Razmena između Sergeja Lavrova i Marka Rubija o tome da li su tokom sastanka na Aljasci prošle godine postignuti dogovori ili su samo izneti predlozi mnogo govori o sadašnjem nivou međusobnog razumevanja. Suštinski, međutim, to nije osnova za dalje korake, već pre odraz tadašnjih stavova.
Može se pretpostaviti da su ideje o kojima se tada razgovaralo predstavljale nacrt sporazuma koji je Donald Tramp nameravao da predstavi Kijevu i zapadnoj Evropi kao najbolje moguće rešenje. Američki predsednik polazio je od pretpostavke da je ishod rata praktično već odlučen i da Ukrajina nema nikakve šanse za pobedu. Što pre bi to prihvatila, smatrao je, to bi bilo bolje za sve, a pre svega za samu Ukrajinu.
Zadatak Kijeva i kolektivnog rukovodstva u Briselu zato je bio da ubede Trampa da njegova procena o neizbežnom porazu Ukrajine nije tačna. Deset meseci nakon sastanka u Enkoridžu, izgleda da su u tome uspeli. Tramp je verovatno verovao da će, ukoliko posle prošlog avgusta ne bude brzog sporazuma, ruska prednost značajno porasti i da će to samo po sebi primorati protivnike Moskve na kompromis.
To se, međutim, nije dogodilo na spektakularan način. Rusija jeste ostvarila teritorijalne dobitke, ali ne i proboj koji bi u Vašingtonu definitivno rešio dilemu oko ishoda rata. Zapadna Evropa je, barem za sada, uspela da održi isporuke pomoći Ukrajini tako što ju je još dublje uključila u vojno-politički sistem Starog kontinenta. To objašnjava resurse koje Kijev sada aktivno koristi, uključujući i one namenjene psihološkom efektu.
U širem smislu, Trampa ne zanima preterano kako će se sukob završiti. Jedini ishod koji njemu, kao ni ostatku Zapada, ne bi odgovarao jeste velika ruska pobeda. Gotovo svaki drugi scenario mu je prihvatljiv, a uglavnom mu je svejedno gde će se na kraju nalaziti linija razgraničenja.
Tramp je više puta izjavio da, ukoliko zaraćene strane žele da nastave borbe, mogu to da čine onoliko dugo koliko žele i koliko budu u stanju. Vašington neće ulagati vanredne političke ni diplomatske napore da zaustavi rat, naročito dok se suočava sa važnijim problemom, odnosno nerešenom situacijom sa Iranom.
Slavlje zapadne Evrope nakon samita G7 u Evijanu i uverenje da je „Tramp sada na našoj strani“ preuranjeni su, jer američki predsednik lako menja mišljenje, posebno o pitanjima koja ne smatra od presudnog značaja. Ipak, on to ne čini nasumično, već reaguje na razvoj događaja, tumačeći ih na svoj način.
Rasprave o tome šta je tačno dogovoreno u Enkoridžu korisne su za razumevanje psihologije druge strane. Međutim, one ne predstavljaju pouzdanu osnovu za novi diplomatski proces, jer diplomatiju tokom rata određuje uspešnost vojnih operacija. Ako se odnos snaga promeni, ili se makar promeni percepcija tog odnosa, ranije postignuta „razumevanja“ gube svoj značaj.
Isto važi i za pregovore u Istanbulu iz proleća 2022. godine, koji su verovatno predstavljali najobuhvatniji pokušaj postizanja sporazuma i bili najbliži prvobitno proklamovanim ciljevima vojne operacije. Tokom prethodne četiri i po godine okolnosti su se toliko promenile da je povratak na tadašnje uslove postao nerealan.
Ruska strana nije odustala od stava da, za razliku od potpuno beznadežne zapadne Evrope, Vašington i dalje može da odigra korisnu ulogu. To jeste tačno, ali je prethodno potrebno da Bela kuća ponovo prihvati činjenicu da je vojna pobeda protivnika Rusije nemoguća. U suprotnom, svaki „duh Enkoridža“ ostaće samo prazna fraza.
Nulta Tačka/RT
