Eutanazija: Francuska bi mogla imati najliberalniji zakon na svetu bez etičkih barijera
Poslanici francuske Narodne skupštine trenutno raspravljaju o predlogu zakona o eutanaziji. Zabrinjavajući zamah razviajo se poslednjih nekoliko dana, što je izazvalo široku uzbunu kako u javnom mnjenju tako i među medicinskom profesijom. Jedna po jedna uklanjaju se etičke barijere, što ovaj predloženi zakon čini jednim od najpopustljivijih na svetu.
Poslanici se trenutno sastaju u posebnom odboru pre opšte rasprave koja će se održati u sali 27. maja. Otkako je počeo rad na ispitivanju zakona, došlo je do dramatičnog naleta amandmana i novih odredbi koje imaju za cilj da se otarase svih zaštitnih mera koje su prvobitno predložene u vladinom planu da ograniči pribegavanje „pomoći pri umiranju“.
Poslednjih meseci predsednik Emanuel Makron je pozvao na „oprez“, dok je ministarka zdravlja Catherine Vautrin želela da „održi ravnotežu“. Ovi pozivi na budnost možda su bili neiskreni, ali su barem rečeni. Oni, međutim, nisu bili obazrivi.
Prvi značajan pomak bilo je uvođenje pomoći pri umiranju u kodeks javnog zdravlja. Ovaj izbor, očigledno čisto formalan, veoma je važan. To implicira da će se eutanazija od sada smatrati „brigom“. Pre nekoliko meseci, neki levičarski poslanici su već koristili ovaj termin da opisuju abortus.
Druga ozbiljna promena odnosi se na kriterijume podobnosti za pomoć pri umiranju. Prvobitna formulacija se odnosila na „kratko ili srednjoročno stanje opasno po život“. Protiv vladinog saveta, članovi Posebnog komiteta glasali su da se formulacija zameni pojmom „uznapredovala ili terminalna faza“ bolesti. Iannick Neuder, poslanik i lekar Les Republicains, izrazio je zabrinutost zbog ove ozbiljne promene terminologije na X: „Postoje stotine slučajeva bolesti koje su izlečive iako su terminalne. U ovim slučajevima, pacijenti rizikuju da budu neprimereno gurnuti ka pomoći pri umiranju.
Dolazi vreme slobode, pred nama su odlučujući dani | Borislav Antonijević | Mario Zna, 277 Uživo
Srž zakona je član 5, koji definiše pojam „pomoć pri umiranju“, odnosno davanje smrtonosne supstance od strane dotične osobe. Eutanazija, u kojoj smrtonosni čin sprovodi negovatelj ili treća strana, prvobitno je trebalo da bude izuzetak za pacijente koji su bili „fizički nesposobni da je izvrše“. I ovde su rasprave u odboru promenile prvobitni nacrt. Amandmanom je uklonjen kriterijum fizičke nemogućnosti, ostavljajući pacijentu slobodu da odlučuje između ove dve metode pomoći u umiranju. Eutanazija stoga više nije „izuzetak“. U zemljama koje su planirale da dopuste da te dve metode koegzistiraju, eutanazija se na kraju sprovodi u ogromnoj većini slučajeva. Period od 48 sati da pacijenti razmisle da li žele da dobiju pomoć pri umiranju je fleksibilan: sada se može skratiti po savetu lekara.
Katolički advokat i kolumnista Ervan Le Morhedek, volonter u palijativnom zbrinjavanju, uzbunjivač i autor knjige o maršu ka eutanaziji u Francuskoj, svakodnevno prati promene u zakonodavstvu i izveštava o svim zloupotrebama koje su zabeležene i poznate su u zemljama koje su „ispred“ Francuske po pitanju eutanazije. Povlačeći paralele sa zakonima u Belgiji, Holandiji i Kanadi, on zaključuje da će francuski predlog ići mnogo dalje, i da će pravni lekovi koji su na raspolaganju da se suprotstave masovnom pribegavanja eutanaziji biti užasno neadekvatni.
