Dr Džejms Aleksandar: Danas će ukinuti pušenje a sutra će to biti KAFA
Premijer nam je pokazao svoju ograničenu originalnost usvajanjem politike Jasinde Arden o postepenom ukidanju pušenja. Argumenti za ovu politiku su loši. Argument je, ukratko, da pušenje izaziva zdravstvene probleme i da NHS, a samim tim i vladu, a samim tim i poreske obveznike, košta mnogo novca. Ima istine u prvom delu: ali drugi deo je besmislica. Porezi na duvan su kolosalni: i sasvim je moguće da će životi Metuzalema koji su u iščekivanju neometani iznenadnom smrću u svojim pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim godinama, a koji prežive u devedesetim i stotim, koštati NHS mnogo više.
Ali tema duvana se ne može razumeti osim ako je ne povežemo sa kafom, alkoholom, tehnologijom i politikom. A moja poenta se posebno odnosi na kafu, jer bih želeo da predvidim da će u nekom trenutku u budućnosti naši vladari objaviti da više ne treba da pijemo kafu. Biće zabranjeno, ili će se postepeno ukinuti. Svi će se pretvarati da je nisu popili. Netfliks će prikazivati nostalgične i optužujuće programe u kojima su skoro svi u prošlosti biti prikazani kako stalno piju kafu. U nekim zemljama šoljice za kafu u starim filmovima će biti zamućene od strane cenzora. Sterling Hejden je rekao Džoan Kroford u „Džoniju gitari“ da čoveku treba samo „šolja kafe i dim“. Savremeni filmski kritičari će se zapitati kako je cenzor to dopustio.
Da bismo ovo shvatili, trebalo bi da počnemo priču sa najstarijim od svih pića. Alkohol izaziva probleme. Ali skoro svi su u srednjem veku bili gotovo trajno pijani. Koncept ‘alkoholičara’ nije postojao sve do 19. veka: do tada su svi bili najviše ‘pijani’ i najverovatnije samo normalni – blago sedirani. Seljaci na poljima nežno su se njihali u ritmovima prirode dok su pili beskrajne krigle razblažene jabukovače i piva. Voda je bila opasna za piće, a ničegs drugog nije bilo.
Sa carstvom su došla i druga pića – čaj, kafa, čokolada i duvan (u Engleskoj smo „pili“ duvan pre nego što smo ga „pušili“: Turci ga i dalje „piju“) – i naravno šećer koji je zaslađivao bilo koje od ovih pića napravljen sa prokuvanom vodom. Ova pića nisu bila sedativna, već stimulativna. Ili, konkretno, stimulacija je bila nove vrste. Alkohol, kako je Porter rekao Magbetu, izaziva san i mokraću; i razvratnost ‘provocira i ne izaziva’, budući da ‘provocira želju, ali oduzima predstavu’. Niko se nikada nije protivio alkoholu, osim na najstrožim verskim ili puritanskim osnovama. Osmanski sultan koji je želeo da zatvori sve kafiće nije mogao manje da brine o vinotekama. Uz žene i pesmu išlo je vino. Ali kafa je išla uz pobunu. Džejms I je bio neprijateljski raspoložen prema duvanu, slavno je napisao knjigu o tome; a posle njega njegov unuk Čarls II pokušao je 1675. da zatvori kafiće na osnovu toga da su to mesta gde su se okupljali muškarci – da bi raspravljali o politici.
U srednjem veku gotovo da nije bilo politike. Novine su u 17. veku bile samo listovi. Oni su se umnožili u 18., uprkos tome što su bili kontroverzni, a do 19. su bili temelj celokupnog industrijskog i imperijalnog društva. Kafići su isprva bili nepoverljivi jer su se u njima nalazile novine: to je bilo u danima pre nego što su gospoda čitala svoj primerak novina za doručkom. Toliko minijaturnih Adisonova i Bosvellova okupilo se u perikama i čarapama da slušaju kako neko čita šta je u novinama, a zatim su počeli da raspravljaju o politici u verziji platonističkog simpozijuma sa visokim sadržajem kofeina i nikotina. Kafa – ovo budno, stimulativno piće – podstakla je političke razgovore kao nijedno drugo piće. Duvan je dodao određeni druželjubiv ili konspirativni element. Sećam se kako je Orlando Figes na predavanjima o ruskoj revoluciji objašnjavao da je svaki sastanak boljševika vođen u neprobojnoj magli dima. Duvan, kafa i politika su išli zajedno.
