Poslanici Evropske unije u Strazburu usaglasili su stav o digitalnom evru i odobrili ga glasanjem 8. jula 2026. godine. Ovim potezom Evropski parlament može da započne pregovore sa nacionalnim vladama o detaljima dizajna i funkcionisanja digitalnog evra.
Evropska centralna banka (ECB) tvrdi da je digitalni evro potreban kako bi se sačuvale prednosti gotovine u digitalnom dobu i zaštitio monetarni suverenitet Evrope, uz pružanje brzog, bezbednog i široko prihvaćenog javnog sredstva plaćanja.
Međutim, digitalni evro nije samo neutralno tehnološko unapređenje evropske platne infrastrukture. To je politički i tehnološki projekat koji bi mogao da ugradi nadzor, monetarnu kontrolu i dominaciju države nad finansijama u samu strukturu valute.
Poslanici EU sada raspravljaju o regulativi koja će definisati pravni status, pravila privatnosti i limite posedovanja digitalnog evra. ECB otvoreno lobira za snažan zakonodavni okvir koji podržava ono što naziva „zajedničkim korakom napred za Evropu“.
To znači da će najvažnije karakteristike, uključujući programabilnost, limite, pristup podacima i ulogu komercijalnih banaka, biti odlučene u Briselu i Strazburu, a ne kroz tržište ili odluke građana.
ECB promoviše digitalni evro kroz četiri glavna obećanja: efikasnija plaćanja, veći monetarni suverenitet, finansijsku uključenost i veću privatnost u odnosu na postojeće privatne elektronske sisteme plaćanja.
Međutim, nijedna od ovih tvrdnji ne izdržava ozbiljnu analizu.
Efikasnost i univerzalna prihvaćenost
Evropa već ima trenutna plaćanja, više kartičnih sistema i široku mrežu privatnih kompanija koje omogućavaju brze i jeftine elektronske transakcije širom evrozone i van nje.
Ne postoje dokazi da dodavanje centralizovanog, programabilnog računa kod centralne banke za svakog građanina rešava problem koji postojeća infrastruktura ne može da reši kroz konkurenciju, decentralizovane opcije i inovacije.
Monetarni suverenitet i nezavisnost
ECB tvrdi da je digitalni evro neophodan za očuvanje autonomije monetarnog sistema i smanjenje zavisnosti od neevropskih pružalaca usluga.
Ova tvrdnja nema mnogo smisla u trenutku kada je evro već druga najvažnija rezervna valuta sveta, kada postoji snažna potražnja za imovinom u evrima i kada postoje brojni privatni projekti koji uspešno konkurišu stranim kompanijama.
Status jedne valute kao rezervne valute ne nastaje nametanjem, već poverenjem i potražnjom građana i kompanija.
Ako bi Evropska centralna banka zaista želela da očuva kupovnu moć i kredibilitet evra, ne bi joj bile potrebne posebne privilegije niti obavezna digitalna verzija valute.
Uvođenje digitalne valute centralne banke (CBDC) više liči na priznanje slabosti nego snage.
Finansijska uključenost
Digitalne valute centralnih banaka često se predstavljaju kao besplatno osnovno sredstvo za ljude bez pristupa bankama.
Međutim, u Evropi finansijska isključenost više proizlazi iz regulativa, poreza i ekonomskog zastoja nego iz nedostatka digitalnih mogućnosti plaćanja.
Nametanje centralizovanog novčanika povezanog sa identitetom ne rešava te probleme. Finansijska uključenost ne zahteva digitalni identitet i centralni račun kod centralne banke, već veću konkurenciju i više privatnih opcija.
Privatnije od komercijalnih rešenja?
ECB obećava visok nivo privatnosti, navodeći da će podaci biti navodno anonimni i da će postojati mogućnost plaćanja van mreže slično gotovini.
Međutim, arhitektura programabilne i centralno kontrolisane digitalne valute znači da svaka transakcija može biti podložna nadzoru i potencijalnim ograničenjima.
Ako su glavni ciljevi efikasnost, konkurencija i tehnološki napredak, regulatori bi trebalo da jačaju nezavisna i decentralizovana rešenja, a ne da ceo monetarni sistem koncentrišu u jednoj javnoj instituciji.
Ako ECB veruje da svi Evropljani treba slobodno da biraju digitalni evro, dovoljno je da ga ponudi i prepusti građanima odluku, umesto da ga nameće.
Monetarni suverenitet se ne postiže prinudom, već slobodom i poverenjem.
Digitalni evro kao alat kontrole
Digitalna valuta centralne banke nije samo elektronski novac. Glavna razlika između današnjeg elektronskog novca i digitalnog evra nije u tehnologiji, već u kontroli.
