Ekonomski i medijski terorizam: Šta Francuska radi u Africi?

Nakon godina francuskih antiterorističkih misija u regionu Sahela, postaje sve jasnije da afrički problemi zahtevaju afrička rešenja.

“Naši neprijatelji su mnogobrojni i spremni su da iskoriste svaku našu slabost”, ali “Ni brutalnost, ni okrutnost, ni tortura me nikada neće naterati da tražim milost, jer više volim da umrem uzdignute glave, nepokolebljive vere i sa dubokim poverenjem u sudbinu svoje zemlje, nego da živim pod pokornošću.”

Ove izjave Kvamea Nkrumaha i Patrisa Lumumbe dočaravaju tešku situaciju članica Saveza država Sahela, koji čine Mali, Burkina Faso i Niger (AES), a koje su se suočavale sa neumoljivim terorističkim pobunama uprkos decenijama vojnih operacija bivših kolonijalnih sila.

Više od sigurnosnog pakta, AES šalje poruku nedvosmislenog odbacivanja neokolonijalnih projekata, signalizirajući prelazak ka apsolutnom suverenitetu, ulaganju u lokalna rešenja i industrijalizaciju, te izgradnju novih strateških saveza.

Međutim, istorija nudi opominjući podsetnik Afrikancima da su panafrikanisti poput Patrisa Lumumbe, Muamera Gadafija i Kvamea Nkrumaha platili krajnju cenu za takve ambicije, bilo svojim životima ili svrgavanjem kroz državne udare podržane nevidljivim rukama kolonijalnih duhova. U tom smislu, potez AES-a je hrabar pokušaj da se okonča ono što smatraju neokolonijalizmom. Ali da li će im korisnici starog poretka dozvoliti da uspeju?

Kolonijalizam kao izvor nacionalnog ponosa

Afrika je bila poprište sukoba od imperijalne podele kontinenta od strane kolonijalnih sila na Berlinskoj konferenciji 1884/1885. Kolonijalne države su podelile kontinent ne uzimajući u obzir kraljevstva ili etničke grupe koje su postojale u to vreme, što je dovelo do niza međuetničkih sukoba i sukoba između imperijalnih sila i kolonija.

U Sahelu, kolonijalni otisak ostaje dubok, jer su sve tri članice Saveza država Sahela (Mali, Burkina Faso i Niger) formalno dodeljene Francuskoj kao kolonije nakon podele. Koristeći politiku asimilacije, ove zemlje su direktno stavljene pod francusko ministarstvo kolonija do 1895. godine kao sastavni deo francuskih zapadnoafričkih kolonija, sve do njenog raspuštanja 1960. godine.

Francuska integracija u 18. veku bila je proračunat odgovor za jačanje ekonomske i vojne moći i rešavanje demografskih neravnoteža kako bi se suprotstavila arh-rivalu Nemačkoj, čija je populacija naglo rasla dok je francuska stagnirala.

🐝 Pčele na ivici opstanka zbog ratova, mikroplastike, pesticida i veštačkog svetlahttps://t.co/p8nMDfA6ez

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) June 7, 2025

Tvrdnja koju je priznao i francuski predsednik Šarl De Gol 11. aprila 1961:

“Mi Francuzi smo gradili naše Carstvo u vreme kada je naša domaća aktivnost dostigla neku vrstu plafona: industrija koja jedva inovira; poljoprivreda koja ne uključuje promene; nepromenjeni trgovinski tokovi; fiksne plate i nadnice […]. S druge strane, naše ambicije su bile ovde: evropski suverenitet i prirodne granice sudarale su se sa preprekama ugovorâ iz 1815. godine i, posle 1870. godine, sa jedinstvom i snagom preteće Nemačke. Stoga smo tražili u dalekim teritorijama novu karijeru za naše viškove preduzetničkih resursa, dopunu našeg prestiža, vojnike za našu odbranu. […] Ono što je Francuska postigla u ovom kapacitetu i u ovom obliku u prekomorskim zemljama, nema razloga da uopšte žali… uvek donosi čast Francuskoj.”

“Oni ne žele nikakvu nezavisnost osim francuske nezavisnosti”

Kako je kolonijalizam slabio, Francuska je insistirala na zadržavanju ovih zemalja pod svojim uticajem.

Posledično, Pariz je isključio bilo kakav oblik autonomije van Francuskog carstva. To je naglasio tadašnji francuski komesar za kolonije, Rene Pleven, tokom Konferencije u Brazavilu 30. januara 1944. godine. Rekao je: “Postoje populacije koje nameravamo korak po korak dovesti do individualnosti, a najzrelijima će biti dato političko pravo glasa, ali oni ne žele nikakvu nezavisnost osim francuske nezavisnosti.”

