Ново истраживање показује да дуговечност можда није само питање животних навика, већ и древног генетског наслеђа.
Научници су анализирали ДНК више од 1.000 Италијана, укључујући 333 стогодишњака, и открили да људи који доживе 100 и више година носе већи удео гена западноевропских ловаца-сакупљача (WHG), популације која је живела на европском тлу пре више од 9.000 година.
Студија, објављена у GeroScience, показује да управо ова праисторијска компонента ДНК може бити кључна за издржљивост организма и дуг живот. Друге древне генетске групе нису показале исту везу са дуговечношћу.
ДНК која „постаје моћна“ кроз векове
Древни ловци и сакупљачи били су физички јаки, прилагођени суровим условима и разноврсној исхрани – од дивљих биљака и орашастих плодова до срне и друге дивљачи.
Научници истичу да ове особине, иако старе хиљадама година, и данас могу утицати на отпорност организма и способност преживљавања.
Дуг живот није само навика
Иако „плаве зоне“ и раније истраживања показују да физичка активност, друштвене везе и сврха у животу утичу на дуговечност, генетика можда тихо појачава те предности.
WHG гени нису ретки само у Италији. Чувени „Чедар Ман“, костур стар 10.000 година пронађен у Великој Британији, припада истој популацији, а око 10% белог британског становништва носи део овог наслеђа.
Дуг живот у светским статистикама
Број стогодишњака у свету расте:
У САД их има преко 80.000, са очекивањем да ће до 2054. достигнути 422.000.
У Великој Британији више од 16.600 људи има 100 и више година.
Већину чине жене, а најстарија живећа особа је Етел Катерхем из Енглеске, стара 116 година.
Она објашњава свој дуг живот једноставно: „Никада се не свађам с било ким. Слушам и радим оно што волим.“
Шта нам говори наука
Истраживање наглашава да, иако животне навике играју улогу, најдубље предности дуговечности можда су „записане“ у нашим генима још из Леденог доба.
Дакле, неки делови наше ДНК могу тихо и снажно утицати на то колико дуго и здраво ћемо живети – трајније него што смо икада претпостављали.
Нулта Тачка/Медији