U sadašnjem sistemu novac građana nalazi se u komercijalnim bankama koje imaju ulogu posrednika i stvaraju određenu distancu između monetarnih vlasti i pojedinačnih transakcija.
Kod digitalnog evra glavni račun građana praktično bi se nalazio direktno kod centralne banke.
To otvara tri opasna kanala moći.
Prvo, centralne banke bi dobile direktan pristup gotovo svim transakcijama u realnom vremenu, čime bi se dodatno smanjila finansijska privatnost koju još pružaju gotovina i bankarski sistem.
Kada se svako plaćanje registruje u centralnom sistemu, vlasti mogu pratiti obrasce ponašanja, označavati „nepoželjne“ aktivnosti i praviti profile građana.
Drugi problem je programabilnost.
Digitalni evro može biti dizajniran kao programabilni novac, što znači da bi vlasti mogle da ograniče gde i kako se sredstva troše, uvedu rok trajanja novca ili kazne za određena ponašanja.
To bi moglo da se odnosi na stvari poput „prekomerne“ potrošnje goriva ili politički nepopularnih odluka o trošenju.
Ovo nije samo teorija. ECB sama ističe programabilnost kao način da monetarna politika bude fleksibilnija.
To znači brže stvaranje novca kada centralni planeri procene da je potrebno, ali i brže povlačenje likvidnosti kada odluče da je ekonomija previše stimulisana.
Uklanjanjem uloge komercijalnih banaka, centralne banke bi mogle direktno da ubrizgavaju novac na račune građana, spajajući monetarnu i fiskalnu politiku.
Time se uklanjaju ograničenja koja danas nameću bankarsko kreditiranje i tržišna disciplina.
Rezultat bi mogao biti valuta koja postaje alat za brzo finansiranje državne potrošnje.
Udar na banke i privatni kredit
Evropske komercijalne banke opravdano strahuju od digitalnog evra kod ECB-a koji bi mogao da konkuriše depozitima.
To bi banke učinilo još zavisnijim od centralne banke.
Već se razmatraju limiti posedovanja od oko 3.000 evra po osobi kako bi se sprečio veliki odliv novca iz banaka.
Ali taj iznos nije ekonomska odluka, već politička granica koja može biti promenjena u bilo kom trenutku.
Čak i uz ograničenja, postojanje državne digitalne alternative oslabiće stabilnost banaka, povećati troškove finansiranja i dodatno smanjiti njihovu ulogu u stvaranju kredita.
Najveća posledica bila bi potiskivanje privatnog kreditiranja.
Kako bi novac prelazio u centralnu banku, mogućnost banaka da kreditiraju porodice i kompanije mogla bi da oslabi, dok bi najbezbednija opcija ostalo finansiranje države.
To dodatno povećava prednost javnog sektora na račun privatne ekonomije.
Opasnost od političke kontrole novca
Današnji sistem makar delimično ograničavaju rizik banaka i potražnja za kreditima.
Digitalni evro bi omogućio centralnoj banci da direktno povećava ili smanjuje količinu novca u novčanicima građana i kompanija.
Time valuta postaje instrument političkih prioriteta, klimatskih politika, industrijskih planova ili društvenog inženjeringa.
Sama mogućnost programiranja stvara sistem u kojem se kažnjava štednja i oprezno investiranje.
Pogrešno shvatanje novca već je narušilo ceo sistem. Depozitna štednja se tretira kao „neiskorišćen novac“, iako se depoziti zapravo ulažu.
Takođe se međunarodna ulaganja evra predstavljaju kao problem, iako upravo globalna upotreba valute jača njen status rezervne valute.
Zakoni o nezavisnosti i privatnosti nisu dovoljna zaštita ako institucije već podležu političkom pritisku da finansiraju rastuće državne rashode i tolerišu stalnu inflaciju.
Digitalna valuta centralne banke samo dodaje novu opasnost: mogućnost društvene kontrole.
Rezultat bi mogao biti valuta koju je lakše koristiti, teže izbeći i mnogo lakše politički kontrolisati.
Ako bi evropski lideri zaista želeli jači i pouzdaniji evro, fokus bi bio potpuno drugačiji.
Podržali bi konkurentne i decentralizovane platne sisteme, zaštitili gotovinu i privatni elektronski novac i vratili poverenje u valutu zaustavljanjem stalnog finansiranja državnih dugova.
Najavljeni ugovori sa velikim tehnološkim kompanijama i ubrzano usvajanje zakona, prema kritičarima, pokazuju da pravi cilj nije samo modernizacija novca, već stvaranje infrastrukture za buduću društvenu kontrolu, političko usmeravanje i direktno finansiranje države.
Nadzor predstavljen kao novac.