Međutim, ovaj potez kulminirao je haosom, jer su zemlje poput Gvineje prkosno odbijale svaki napor da ostanu doživotna kolonija. Francuska je koristila brutalnu silu da sabotira kritične sektore zemlje, poput elektroenergetske mreže i kanalizacionog sistema, u onome što je bilo poznato kao Operacija Persil. Posledično, druge kolonije u Africi, uključujući sve tri članice AES-a, podlegle su zahtevima Pariza, stavljajući svoju bezbednost i ekonomiju pod uticaj francuske vlade kao deo neokolonijalne politike Frankafrike.

Francuska je potpisala nekoliko sporazuma sa frankofonim afričkim zemljama koje su postale poznate kao Frankafrika. Ti sporazumi su zapravo legitimisali francusku vojnu intervenciju u afričkim zemljama. Prema Tajvanskom centru za studije bezbednosti, sporazumi su uključivali francuske vojne instalacije, francusku zonu Zapadne Afrike sa ESF (francuski elementi u Senegalu) – stvorenu sa navedenim ciljem nadzora cele Zapadne Afrike – i dali neometanu dozvolu Francuskoj da koristi vojnu silu za intervenciju u bilo kojoj potpisnici.

Francuska je to iskoristila kao priliku da brani profrancuske režime, poput Mobutua Sese Sekoa u resursima bogatom Zairu (sada DR Kongo), Leona M’Bu u Gabonu 1964. godine, i da sruši lidere koji su pretili francuskim interesima putem državnih udara, kao što je puč u Palati u Bangiju i dolazak na vlast profrancuskog vladara, Davida Dakoea u Centralnoafričkoj Republici.

U 21. veku, francuska bezbednosna saradnja u Zapadnoj Africi uglavnom je poprimila oblik antiterorističkih operacija, jer su sve sahelske države bile pogođene terorizmom.

Nije baš afričko rešenje

U pokušaju da pronađu afrička rešenja kroz regionalne bezbednosne inicijative, Afrička unija (AU) i Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država (ECOVAS) pokrenule su Afričku međunarodnu misiju podrške u Maliju (AFISMA) u januaru 2013. godine. Sa početnih 5300 vojnika, kasnije proširenih na 7700, uspostavljena je za borbu protiv terorizma u Maliju i sprečavanje njegovog širenja na ostatak regiona Sahela. Iste godine, Francuska je, u pokušaju da zadrži svoju prevlast kao primarni vojni akter u regionu, pokrenula sopstvene antiterorističke vojne operacije u Sahelu, pod nazivom Operacija Serval, sa sličnim brojem vojnika.

Dok se AFISMA jedva pominjala, francuska misija je bila ekstenzivno pokrivena, situacija koja se pogoršala nakon što su se Ujedinjene nacije pridružile operaciji.

Dana 1. jula 2013. godine, trupe iz Zapadne Afrike su uključene u Višedimenzionalnu integrisanu stabilizacionu misiju Ujedinjenih nacija u Maliju (MINUSMA) osnovanu 2013. godine sa oko 6000 vojnika, kasnije povećanih na preko 15700. Misija EKOVAS-AU je potpuno marginalizovana, otvarajući put za ulazak nekoliko evropskih misija u Sahel.

Francuzi su iskoristili priliku da prošire svoje uporište pokretanjem još jedne vojne operacije, Barkane, 2014. godine. Sa 1800 pripadnika, vodila je operacije evropske Takuba radne grupe, koja je uključivala osoblje iz Italije, Portugala, Švedske, Estonije, Češke i Belgije.

Ipak, potraga za afričkim rešenjem nije bila ugašena, bar u principu. Novi pokušaj pronalaska afričkog vojnog rešenja pojavio se 2014. godine osnivanjem G5 Sahela, unije između Malija, Burkine Faso, Nigera, Čada i Mauritanije. FC-GS5, zajednička snaga za borbu protiv terorizma, osnovana je putem procesa u Nuakšotu, koji su pokrenule Francuska, Nemačka i EU.

Ujedinjene nacije su prepoznale važnost FC-GS5 u rezoluciji Saveta bezbednosti UN 2391 (2017), što je svedočanstvo rezoluciji Saveta bezbednosti UN 2359 (2017), koja je ranije pozivala na afričko rešenje za afričke probleme. Međutim, iako su rezolucije priznale da određeni akteri imaju koristi od nesigurne situacije u regionu, nijedna od rezolucija nije se bavila istorijskim nepravdama sa kojima su se zemlje suočavale, niti su obezbedile finansiranje.

