Ugledni patolog i slučaj Džefrija Epštajna ponovo su otvorili pitanje koje godinama lebdi nad globalnim elitama: da li je reč o izolovanim zloupotrebama moći ili o dubljem, sistemskom obrascu ponašanja unutar institucija?
Pojam koji se sve češće pominje u analitičkim krugovima jeste „egregor“ – ideja da zajednički sistem verovanja, kada se spoji sa institucijama i podsticajima, počinje da funkcioniše kao samoodrživi organizam. Takav sistem regrutuje, štiti se i hrani sopstvenim interesima.
Ova interpretacija delimično se oslanja na kontroverznu knjigu Roberta C. Takera „Doba za Lucifera: Predatorska duhovnost i potraga za božanstvom“. Taker, bivši savetnik i direktor kanadskog Saveta za zloupotrebu uma (COMA), veći deo karijere proveo je proučavajući žrtve ritualnog zlostavljanja i razgovarajući sa pripadnicima okultnih grupa.
Njegova centralna hipoteza bila je provokativna: šta ako se iza naizgled nepovezanih slučajeva zloupotrebe krije širi organizacioni princip koji ljude posmatra kao resurs?
Iako je autor to predstavio kao misaoni eksperiment, savremeni događaji ponovo su podgrejali raspravu o prirodi moći u vrhu društvene hijerarhije.
Epštajn kao simbol, ne izuzetak
U svetlu novih i delimično redigovanih Epštajnovih dokumenata, analitičari primećuju da slučaj više ne deluje kao izolovani skandal. Umesto toga, sve češće se tumači kao studija slučaja o tome kako se uticaj, kompromitacija i institucionalna zaštita mogu ispreplesti na najvišim nivoima.
Pojedini komentatori tvrde da problem nije jedan čovek, već struktura koja omogućava zloupotrebe bez posledica. U tom okviru, Epštajn postaje simbol sistema, a ne njegova anomalija.
Od Hanlonove britve do teorije podsticaja
Dugo je u političkoj analizi važilo pravilo poznato kao Hanlonova britva: „Nikada ne pripisuj zaveri ono što se može objasniti glupošću.“ Međutim, neki savremeni autori tvrde da ova maksima ne objašnjava uvek ponašanje političkih i birokratskih elita.
U knjizi „Suvereni pojedinac“, Džejms Dejl Dejvidson i lord Ris-Mog još pre dve decenije upozorili su da izborna politika često privlači ličnosti sa izraženim mesijanskim ambicijama.
Takva zapažanja danas ponovo dobijaju na težini u svetlu sve dubljeg nepoverenja javnosti prema institucijama.
„Predatorska duhovnost“ kao metafora moći
Taker je za opis svog modela koristio termin „luciferijanizam“, definišući ga kroz četiri obrasca: prisvajanje, posedovanje, nasilje i prikrivanje. U njegovoj interpretaciji, elita koja usvoji takav pogled na svet počinje da resurse, bogatstvo pa i ljudski kapital posmatra kao legitimnu hranu za sopstveni uspon.
Važno je napomenuti da mnogi istraživači ove teze smatraju metaforičkim, a ne doslovnim opisom političke realnosti. Ipak, one ostaju uticajne u delu javnog diskursa, naročito u kontekstu velikih skandala.
Kriza poverenja i fragmentacija sistema
Bez obzira na interpretaciju, jedno je izvesno: poverenje u institucije u mnogim zapadnim društvima opada. Kada institucionalni legitimitet slabi, istorija pokazuje da se pojavljuju alternativne strukture moći.
Neki analitičari predviđaju svet sa više paralelnih centara autoriteta: od tehnoloških korporacija i specijalnih ekonomskih zona do nedržavnih mreža i digitalnih zajednica. Takav scenario vodi ka fragmentaciji globalnog poretka i onome što se sve češće naziva „SplinterNet“ – rascvetanim, ali podeljenim digitalnim i političkim prostorom.
Šta sledi
Ako se trenutni trendovi nastave, ključna borba naredne decenije možda neće biti između država, već između različitih modela organizacije moći i društva.
Da li je reč o prolaznoj krizi ili o dubokoj transformaciji sistema, ostaje otvoreno pitanje. Ali jedno postaje sve jasnije: era nekritičnog poverenja u institucije u Evropi i šire očigledno se bliži kraju.
