Eskobar: Zašto je SAD potreban ovaj rat u Gazi
Vašington treba da dobije svoj rat u Gazi protiv Irana jer nije uspeo da dobije ukrajinski rat protiv Rusije…
Globalni jug je očekivao zoru nove arapske stvarnosti.
Na kraju krajeva, arapska ulica – čak i dok je bila potisnuta u njihovim matičnim zemljama – pulsirala je od protesta koji izražavaju žestok bes protiv izraelskog masovnog masakra Palestinaca u Pojasu Gaze.
Arapski lideri su bili primorani da preduzmu neku vrstu akcije osim suspendovanja nekoliko ambasadora u Izraelu, i pozvali su na poseban samit Organizacije za islamsku saradnju (OIC) na kojem bi se razgovaralo o tekućem ratu Izraela protiv palestinske dece.
Predstavnici 57 muslimanskih država okupili su se u Rijadu 11. novembra kako bi zadali ozbiljan, praktičan udarac praktičarima genocida i onima koji im to omogućavaju. Ali na kraju ništa nije ponuđeno, čak ni uteha.
Konačna izjava OIC-a uvek će biti zapisana u Pozlaćenoj palati kukavičluka. Najzanimljiviji delovi bezobrazne retoričke emisije: protivimo se izraelskoj „samoodbrani;“ osuđujemo napad na Gazu; tražimo (koga?) da ne prodaje oružje Izraelu; tražimo od MKS-a da „istraži“ ratne zločine; tražimo rezoluciju UN kojom se osuđuje Izrael.
Za zapisnik, to je najbolje što je 57 zemalja sa muslimanskom većinom pronašlo kao odgovor na ovaj genocid u 21. veku.
Istorija, čak i ako je pišu pobednici, ima tendenciju da bude neoprostiva prema kukavicama.
Najveće četiri kukavice, u ovom slučaju, su Saudijska Arabija, UAE, Bahrein i Maroko – poslednje tri su normalizovale odnose sa Izraelom pod teškom rukom SAD 2020. To su oni koji su dosledno blokirali usvajanje ozbiljnih mera na samitu OIC-a, kao što je alžirski nacrt predloga za zabranu nafte Izraelu, plus zabrana korišćenja arapskog vazdušnog prostora za isporuku oružja okupatorskoj državi.
Egipat i Jordan – dugogodišnji arapski vazali – takođe su bili mlaki, kao i Sudan, koji je usred građanskog rata. Turska, pod sultanom Redžepom Tajipom Erdoganom, još jednom je pokazala da se samo priča, a nema akcije; neoosmanska parodija teksaškog „sve kape, bez goveda“.
BRICS ili IMEC?
Četiri najbolje kukavice zaslužuju malo preispitivanja. Bahrein je skromni vazal koji ugošćuje ključnu granu američke imperije baza. Maroko ima bliske odnose sa Tel Avivom – brzo se primirio nakon obećanja Izraela da će priznati Rabatovo pravo na Zapadnu Saharu. Štaviše, Maroko u velikoj meri zavisi od turizma, uglavnom sa kolektivnog zapada.
Zatim imamo velike igrače, Saudijsku Arabiju i UAE. Oba su puna američkog oružja i, poput Bahreina, takođe su domaćini američkih vojnih baza. Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman (MbS) i njegov stari mentor, emiratski vladar Mohamed bin Zajed (MbZ), imaju pretnju da obojena revolucija prodire kroz njihove kraljevske domene ako previše odstupe od prihvaćenog carskog pisma.
Ali za nekoliko nedelja, počevši od 1. januara 2024, pod ruskim predsedništvom, i Rijad i Abu Dabi će značajno proširiti svoje horizonte tako što će zvanično postati članovi BRIKS 11.
Saudijska Arabija i UAE su primljeni u prošireni BRIKS samo zbog pažljivih geopolitičkih i geoekonomskih proračuna rusko-kineskog strateškog partnerstva.
Zajedno sa Iranom – koji ima svoje strateško partnerstvo i sa Rusijom i sa Kinom – Rijad i Abu Dabi bi trebalo da ojačaju energetski uticaj sfere BRIKS-a i da budu ključni igrači, dalje na putu, u akciji dedolarizacije čiji je krajnji cilj da se zaobiđe petrodolar.
Ipak, u isto vreme, Rijad i Abu Dabi takođe imaju ogromnu korist od ne tako tajnog plana iz 1963. za izgradnju kanala Ben Gurion, od Akabskog zaliva do istočnog Mediterana, koji stiže – kakva slučajnost – veoma blizu do sada opustošene severne Gaze.
Kanal bi omogućio Izraelu da postane ključno energetsko tranzitno čvorište, istisnuvši egipatski Suecki kanal, a to se dešava lepo u skladu sa ulogom Izraela kao de fakto ključnog čvorišta u poslednjem poglavlju Rata ekonomskih koridora: Indija – Bliskoistočni koridor (IMEC).
Testiranje mikročipova Ilona Maska koji se ugrađuju u mozak ubilo je do sada 1.500 životinja https://t.co/EE7KlQjxL6
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) November 17, 2023
IMEC je prilično perverzan akronim, kao i cela logika iza ovog fantastičnog koridora, koji treba da pozicionira Izrael koji krši međunarodne zakone kao kritično trgovinsko čvorište, pa čak i snabdevača energijom između Evrope, dela arapskog sveta i Indije.
