još veći.
Zagovornici ove kritike smatraju da sadašnji model funkcioniše zahvaljujući ogromnim subvencijama i činjenici da veliki deo stvarnih troškova snose investitori, država i sami kreatori sadržaja.
Zaključak njihovih analiza je jasan: veštačka inteligencija danas u velikoj meri zavisi od finansijske podrške i skrivenih subvencija. Kada one nestanu, industrija će se suočiti sa pitanjem da li njeni proizvodi zaista mogu da donesu profit ili iza trenutnog buma stoji samo privremena iluzija održivosti.
