Ekološke i političke elite uništavaju proizvodnju hrane zbog „klimatskih“ ciljeva
U Prirodnjačkom muzeju Karnegi u Pitsburgu, poseban tematski deo bio je posvećen iščekivanju budućnosti na zemlji na zimu 2022. godine.
Posetioci su imali priliku da glasaju za temu koja im je važna i o kojoj žele da saznaju više.
Tri ponuđena znanja bila su 1) kako razvoj energetskog potencijala može uticati na klimatske promene; 2) kako poboljšanje stanja životne sredine, šuma, parkova i voda može smanjiti CO2; 3) kako poboljšanje uslova poljoprivrede, zemljišta i farmera može doprineti bezbednosti hrane i pristupačnoj hrani. Posetioci su glasali bacanjem čepa za flašu u jedan od tri cilindra znanja, a opcija koja dobije najviše glasova bila bi promovisana u muzeju kroz naučnopopularne sadržaje.
Od osamnaest posetilaca, samo četiri su se odlučila da glasaju za treći cilindar o poljoprivredi, i to deca i žene. Ostatak glasova gotovo ravnopravno su podelili cilindri za energiju i životnu sredinu.
“Ad hoc eksperiment koji sam sproveo otkrio je nekoliko važnih pitanja. Kako je moguće da je prioritetno pitanje sigurnosti hrane i održive poljoprivrede privuklo tako slabu pažnju? Razvoj energetskih i ekoloških potencijala za smanjenje CO2, iako neki smatraju da je od velike važnosti, ne može nahraniti svet. Ali to privlači ekološku zabrinutost i mobiliše osećanja solidarnosti više nego glad u Africi, Aziji i Latinskoj Americi, gde značajan deo stanovništva ima samo jedan ili pola obroka dnevno”.
Učiniti hranu pristupačnom za njih i umiruću decu u Jemenu i Etiopiji (gde rat traje od 2020. godine) očigledno ne izaziva osećanja toliko snažno kao informacija da je Zemlja 1,5 stepeni Celzijusa toplija nego pre sto godina; da se glečeri tope u ogromnom prostranstvu leda; ili da se polarni medvedi povlače ka unutrašnjem kontinentu. Zbog polarnih medveda i glečera, u Davosu se redovno održavaju međunarodni sastanci od “najvećeg značaja” da bi se sprovela agenda; potpisan je obavezni klimatski sporazum u Parizu; a Greta Tunberg je vikala na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, pozivajući na radikalne promene u emisiji CO2.
Da li ODAVDE ima povratka? Zabranjene INFO koje ruše propagandu- „KAKO PREŽIVETI“
Ekolozi imaju jednu hroničnu osobinu: oni su zaokupljeni „zamišljenim stanjem ekološke čistoće i harmonije“ na univerzalnom nivou. Oni povezuju rešavanje ekoloških problema sa većim transformativnim poduhvatom. Smanjenje emisije ugljenika je neodvojivo od niza naizgled nepovezanih političkih projekata: okončanje kapitalizma i postojećih struktura moći i potpuno restrukturiranje transportnih sistema i industrije.
Stoga ne čudi što konkretna mesta kao što su Jemen i Etiopija i njihovi partikularni problemi gladi podstiču manje javnih izjava, a samo sporadično izazivaju izražavanje zabrinutosti na međunarodnim konferencijama. Čak i u Karnegijevom muzeju, cilindar znanja koji je sugerisao poboljšanje bezbednosti hrane privukao je samo nekoliko radoznalih umova.
U novoj eri životne sredine, uloga koja se pripisuje poljoprivredi je da prvo ublaži rizike životne sredine i zagađenja. Bavljenje bezbednošću hrane i ishranom svetske populacije ima sporedan značaj. Evropski zeleni dogovor ukazuje na taj trend, dok njegove dve ključne strategije, od farme do viljuške (F2F) i biodiverzitet, praktično otkrivaju čitavo licemerje životne sredine. Obe strategije su vođene plemenitom namerom da se poveća održiva proizvodnja hrane i obnovi biodiverzitet, ali neželjene posledice promene su uglavnom nepoznate i do sada se o njima nikada nije raspravljalo na holistički način.