To je bila i logika iza šarade izraelskog premijera Benjamina Netanjahua u UN u septembru, kada je celoj „međunarodnoj zajednici“ pokazao mapu „novog Bliskog istoka“ na kojoj je Palestina potpuno izbrisana.
Sve navedeno pretpostavlja da će se izgraditi IMEC i kanal Ben Gurion – što nije dato nikakvim realnim standardima.
Da se vratimo na glasanje na OIC-u, američki vojnici Egipat i Jordan – dve zemlje na zapadnoj i istočnoj granici Izraela, bili su u najtežoj poziciji od svih njih. Okupaciona država je želela da zauvek potisne oko 4,5 miliona Palestinaca na svoje granice. Ali Kairo i Aman, takođe preplavljeni američkim oružjem i finansijski bankrotirani čim se suprotstave, nikada ne bi preživeli američke sankcije ako se previše neprihvatljivo naginju Palestini.
Na kraju, previše muslimanskih država koje su birale poniženje umesto pravednosti razmišljale su u veoma uskim, pragmatičnim terminima od nacionalnog interesa. Geopolitika je nemilosrdna. Sve se radi o prirodnim resursima i tržištima. Ako nemate jedan, potreban vam je drugi, a ako ga nemate, Hegemon diktira šta vam je dozvoljeno da imate.
Arapska i muslimanska ulica – i globalna većina – mogu se s pravom osećati potišteno kada vide kako ovi „lideri“ nisu spremni da pretvore islamski svet u pravi stub moći unutar multipolarnosti u nastajanju.
Ne bi se desilo drugačije. Mnoge ključne arapske države nisu suvereni entiteti. Svi su oni u boksu, žrtve vazalnog mentaliteta. Nisu spremni – još uvek – za svoj krupni plan suočavanja sa istorijom. I nažalost, oni i dalje ostaju taoci sopstvenog „vekovnog poniženja“.
Ponižavajući coup de grace izveo je niko drugi do sam tel-avivski genocidni manijak: pretio je svima u arapskom svetu ako ne ućute – što su već i učinili.
Naravno, postoje veoma važna arapska i muslimanska hrabra srca u Iranu, Siriji, Palestini, Iraku, Libanu i Jemenu. Iako ni na koji način nisu većina, ovi akteri Otpora odražavaju raspoloženje na ulici kao niko drugi. A kako se izraelski rat širi svakim danom, njihov regionalni i globalni uticaj će se nemerljivo povećati, baš kao i u svim drugim regionalnim ratovima Hegemona.
Katastrofalni debakl Projekta Ukrajina i oživljavanje nerešivog zapadnoazijskog rata su duboko isprepleteni.
Izvan magle „brige“ Vašingtona o genocidnom divljanju Tel Aviva, ključna činjenica je da smo u samom središtu rata protiv BRIKS-a 11.
Imperija ne radi strategiju; u najboljem slučaju, radi taktičke poslovne planove u hodu. U igri su dve neposredne taktike: američka Armada raspoređena u istočnom Mediteranu – u neuspelom nastojanju da zastraši gigante Osovine otpora Iran i Hezbolah – i mogući izbori u Argentini vezani za njegovo obećanje da će prekinuti odnose Brazila i Argentine.
Dakle, ovo je istovremeni napad na BRIKS 11 na dva fronta: Zapadna Azija i Južna Amerika. Neće biti pošteđenih američkih napora da spreči BRIKS 11 da se približi OPEK+. Ključni cilj je ulivanje straha u Rijad i Abu Dabi – što potvrđuju poslovni izvori iz Persijskog zaliva.
Čak bi i vazalni lideri OIC-u bili svesni da smo sada duboko u Imperija uzvraća udarac. To u velikoj meri objašnjava i njihov kukavičluk.
Oni znaju da je za Hegemona multipolarnost jednaka „haosu“, unipolarnost je „redu“, a zlonamerni akteri jednaki su „autokratama“ – poput nove rusko-kinesko-iranske „osovine zla“ i bilo koga, posebno vazala, koji se suprotstavlja „međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima“.
I to nas dovodi do priče o dva prekida vatre. Desetine miliona širom globalne većine pitaju se zašto Hegemon očajnički traži prekid vatre u Ukrajini, dok odlučno odbija primirje u Palestini.
Projekat zamrzavanja dok Ukrajina čuva Duh hegemonije samo malo duže. Pretpostavimo da bi Moskva uhvatila mamac (neće). Ali da bi zamrznuo Ukrajinu u Evropi, Hegemonu će biti potrebna pobeda Izraela u Gazi – možda po svaku cenu – da bi zadržao čak i trag svoje nekadašnje slave.
Ali može li Izrael da ostvari pobedu više od Ukrajine? Tel Aviv je možda već izgubio rat 7. oktobra jer nikada ne može da povrati svoju fasadu nepobedivosti. A ako se ovo pretvori u regionalni rat koji Izrael izgubi, SAD će preko noći izgubiti svoje arapske vazale, koji danas imaju kinesku i rusku opciju koja čeka u krilima.
Huk ulice postaje sve glasniji – zahtevajući da Bajdenova administracija, koja se sada smatra saučesnikom u Tel Avivu, zaustavi izraelski genocid koji bi mogao dovesti do svetskog rata. Ali Vašington se neće povinovati. Ratovi u Evropi i zapadnoj Aziji mogu biti njena poslednja šansa (izgubiće) da potkopa nastanak prosperitetnog, povezanog, mirnog veka Evroazije.