Fon der Lajen poziva na veću cenzuru usred predizborne kampanje https://t.co/Wwn6AFf0Fe
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) May 20, 2024
Poslanica krajnje levice LFI Danijel Simonet vodi kampanju „da bude moguće pristupiti pomoći pri umiranju ako više niste potpuno svesni“. Le Morhedek ističe da je u Holandiji i Kanadi ovaj pristup omogućio eutanaziju pacijenata sa Alchajmerovom bolešću, nakon što se ukloni kriterijum „kraja života“.
U poslednjim odredbama koje treba da ratifikuju poslanici Evropskog parlamenta, saznajemo da će biti moguće osporiti odluku o odbijanju eutanazije, ali da neće biti moguće da rođak ospori odluku o njenom odobravanju. Po modelu onoga što postoji za abortus, stvoreno je „prekršaj ometanja asistirane smrti“, dok je odbačeno stvaranje „prekršaja podsticanja na samoubistvo“. Paralela između abortusa i eutanazije je savršeno očigledna:
Takođe je odbačena zabrana trećim licima da traže pomoć pri umiranju i skidaju osiguranje od smrti – zabrana koja je prvobitno bila uključena da bi se izbegla zloupotreba slabosti. Lako je zamisliti grozne scenarije koji bi proizašli iz takve situacije.
Mnogi poslanici, i levi i desni, zabrinuti su u kom pravcu ide debata. Poslanica desnog centra LR Eni Ženevar veruje da je „Pandorina kutija“ otvorena, dok komunista Pjer Darevil govori o „prelomnoj tački“ sa „vrtoglavim antropološkim dimenzijama“. Predsednica odbora, Anjes Firmin Le Bodo, iz vladajuće Renesansne partije, takođe je zabrinuta: „Mi više ne radimo po istom zakonu. Ovo nije balans zakona koji je zamišljen.“
Poslanik LR Philippe Juvin osudio je „manipulaciju rečima“ oko debata. On je na X objasnio da su „reči „eutanazija“ i „potpomognuto samoubistvo“ potpuno odsutne u tekstu zakona koji govori samo o njima“. Debate radije govore o „privlačnim ‘domovima za negu i podršku’ koji su predstavljeni kao veliki napredak”. Pod ovim uslovima, kako da ne pomislimo na čuvenu „milosrdnu smrt“ koju su veličali nacionalsocijalisti u programu Action T4 koji je osmišljen da sprovede fizičku eliminaciju invalida u Trećem Rajhu 1939?
Iako i dalje stidljivo, u javnoj raspravi dižu se glasovi protesta. Bivši ministar centra Fransoa Bajru, intervjuisan na kanalu LCI, objasnio je da se zalaže za „drugu viziju“ za koju veruje da je „mnogo velikodušnija i moćnija kao društvo i civilizacija“. Jeanne-Francoise Hutin, 85-godišnji borac za evropske integracije, najavila je u štampi da će se odreći svoje Legije časti ako zakon bude usvojen. Ona objašnjava u dnevniku Ouest-France:
Ne bih više mogla da se pridružim ovom Ordenu Legije časti—ovom ordenu koji je uvek branio najugroženije. Zakon bi ponovo uveo u naš pravni arsenal pravo koje je povučeno 1981: pravo na smrt. Svrha ovog zakona je da se okonča život, da se ubiju ljudi koji su u veoma krhkoj situaciji, sa, štaviše, granicama koje su potpuno zamagljene… a videli smo poslednjih godina šta se dešava kada su granice zamagljene!
Za sada, glas katoličke crkve u Francuskoj ostaje veoma stidljiv, kao da visoko sveštenstvo nije shvatilo ozbiljnost onoga što se dešava. Nedavno nije bilo zvanične komunikacije na ovu temu.
Ipak, može ostati nada. O ovim ludim merama odlučivao je „poseban odbor“ — mala grupa poslanika. Na poslanicima, a potom i na senatorima na glavnoj sednici, biće da promene tok ove zle reforme koja izgleda da se uobličava tako što će je poništiti. Oni imaju moć — ali da li će imati hrabrosti?