Koja je cena očuvanja, pošumljavanja, prepolovljenja upotrebe pesticida – propisa i rastuće birokratije koja mora da nadgleda put ka ekološki održivoj budućnosti? Takva pitanja se usput prećutkuju ili se ignorišu u javnim raspravama kao da predstavljaju bogohulne pokušaje da se ugroze zajednički ciljevi održivosti.
Uz rastuću zabrinutost za životnu sredinu, politika Evropske unije je ostavila po strani bezbednost hrane od kasnih 1980-ih. Vizije EU o poljoprivredi u 2030. sada su više zaokupljene smanjenjem neto emisije gasova staklene bašte na najmanje 55 procenata; smanjenje hemijske zaštite bilja za 50 odsto; povećanje površina pod organskom poljoprivredom na najmanje 25 odsto; smanjenje prodaje antimikrobnih sredstava za 50 odsto; i smanjenje korišćenja zemljišta za najmanje 10 procenata, da spomenemo samo nekoliko ciljeva.
Naučne i tržišne procene Evropskog zelenog dogovora F2F i strategije biodiverziteta već ukazuju na neke alarmantne posledice. Puna implementacija ove dve strategije moraće da se suoči sa izazovima neizbežnog smanjenja domaćeg snabdevanja hranom i ugroženih domaćih poljoprivrednika, kao i sa načinom na koji će se EU i svet uopšte nositi sa višim cenama poljoprivrednih sirovina i hrane.
Strategije će neizbežno smanjiti izvoz EU ključnih poljoprivrednih proizvoda i učiniti ga neto uvoznikom na tržištima na kojima je sada izvoznik. Smanjenje hemijske zaštite bilja i sve veći prelazak na organsku poljoprivredu, uključujući hobi urbanu poljoprivredu i permakulturu, dovešće do smanjenja prinosa. Očuvanje određenih neproizvodnih područja će neizbežno povećati cenu zemljišta i stvoriti značajan pritisak na zemljišne resurse van EU.
Dve velike buduće posledice agroekoloških strategija EU već su evidentne. Potrošači širom sveta snosiće troškove viših cena hrane, što će uticati na ekonomsku efikasnost celog lanca snabdevanja. Nove ekološke norme nametnute agro-ekološkim politikama u proizvodnji i potrošnji, koje se uglavnom primenjuju na Zapadu, sprečiće siromašne zemlje da učestvuju na tržištima jer neće moći da ispune ove standarde.
Verovatno je da će siromašni nastaviti da zaostaju i dalje tonu u pauperizaciju. Slično tome, spoljni uticaji na životnu sredinu koji proizilaze iz potražnje za hranom verovatno će biti prebačeni u siromašne zemlje, gde obični ljudi hronično nemaju pristup privatnoj zemlji i još uvek žive sa tri dolara dnevno – što je bilo uobičajeno stanje američkih građana početkom devetnaestog veka. Oni ne samo da će ostati siromašni i gladni, već će se hraniti evropskim CO2. To je ekološki vin-vin.
Godine 1983, Meri Daglas i Aron Vildavski su proročki pitali: „Zašto je društvena savest zabrinuta za životnu sredinu, a ne za obrazovanje siromašnih ili pomoć siromašnima?“ Četiri decenije kasnije, šablon ostaje isti i jasno pokazuje da neka ekološka pitanja imaju prioritet nad drugima. Zabrinutost oko emisija CO2 u zemljama zasenjuje interesovanje za to da li zemlje mogu da prehranjuju svoje ljude. Nehumana dimenzija ovih briga posebno je važna u kontekstu rastuće svetske populacije koja će u velikoj meri povećati potražnju za proizvodnjom hrane. A možda civilizacija neće biti spremna da se nosi sa problemom, s obzirom na to da se pitanja od najvećeg prioriteta postavljaju i rešavaju poslednja.
Nulta Tačka/InfoWars
