Svetski ekonomski forum (SEF) i njemu pridruženi globalni forumi postali su centralne platforme za raspravu o budućnosti čovečanstva u eri ubrzanih tehnoloških promena. U samom središtu tih rasprava nalazi se vizija koja daleko prevazilazi automatizaciju, finansijske inovacije ili naučnu radoznalost. Uticajni mislioci i kreatori politika aktivno razmatraju ono što se s punim pravom može opisati kao integracija čoveka u digitalne i algoritamske sisteme – pravac koji otvara duboka etička, duhovna i eshatološka pitanja.
Ovo nazivam AI transcendencijom.
Juval Noa Harari, čest govornik na SEF-u i autor brojnih knjiga, uključujući Homo Deus (u prevodu: Čovek-bog), posebno otvoreno govori o tim mogućnostima. Govoreći 2020. godine na forumu u Davosu, upozorio je:
„Ako znate dovoljno biologije i imate dovoljno računarske snage i podataka, možete da hakujete moje telo i moj mozak i moj život, i možete da me razumete bolje nego što ja razumem samog sebe… mi više nismo tajanstvene duše – mi smo sada hakabilne životinje.“ (SEF, 2020)
Harari naglašava da napredak u veštačkoj inteligenciji, biotehnologiji i analitici podataka omogućava razumevanje i uticaj na ljudske odluke i ponašanje do sada nezamislive dubine. Posledice takvog uticaja ne svode se na pogodnost ili efikasnost; one dovode u pitanje samu ideju ljudske autonomije. Portal Sociable.co, analizirajući Hararijeve izjave, primećuje da ovi tehnološki pravci mogu omogućiti i korporacijama i državama da predviđaju i manipulišu ljudskim ponašanjem na načine koji su ranije bili nezamislivi.
Ove ideje nisu ograničene na apstraktna razmišljanja. Klaus Švab, osnivač SEF-a, opisao je sadašnje doba kao „inteligentno doba“, u kojem se fizička, digitalna i biološka dimenzija života stapaju u jedno. Švab naglašava da se globalne strukture upravljanja moraju prilagoditi ovim tehnološkim realnostima, što jasno pokazuje da integracija čoveka i tehnologije nije marginalna ideja, već centralna tema javnih politika.
Na aktuelnom Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, retorika globalnih elita potvrđuje upravo onu sistemsku putanju na koju ovaj tekst upozorava: veštačka inteligencija više nije spekulativna granica, već ključni stub globalnog upravljanja i preoblikovanja svetske ekonomije. Teškaši foruma, poput Larija Finka iz BlekRoka, otvoreno priznaju da sam kapitalizam mora biti preoblikovan kako bi se prilagodio nejednakostima koje generiše veštačka inteligencija, upozoravajući da će se bez temeljnih promena koncentracija bogatstva i moći u rukama tehnokratske elite samo produbljivati. Fink čak priznaje da se koristi od „AI prosperiteta“ sve više slivaju u uski sloj – upravo među učesnike Davosa – dok šira populacija ostaje puki posmatrač spektakla napretka i razaranja. Istovremeno, korporativni lideri promovišu veštačku inteligenciju kao sledeću „tehnologiju opšte namene“ koja će višestruko povećati produktivnost, dok umanjuju ili apstrahuju stvarne društvene troškove i poremećaje koje ona stvara.
Ovaj narativ navodno dobronamerne transformacije prikriva suroviju realnost: infrastruktura veštačke inteligencije – od mreža podataka i računarske snage do globalnih okvira upravljanja – utkana je direktno u tkivo društva bez stvarnog demokratskog pristanka ili odgovornosti. Raspravom unutar samog SEF-a ne dominira pitanje ljudskog blagostanja, već kako održati konkurentnost ekonomija u budućnosti u kojoj su bogatstvo i moć sve više vezani za algoritamsku kontrolu nad ljudskim ponašanjem i društvenim funkcijama. I dok paneli u Davosu govore o „inkluzivnom rastu“ i „transformaciji veština“, osnovni diskurs priznaje da su veliki delovi sveta strukturno nespremni, funkcionalno marginalizovani ili ekonomski potrošni u ovoj tranziciji. Ovo nije misaoni eksperiment, već elitni nacrt za sistemsku integraciju čoveka u digitalne arhitekture, potvrđujući da pogled globalne tehnokratije nije usmeren ka autonomiji i dostojanstvu, već ka kontroli i optimizaciji.