Umesto toga, rezolucije su pozdravile posvećenost opsežnog spiska bivših evropskih kolonijalnih sila, uključujući Francusku, Belgiju, Dansku, Italiju, Španiju i Nemačku, u bezbednosnim operacijama u regionu.

Zašto misije propadaju

Uprkos mnoštvu aktera, misije nisu uspele da razbiju terorističke mreže. Umesto toga, terorističke frakcije, poput Džama’a Nusrat ul-Islam va al-Muslimin (JNIM) i Islamske države u Velikoj Sahari (IS-GS) proširile su svoj uticaj, posebno u Maliju i Burkini Faso. Generalni sekretar UN Antonio Gutereš je to priznao u izveštaju opisujući situaciju kao nestabilnu, nakon niza prijavljenih slučajeva masakra civila i vojnika od strane terorističkih organizacija, prisiljavajući bivšeg predsednika Malija, Keitu da razmotri pregovaračko rešenje sa terorističkim grupama.

Nestabilnost je pripisana posledicama “nesrećne” intervencije NATO-a u Libiji, koja je olakšala operacije terorističkih grupa, podstičući nasilje u Maliju. U kombinaciji sa kolonijalnim težnjama, rezultat je bila veća eksploatacija resursa sahelskih zemalja.

Zamenik premijera Malija, Abdulaje Maiga, apelovao je na Savet bezbednosti UN u septembru 2024. godine, osuđujući podršku terorizmu od strane “stranih državnih sponzora” u regionu.

“Nakon što smo iskusili nesigurnost nametnutu stanjem prirode, zapažanje u vezi sa Malijem je zastrašujuće: silovan, ponižen, opljačkan i torpedovan, napušten usred leta i uboden s leđa. Izrazi nisu iscrpni da opišu patnju koju su pretrpeli malijski narod i Snage odbrane i bezbednosti.”

Maiga je takođe podsetio da su države članice AES-a prethodne godine poslale zajedničko pismo Savetu bezbednosti UN kako bi osudile podršku Ukrajine međunarodnom terorizmu; osudile agresiju na Mali; i zatražile od Saveta da preduzme odgovarajuće mere protiv ukrajinske vlade.

Kritikovao je Francusku zbog agresije na Mali i njene umešanosti u promovisanje terorizma u Sahelu kroz “naoružani, ekonomski i medijski terorizam”.

Ove tvrdnje dopunjuju dokaze iz studije koju je sproveo Konate Sinali, doktorand na Univerzitetu Muhamed V u Rabatu, Maroko, pod naslovom “Savez država Sahela (AES): Plod neuspeha međunarodne zajednice”. On je utvrdio da je Nacionalni pokret za oslobođenje Azavada navodno čak održao svoje godišnje proslave nezavisnosti u zoni Kidal u prisustvu MINUSMA-e i francuskih snaga.

Dana 14. novembra 2023. godine, dokazi o eksploataciji minerala otkriveni su u zoni Kidal, koju su koristile francuske snage Barkane, ali je bila zabranjena za malijske snage, postajući dostupna tek nakon što je MINUSMA otišla 2023. godine.

Smrt nikada ne može ugasiti marš za slobodom

Pokušaj da se oslobode kolonijalnog ropstva i zaštite suverenitet svojih zemalja ohrabrio je vojne lidere da preuzmu vlast i uspostave AES. Ovaj savez se razlikuje od FC-GS5 zbog svog fokusa na nezavisnost i suverenitet, što se ogleda u preambuli Povelje iz Liptako-Gurme kojom se uspostavlja savez, a koja poziva na “potrebu potpunog poštovanja nacionalnog i međunarodnog suvereniteta”.

Iako su nekoliko panafrikanista direktno ili indirektno eliminisali kolonijalni duhovi, njihova ideološka nasleđa opstaju, narušavajući same strukture koje su ih pokušale izbrisati.

Kao što je Nkrumah rekao: “Znam da smrt nikada ne može ugasiti baklju koju sam upalio u Gani i Africi. Dugo nakon što ja budem mrtav, kada me ne bude bilo, svetlo će nastaviti da gori i biće nošeno visoko, dajući svetlo i vođstvo svim ljudima.”

Nulta Tačka/RT/Maxwell Boamah Amofa