Zakon EU o slobodi medija prošao ključno glasanje: Sada je moguće legalno instalirati špijunski softver na uređaje novinara https://t.co/olETuGBRWT
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) October 9, 2023
Uzgred, išli su zajedno sa tehnologijom. Kafa je igrala ulogu u priči o tehnologiji jer je, uz čaj, prevazilazila letargiju. Nije izazivala san, kao demonsko piće, već je izazivala budnost, a takođe i tačnost. Mogli bismo raditi duže, sa manje gubljenja vremena i sa manjim rizikom. Adam Smit je govorio o iglama kada je objašnjavao podelu rada. Čaplin ne bi mogao da zategne zavrtnje u Modernim vremenima bez kafe. 19. vek je bio vek parnih mašina, razboja i šatlova: i svih ovih novih tehničkih uređaja, „mašina“, sa šištanjem klipova i rotirajućih delova, velikog plamena i naglašenog zvuka, koji je zahtevao postojanost, tačnost i budnost. Industrijska revolucija je bila podstaknuta kafom, takođe čajem i duvanom, svakako ne alkoholom. Srednjovekovni seljak ne bi izdržao deset minuta u Midlzbrou ili Mančesteru 1850-ih pre nego što je izgubio ud od mašine. U fabrici bi seljak pomislio da je ušao u Bošov pakao.
Ali živimo u promenjenom svetu. Već neko vreme živimo u drugom industrijskom dobu, u kome naše mašine prave druge mašine. Mi ljudi više ne moramo da budemo tačni. Naš karakterističan gest je zamah, za ime Boga. I tako vidimo početak plimnog talasa pobune – potpomognute i podstaknute odmetnutim puritancima – protiv stimulansa industrijske i imperijalne ere. Duvan, koji se prvo pušio agresivno, a zatim pasivno, sada je agresivno zabranjen. Doduše, niko verovatno neće zabraniti čaj. (Džejms Bond nije voleo čaj, nazivao ga je blatom i krivio ga je za propadanje imperije. Možda je to jedan od razloga zašto bi savremeni dekolonizatori mogli nastaviti da ga piju. Drugi razlog je što se bilo koji list može staviti u ključalu vodu i nazvati čaj.) Ali kafa će uskoro biti otkazana.
Iz nostalgije i kasnog procvata kulture kafe, za sada je još uvek pijemo u velikim količinama. Ali to je striktno nepotrebno za tačan industrijski ili inženjerski rad. Više nije ni neophodno da svi oni studenti pišu eseje uz kafu Starbucks, pošto je veštačka inteligencija bez prigovora preuzela posao. I to postaje dosadno elitama koje nama vladaju. Oni ne mogu sasvim da osude espreso za izazivanje vrste zdravstvenih problema povezanih sa cigaretama. Ne postoji takva stvar kao što je pasivno ispijanje kafe. I još niko ne voli miris kafe u vozu. Ali stara tradicija ispijanja kafe i čitanja novina – čak i na računaru, tabletu ili telefonu – zabrinjava elite. Kafa nas i dalje podstiče da budemo budni, promišljeni, kritični, skeptični prema aktivnostima naših vladara. I ne vole to. Radije bi nas smirili marihuanom, ili psihodelicima, ili čak dobrim starim faraonskim pivom. Nemaju ništa protiv da se njišemo u ritmovima prirode, ili u ritmovima Spotifaja, ili u Google-ovim algoritmima: ali ne žele da kritički razmišljamo o bilo čemu. Bože sačuvaj. Ostanite kod kuće, spasite živote, Toutatis. Uključite, uključite, isključite: ali ne razmišljajte.
Jednog dana uskoro razmišljanje će biti zabranjeno. Već su to počeli da nazivaju „teoretisanjem zavere“. U nekom trenutku u budućnosti Dekartov cogito ergo sum će biti ponovo preveden ‘Razmišljam o zaverama, dakle postojim’ (Cogito de coniurationibus, ergo sum?), i biće opovrgnut u esejima koje su napisali AI botovi koje će zaposliti Gardijan/ Obarajući argument BBC/Gugla da svako ko privuče krajnje desno na tako atavistički lucidan način treba da bude osuđen, a zatim poništen kao da nije postojao.
Neprijateljstvo prema duvanu je za osudu, jer je to neprijateljstvo prema druželjubivosti, a takođe i budnoj meditaciji. (Česterton je rekao da je pušenje svakog čoveka na trenutak učinilo filozofom, pošto ga je izbacilo iz brige vremena.) Montezuma je voleo lulu posle večere. Las Kasas je primetio da su drugi Asteci voleli da puše cigare. Teško je zamisliti Kobeta bez dugačke glinene lule, ili Čerčila bez cigare: skoro svi su se razdvojili između Voltera Relija i Džona Lenona. Ali neprijateljstvo prema kafi – za koje predviđam da će doći – može biti još gore kada stigne. Jer to će biti neprijateljstvo prema izuzetno podsticajnoj vrsti budnosti na kojoj je u potpunosti izgrađena civilizacija poslednja četiri veka. Oni razbijaju našu druželjubivost; oni prekidaju našu budnu meditaciju: a zatim će slomiti našu koncentraciju.
Dr Džejms Aleksander je profesor na Katedri za političke nauke na Univerzitetu Bilkent u Turskoj.