Pored Hararija i Švaba, širi ekosistem filozofa, futurista i tehnologa otvoreno zagovara unapređenje čoveka. Oksfordski filozof Nik Bostrom, osnivač Svetske transhumanističke asocijacije, razmatrao je scenarije superinteligencije i „učitavanja uma“. Istraživači poput Andersa Sandberga i Marka Gasona zalažu se za ljudsku augmentaciju, neuronske interfejse i integraciju sa veštačkom inteligencijom kao legitiman nastavak ljudske evolucije. U međuvremenu, ulaganja lidera Silicijumske doline – uključujući Reja Kurcvejla, Pitera Tila, Ilona Maska i Sema Altmana – pokazuju finansijsku i infrastrukturnu posvećenost razvoju ovih tehnologija, od neuronskih interfejsa do istraživanja dugovečnosti.
Ne treba imati nikakvu sumnju: budućnost ljudske interakcije zamišljena je kroz „uplink“ čoveka u veštački oblak koji se ispoljava kao fizička realnost, upravljan složenim AI programima.
Sa teološke tačke gledišta, ovi pravci su duboko uznemirujući. Hrišćanstvo uči da je čovek stvoren po liku Božjem, sa granicama koje je uspostavio Stvoritelj. Svaki pokušaj redefinisanja čovečanstva kroz tehnološku manipulaciju – zaobilazeći prirodni poredak – po definiciji predstavlja pobunu protiv Božjeg nauma.
Sporazum iz Postanja 6, sa svojim opisom prelaska granica i nedozvoljenog znanja, pruža istorijski obrazac: ljudi koji pokušavaju da se uzdignu zabranjenim sredstvima, vođeni satanističkim silama, što vodi ka izopačenju i konačnom sudu. Današnje transhumanističke inicijative odražavaju tog drevnog prethodnika. Ovo nije nova agenda, već samo preoblikovana. Obećavaju moć, dugovečnost i transcendenciju, ali po cenu odricanja od našeg mesta pred Bogom i vernosti stvorenom poretku.
Ova zabrinutost nije samo filozofska. Globalne institucije, vlade i korporacije već grade sisteme koji integrišu identitet, ponašanje i društvenu funkciju sa tehnologijom. Digitalni identiteti, algoritamsko upravljanje, biometrijski nadzor i donošenje odluka posredstvom veštačke inteligencije čine infrastrukturu društva u kojem ljudska autonomija može biti sve više usmeravana i ograničavana sistemima van kontrole pojedinca. Aplinkovanje ljudi u digitalne sisteme nije naučna fantastika; to je projektovani pravac u upravljanju, tehnologiji i finansijama, a na kraju i u svakodnevnom životu.
Dalje, iz duhovne perspektive, ovi procesi su u skladu sa biblijskim razumevanjem satanističke kontrole. Sveto pismo stalno upozorava da zlo deluje kroz obmanu, sisteme i društvene strukture, a u senci i kroz otvorene rituale. Lažne religije, idolopoklonstvo i sistemi vlasti oduvek su nosili duhovne posledice.
Ljudi postaju sve svesniji prisustva satanizma u našem svetu, u svakom aspektu života. Veliki deo toga je demonski uticaj, koji se u nekim slučajevima svesno koristi kao oružje od strane naših tlačitelja. Deo toga su i satanistički rituali, koji postaju sve vidljiviji.
Čak i ako doslovno „učitavanje duše“ (krajnji cilj ovih transhumanističkih globalista) ostane nemoguće, sam pokušaj – integracija ljudske svesti, identiteta i ponašanja u veštačke sisteme – predstavlja dubok čin rata protiv Boga. Koliki će biti njihov stvarni uspeh tek treba da se vidi, ali njihova dostignuća, naizgled ostvarena kroz neku vrstu magije, već su daleko prevazišla ono što je većina smatrala mogućim.
Predstavljajući ove tehnologije kao put ka transcendenciji, transhumanizam postavlja čoveka kao samoproklamovanog boga – upravo onaj greh koji se vidi u priči iz Postanja. U svojoj suštini, to je satanistička strategija: podrivanje Božjeg poretka, iskorišćavanje ljudske želje za moći i izgradnja sistema koji manipuliše ponašanjem dok to predstavljaju kao napredak.
Zaključno, integracija čoveka sa veštačkom inteligencijom i digitalnim sistemima (AI transcendencija) nije puka akademska rasprava. To je realnost koja se odvija pred našim očima, vidljiva u programima SEF-a, političkim debatama i globalnim tehnološkim trendovima. Iz hrišćanskog pogleda na svet, to je i moralna i duhovna kriza: napad na ljudsko dostojanstvo, autonomiju i božanski poredak. Prepoznati to ne znači širiti paniku – to znači rasuđivati, oslanjajući se na Sveto pismo, istoriju i jasno uočljiv pravac globalne tehnokratske moći.
