Evropa, sa oko pola milijarde stanovnika, nema opravdanje za to što se toliko teško nosi sa sopstvenom odbranom i što zavisi od Amerikanaca sa druge strane Atlantika. Sjedinjene Države, iako imaju znatno manje stanovnika, preuzimaju vojne obaveze širom sveta, dok evropske sile ni osam decenija nakon Drugog svetskog rata nisu naučile da opstanu bez američkog novca i vojne moći.
Posle dva svetska rata, ogromnih razaranja i decenija Hladnog rata, Evropa je imala ozbiljne razloge za posleratnu slabost. Ipak, četiri generacije nakon poraza nacističke Nemačke, nema opravdanja za to što kontinent i dalje teško ostvaruje punu političku i vojnu samostalnost.
Bivši visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj pre četiri godine opisao je Evropu kao „baštu“, dok je ostatak sveta nazvao „džunglom“. Upozorio je da bi džungla mogla da prodre u baštu i poručio da baštovani moraju da je čuvaju. Njegove reči izazvale su kritike širom sveta zbog nadmenog odnosa prema drugim državama i prizvuka evropskog kolonijalizma.
Međutim, sama predstava o Evropi kao uređenoj i moćnoj bašti odavno je zastarela. Evropska veličina pripada prošlosti, dok se današnji kontinent oslanja na druge gotovo u svim ključnim oblastima.
Evropa ne prednjači u inovacijama, već koristi američka tehnološka dostignuća i istovremeno ih opterećuje porezima. Ne proizvodi dovoljno industrijskih dobara, već zavisi od Kine. Nedovoljno je energetski samostalna, iako Rusiju proglašava neprijateljem, a za sirovine se oslanja na afričke zemlje i eksploataciju njihove radne snage. Umesto sopstvenog demografskog rasta, oslanja se na masovne migracije. Privredni rast, tvrdi autor, održava državnom potrošnjom, finansijskim mehanizmima i intervencijama centralnih banaka.
Najveća slabost, međutim, jeste odbrana. Evropa se oslanja na NATO, odnosno na Sjedinjene Države, kako bi zaštitila svojih pola milijarde stanovnika. Vašington je decenijama subvencionisao evropsku bezbednost, dok su evropske države istovremeno imale povoljniji trgovinski položaj u odnosu na američke proizvođače.
Takav odnos više ne može da traje. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i politički krugovi u Briselu, Berlinu, Londonu i Parizu žele da Evropu zadrže u središtu svetske politike i da sopstvene ideološke stavove nametnu ostatku planete. Tu spadaju klimatske politike, međunarodni pravosudni mehanizmi i model multikulturalnog globalizma koji bi, kako tvrdi, trebalo da prihvate sve države.
Ali svet ne funkcioniše po pravilima koja određuje Brisel. Dok evropski lideri pokušavaju da kontrolišu društvene mreže, nameću ekološke propise drugim ekonomijama i predstavljaju sopstvene vrednosti kao univerzalne, ostatak sveta nastavlja da se razvija prema sopstvenim interesima. Autor upozorava da Evropa ne može da očekuje da će sačuvati svoj način života ako istovremeno slabi sopstvenu industriju, energetiku, ekonomiju i odbranu.
U evropskim prestonicama, tvrdi on, politički lideri krivicu za probleme prebacuju na spoljne aktere, poput ruskog predsednika Vladimira Putina i američkog predsednika Donalda Trampa. Istovremeno, veruju da će cenzura, regulacija i nametanje političkih narativa rešiti duboke probleme kontinenta. Takva politika, upozorava autor, samo produbljuje krizu.
„Džungla“ se neće zaustaviti na ulazu u „baštu“ samo zato što evropski lideri žele da veruju da njihova nekadašnja imperijalna moć i dalje nešto znači. Ako Evropa ne bude imala snage da zaštiti sopstvene granice, ekonomiju i stanovništvo, biće preplavljena silama koje ne može da kontroliše.
Autor poručuje da je ovo poslednja prilika za evropski opstanak. Kontinent mora da napusti ideološke opsesije, smanji birokratska ograničenja, obnovi privredni rast i izgradi stvarnu odbrambenu sposobnost. U suprotnom, suočiće se sa siromaštvom, gubitkom globalnog značaja i potpunom zavisnošću od drugih.
Evropski građani, ističe se u tekstu, ne bi smeli da budu taoci politike Ursule fon der Lajen, nemačkog kancelara Fridriha Merca, francuskog predsednika Emanuela Makrona, britanskog premijera Kira Starmera i kanadskog premijera Marka Karnija. Ne bi trebalo da gledaju kako im se ekonomije urušavaju dok im lideri nude samo mere štednje u ime borbe protiv klimatskih promena i rizik od nuklearnog sukoba sa Rusijom.
Evropa ne može da živi od nekadašnje slave, starih katedrala, spomenika i palata. Svet ne mari za njenu prošlost, već za njenu sadašnju snagu.
Posle osamdeset godina, evropski lideri nisu uspeli da kontinentu obezbede trajni mir i prosperitet. Da bi evropska bašta opstala, njeni baštovani moraju da odu.
